Радивој Шајтинац: СЕБИЧНО ПАКОВАЊЕ

СЕБИЧНО ПАКОВАЊЕ

Око мене није мир
Него наличје ваше неосетљивости
Много длаке за мало дрхтања
Кожух надут од празнине

Испадох себи прво из ока
Ко угојена, досадна суза
Крмељ који сија непотребно
Видљива стварчица

Затим из коже
Гневан ко рапсод паликућа
С нејасним боловима
И несаопштеном неправдом
Сав од прећуткивања и отеклина

Да ме је такла реч
Засекло
Разбијено огледало
Отекао бих сав, низ одводни сутон
Иза великог зида и мале папирне шаке
Распет бих освануо на ребрима тучане решетке
Град би био мој
Ненасељен ко срце

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: БЕКЕТ ЗНА О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ

БЕКЕТ ЗНА О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ

Шетња, застој, пауза одломак
Сред густих изданака, шибља и траве
Птица у тренутку у ком пева
Вита и тамна, све дрхтавија
Неће је певајући издржати крхки ослонац
Знам како јој је.

Не види ме и не чује
Она радосна
Ја присутан
Не зна како ми је.

Тај (старопеснички) кликтај
Расипа се у овом простору
пуном изненадних мрва слободе
пресијава се ко срча
без потребе за описивањем
и објашњењем

не завидети птици
која чини, ужива и траје
пева најлепше
недостижно,
призивајући самоуништење.

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: НАКОН УЖЕГЛИХ ПОСЛОВИЦА

НАКОН УЖЕГЛИХ
ПОСЛОВИЦА

                         вечној судбини певача

Ко?
Ја?
То никако није могуће,
Нити сам писно, нити сам мако,
Нити сам зуцно, нити сам тако,
Ни коракнуо, ни привирио
Ни руку померио, ни око отворио
У уста ни срка, ни обзинућа
У црево ни гутљаја, ни залогаја
Оба уха зазидана, ни звука, ни гласа
Ни говора, ни шушња,
То сам, ко нигде никакав
Ништа низбогчег,
То сте ви мене с неким и нечим
Заменили, побркали,
Ево, храбри ме, куражи,
кроз ово дрхтање
Да сте ми икакво непочинство,
Зло, грешно и наопако
Пронашли, наденули, приписали,
Речи не могу наћи
Да вам се захвалим на добронамерности
Ма каква да је
Где сте се и мене
из неке сенке, из рупе сетили
било би штета да нисам тај
па макар одмах црко.

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: Иза или испод усана које се скоро неприметно померају

Иза или испод усана које се
скоро неприметно померају

Зашто да се деси
кад још увек сањаш
у шта се преобразила јутарња присебност
из каквог се то черупа предсказања
лице ли је ово
трпи ли глава, сенка над кровом,
мртви инсект у кључаоници
причу која се не завршава

а, ипак исти је то сан
онај у ком ме нисте усмртили
одакле још махнитам болесним крилом
понављам: меко, меко и само клизи,
јер наслањам главу на дудову гусеницу
гледам ко да сијам, сијам ко да гледам
тако смртан и нежан

Радивој Шајтинац

Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: Модри гости

Мирослав Б. Душанић

Модри гости

Ипак је неизлечиво
Не само нечитко и нејасно
Упоран и урођен поглед ка леденој шуми
Сва нам је радост кад престану болови
А нема разговора

Из далека тако модри а блиски
Тако уочљиви да се отопе на пречац
Ко зна дал их имамо
Док тако капљу и пролазе

Њихово није небо царско
Ни обратно
Оку јасни срцу тешки
А очајнички их лековито и студено
Ван свих речи
Замиђљамо и замишљмо

Радивој Шајтинац

Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац

Мирослав Б. Душанић

узалуд и гласно хорско певање

из замрачених врба
и песма о љубави Лауре и Лазара
о узалудној упорности њених богатих
и његових сиромашних родитеља
да се узму, венчају и крунишу
њихову никад чистотајну љубав,
да не путују сваки у свој богат свет
пун лекова, обећања и бижутерије
извесности, анестезије и зараде
да причекају
само живот, само тренутак
засладе са муњом одрицања
светлих лица да се окрену једно другом
начине дете, сахране родитеље 

Велика Моштаница - Велики Бечкерек, јул/август 2011.

Радивој Шајтинац (фрагмент "ПАНОНСКИ ФАДО")

Радивој Шајтинац: Велике речи

© by Emi Nakajima

Велике речи

Као оставштина, лек и завештање
Купола до травке, небо до мрве
Безвредно и безбојно у истом откосу погледа
Сјајни росни отров, слепог ходача потомак
Слеђени у истој песми-скраћеници
Сад се прождиру у редоследу
Киван је сваки виновник
Сваки знак
А с једне стране божанства
А с једне стране путници
Врелина непокретних сазвежђа
Невидљив путоказ сјај и ужина
А Бог касни и трава вене,
Никнуће мека бодља из хладног уха
Жеља ће се низ несаницу распасти
Говор ће бити само заштитна шупљина
Јер све, иначе, тоне и тоне
 
А кад би се с прогутаним језиком
Наставио овај пут
Заронило, сабио велики дах
Све оне уопштене поруке и поштапалице
Песком би се прекриле ко непровидни мехурови
И извирио би из њих
Светли ивер, мртви свитац,
 
Онај погледу трун спотицања
И поруке би се дохватиле с плућног подножја
 
Више се не заваравати
Да се дисање може замислити,
да ишта с усана немо силази
Да је тело до танчина од саопштења
Да се глас свачим оправдава
Да ишта знак доказује
И говор с пустог места

Радивој Шајтинац

/Београдски књижевни часопис, бр. 29, зима 2012./

Радивој Шајтинац: Уздах о детаљу

Уздах о детаљу

До овог зарђалог прозора
До овог масног окна
Досезале су крошње,
Гране и гранчице
Бајковите шаке свеже дневне неизвесности
Лепа неман неискуства,
Чулни увод у здраву слободу
Ни речи, ни стиха, ни кофеина, ни никотина
Божански заштитни Редослед
Види, сад, од тог бившег кисеоника
Шта се на гвожђу створило
Од оне сврбуцкајуће светлости
Какво паперје петролеја
Од самог Јутра
Какав понизан дан.

Радивој Шајтинац