0
© by Emi Nakajima
Велике речи

Као оставштина, лек и завештање
Купола до травке, небо до мрве
Безвредно и безбојно у истом откосу погледа
Сјајни росни отров, слепог ходача потомак
Слеђени у истој песми-скраћеници
Сад се прождиру у редоследу
Киван је сваки виновник
Сваки знак
А с једне стране божанства
А с једне стране путници
Врелина непокретних сазвежђа
Невидљив путоказ сјај и ужина
А Бог касни и трава вене,
Никнуће мека бодља из хладног уха
Жеља ће се низ несаницу распасти

Говор ће бити само заштитна шупљина
Јер све, иначе, тоне и тоне
 

А кад би се с прогутаним језиком
Наставио овај пут
Заронило, сабио велики дах
Све оне уопштене поруке и поштапалице
Песком би се прекриле ко непровидни мехурови
И извирио би из њих
Светли ивер, мртви свитац,
 

Онај погледу трун спотицања
И поруке би се дохватиле с плућног подножја
 

Више се не заваравати
Да се дисање може замислити,
да ишта с усана немо силази
Да је тело до танчина од саопштења
Да се глас свачим оправдава
Да ишта знак доказује
И говор с пустог места


Радивој Шајтинац
/Београдски књижевни часопис, бр. 29, зима 2012./

Постави коментар Blogger

 
Top