недеља, 31. август 2014.

Јагода Никачевић: Сведок


СВЕДОК

ако ми ноћас свратиш
да завртиш
све(т)
око
усне
обрвице ће
као црне птице
одлетети остављајући
пристојан
за собом јаз
необорив као доказ сам
на челу и месец
сведок заљуљан

(и плав)

утиснут(и) у мом
дамском огледалу

Јагода Никачевић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Ако бих град зидао


АКО БИХ ГРАД ЗИДАО

Ако бих град зидао дворе и куле камене
Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску
Не онакве какве се граде сред реке на песку
Јер вечност припада светлости Песак и стене

Вода односи у неки други свет Књигу о томе
Старопланинску Поезију жића у саму зору
Капима росе тим мастилом светим на извору
Сричу у минулим вековима остављени што доме

Се кротки на фрескама мајстора сербских
Они које каткад у сну виђам јер време ово мним
Не иште обичне већ оне што погледом смерним

Мисли броде од истока ка ушћу зрак у стих
Јер такви градови нове људе творе
Овде бих древне довео мајсторе

Обрен Ристић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ноћ ме насукала


Ноћ ме насукала

    Стојану  Богдановићу
           и Горану Ранчићу


Сан ли је ово постојање
Док читам Криво дрво
Пријатеља Богдановића
И Ранчићеве стихове
У настајању

Уселио се немир
Као кад пред путовање
Брзо пакујеш кофере
Несигуран да ли ћеш
Ухватити посљедњи лет

Ноћ се одужила и траје
Пријети да вјечно остане
Да ме завије ил помете
Из живота заувијек
А добијао сам охрабрења

Упутства опрезно изречена
И драгоцјене савјете
Ал једно је оцјена са стране
А друго подрхтавање
Док болне ране крваре

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 30. август 2014.

петак, 29. август 2014.

Мирослав Б. Душанић: Живци


Живци

више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба

а никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
и како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути — још и данас ћути
које он има живце ...

Мирослав Б. Душанић


Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 5; Београд, субота 6. септембар 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Катарина Киковић Јовић: ГОЛИ ОТОК


ГОЛИ ОТОК

Отац је остао без иједног зуба
и сада је као беба
дајем му само средину хлеба
и понекад ноћу
летећи над крововима
тражим њих које је сламао
по камењу
отечен и го од суза


Катарина Киковић Јовић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Дејан Ђорђевић: Збуњена песма


ЗБУЊЕНА ПЕСМА

Чудна нека времена
Да чуднија не могу бити
Сви немају, а сви ћуте
Сви су задовољни, а свима треба
Родитељи једу чоколаде својој деци
Професори краду оловке ученицима
Лекари сирупе за кашаљ пацијентима
У судовима израђују бесплатне семинарске
За студенте Политичких наука
Полицијске станице се реновирају 

На градилиштима нема цемента
Зидају се цигле, блатом
У селима редовно искрвари
По нека свиња или овца
Сви ћуте, нико не говори
Свима је јасно, нико не разуме.
И овог лета ће бити претопло
Базен још није спреман за купање
Код фризера одлазим редовно
И сређујем браду
Ко зна? Можда нас поново мобилишу
Сутра је рођендан мом псу
Можда напишем песму о лајању
Ако већ није касно.

Дејан Ђорђевић

(Огледало, Гимназијски магазин бр. 5-6; Лебане, 2012.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. август 2014.

Менсур Ћатић: Отац


ОТАЦ

сједимо на клупи од искривљеног дрвета
што је давно изрезано у кундаке
и сад сања само себе
авлију, трешњу и мјесец

лебди као неразумљив знак
стављен изнад пјесме
писане на брзину
с пуно вјере у ријечи

ноге и руке су му од гранчица
палих по њој

очи му свијетле
као небо иза срушених кућа


Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Борисав Бора Станковић

* 31. март 1876   † 22. октобар 1927
Aко те подведем да видиш како
изгледа иза сцене, ти више нећеш
пожелети да гледаш представу!

Бора Станковић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 27. август 2014.

Станимир Трифуновић: Шар-Планинска тишина четврта


Шар-Планинска тишина четврта

Завичај је тамо где те више нема
У немутираном гласу који лебди детињством
И успаванкама које јече у крошњама дивљих трешања
У којима се још отац скривао…
У дворишту обраслом тишином
Где нико више не улази
И одакле се не може изаћи
Од ројева уздаха
Где се речи згрушавају у мук
И ветар чешља празнину…
На истом оном месту
Где су некада летовале санке
Завејан је завичај

Станимир Трифуновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Боривоје Секулић: Дивна везе перунике


ДИВНА ВЕЗЕ ПЕРУНИКЕ

Где је Дивна?
Везак везе.
А шта везе, дивотница?
Везе дарак који крије,
везе цвеће најмилије
по кошуљи свога дике,
везе плаве перунике.

Што не везе друго биље,
лале, смиље и ковиље?
Што не везе руже бајне,
различке небески плаве?

Перунике да га штите
од громова из облака
и од муња из очију
заљубљених девојака.

Боривоје Секулић


>
Фотографије: Галина Николова (Варна/Бугарска)

Мирослав Б. Душанић: Заслуга


Заслуга
 

Не може се о свему пјевати
нешто мора и да се исплаче
 

И то је несумњиво тачно 
али ... 

Зашто је скоро увијек
све опјевано лична заслуга
а исплакано Божија воља

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Francisco Goya: Los Caprichos, no. 70


Miodrag Pavlović: Requiem

 * 28. November 1928  † 17. August 2014 
Requiem

Diesmal
ist jemand ganz in der Nähe gestorben

Requiem
im grauen Park
unter verhangenem Himmel

Die Frauen sind dem toten Körper nachgegangen
im leeren Zimmer ist der Tod geblieben
und hat die Vorhänge zugezogen

Spüren Sie es
die Welt ist leichter geworden
um ein menschliches Hirn

Angenehme Stille nach dem Mittagessen
im Tor sitzt der barfüßige Knabe
und ißt Trauben

Bleibt denn jemand treu
dem, was er verlor

Haben Sie keine Eile mit dem Tod
keiner gleicht dem anderen
an Spielsachen denken die Söhne

Und verabschieden Sie sich nicht beim Weggehn
das ist lächerlich
und schimpflich

Miodrag Pavlović


Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Уз нас


Уз нас

притисло нас са свих страна
па гласно кукамо и проклињемо
често љигаво пузимо и молимо
да би на крају од свега одустали

углавном кажемо узалуд
и пристанемо да испаштамо
и продужимо да гутамо и лутамо
не мијењајући ништа

а уз нас је вјетар и киша
и облак је с нама и жарко сунце
и наши преци су ту
и Господ ако то пожелимо

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Петар Гудељ: Двије пјесме


ТРИ ПЈЕСМЕ

Из једне пјесме расте дуб.
Из друге пјесме пуца гром.
У трећу легла дјевојка
с тобом. Први пут.
Књига написана прије тебе.
Запечаћена тобом.
Тек што си се осмјехнуо, већ ти се
згрчила уста.



ХАРОНОВ НОВЧИЋ

Потрошио живот, златнике и сребрењаке.
Све што је вриједило живјети, доживјети.
Чему се имало надати, радовати.
Остали излизани, истањени бакрењаци,
којима ништа не можеш купити.
Који не вриједе ништа.
Ни Харон ти не ће примити онај
што ћеш му га донијети под језиком.


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ибрахим Хонђо: Крај


КРАЈ

Напокон сам схватио лекцију
убијале су ме све те године
које су сурово погажене

душа ће се распасти
а срце испуцати као жедна земља

ако је то дар небески
потражићу друга небеса

Ибрахим Хонђо


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 26. август 2014.

Василиј Розанов: Апокалипса нашег времена (Градац, 1993.)

* 20. април (02. мај) 1856 - † 05. фебруар 1919

НЕШТО СЕ ДЕСИЛО

У свету постоји неки неспоразум, који je можда нејасан и самом Богу. У његовом стварању "десило се нешто" што je било неочекивано и за Бога. И одатле, заправо, ирационализам, мистика (лошији део мистике) и нејасноћа. Свет je хармоничан и то je "коначно". Мудрост, доброта и лепота, и то je Божје. Али, "месождери се хране травоједима" и то више није од Бога.
Сова прождире зеку — ту нема Бога, Бога хармоније и доброте.
Шта се десило — то од почетка света нико не зна, и то не зна и не схвата ни сам Бог. Борити се или победити, то je такође немоћ Самог Бога. Тако "ja хоћу да родим дечака,' лепог и мудрог", а роди се "са шест прстију, ћакнут, и са непредвиђеним пороцима". Тако и наша планета. Као да се уплашила нечег у трудноћи и родила je не према "Божјој промисли", већ "нешто друкчије". И, ето, "божанско" се помешало са "друкчије"...
И пред тим "друкчије" и Бог je покоран. Као тужни отац, који гледа у бебу са "друкчије", и жели да поправи и не може да поправи. И воли "већ све заједно"...

Василиј Розанов

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Љубав и Пјесма


Љубав и Пјесма

У почетку бјеше Ријеч
Ријеч постаде Тијело


Дуго се није догодило ништа
Потом су наступила натезања и страхови

Прије но што скончаш у трулежном свијету
Дођи у раширене руке
Буди ми Љубав и моја Пјесма

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Момир Војводић: Усамљенику извору

* 18. фебруар 1939 - † 10. март2014

УСАМЉЕНИКУ ИЗВОРУ

Бог ти даде моћ жубора – теци
Уз виј вука свом хучном потоку
И жеђ гаси срни и поскоку,
Додај жубор гласовитој реци

И не слушај, но својски жубори,
Како други жуборе извори,
Да те туђи жубор не измори,
Мелодију своју свуд шумори,

Да се диве грлице твом гласу,
И славуји, и пчеле на класу,
Да ти позна глас лађар на реци,

И у бури на ритмичном мору,
Својим гласом слави своју гору,
Божјим даром жубори и теци.

Добродо, 2007


Момир Војводић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 25. август 2014.

Милан Ђокић: Ине светлости


ЗАПИС

Певајући небу ширину ил уз скуте
Земљи од сна уз давне протоке
Израста непојамна, ко сен са кулине
Свита ли је, поворка кроз међе дубоке.
Из тамних рупа, из различитих углова
Мичу се, буде, исходе, различите
Главе, нејасне, занешеног погледа
У заустављеној мисли скрите.
У стени искорачај, около скривено
Брежје, из тамних рупа искорачај
Тихи, да ход молитву веже
Тамо где је у ћутњи домашај.
И опет, подно громаде мир.
Једино се за трен обала заталаса.,
Реска вода капље, прст пружен у
Неспокој, видљиве стазе без гласа.


Књижевни клуб Краљево, 2011.
РАСКЛИМАВАЊЕ КАМЕНА

1
Тај камен
Са именом претка,
Што узидасмо га
У патиниране храмове.
Мељу расклиманим плочама
Хоће ли шта
Кад, празно се упињући
Надиру пабирци,
Изостављени људи.
Не без видљивог значења
Посматраш их;
Виде ли те, невиделци.


2
Као да давне себре твоје
Чу ли их, кад
Прислонише ухо земљи.
Изнад крви
Ливадом цвет жртве,
Извори, капљице пене
И, види:
Себе разјареног
Како на сечиво замах ухвати
Између празнине ноћне
И балчака усамљених клетви.


3
Није ли у брезама,
На пању у пошкропљеном
Остало записано.
Расклимава мисао
Камен непотпкупљив,
Јер те гледа одасвуд
У јутарњем вриску,
Просуто вино,
Непокупљене мрве са стола.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић