четвртак, 15. децембар 2016.

Душан Васиљев: Немоћ


Немоћ

Побеђени смо!

Истину свету праву
сахранили смо и по стоти пут,
и предали смо Забораву
оно што је било;

и верујемо да је све то
била шала
пјаног једног, лудог Карневала
који је у крви отпловио; и, ето,
сада је опет све у реду.
И опет су протекли дани,
растргани,
без спона
између греха и среће,
као пре.

А ми, као богови изгнани,
без власти и без трона,
певамо опет у Маглу и Ноћ,
као пре...

Душан Васиљев



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Лу Син: О ИЗРАЖАВАЊУ МИШЉЕЊА

* 25 септембар 1881   † 19 октобар 1936 
О ИЗРАЖАВАЊУ МИШЉЕЊА

Сањао сам да се налазим у учионици основне школе и да се спремам да напишем састав. Питам учитеља како да изразим своје мишљење.
— Тежак задатак — бацајући укосо поглед на мене, преко својих наочала, рече учитељ. — Испричаћу ти један догађај....
— У породици се родио син и читава кућа је била ван себе од среће. Када је напунио месец дана, изнели су га да га покажу гостима, очекујући, наравно, најбоља предсказања.
Један каже: »Ово дете биће богато.« Сви му се захвалише.
Други каже: »Ово дете постаће државни чиновник.« За узврат сви му поласкаше.
Трећи каже: »Ово дете ће умрети.« Скупи се читава породица и испребија га.
— Рећи да ће дете умрети значи говорити о нечем неизбежном, док је рећи да ће оно постати богато или да ће постати државни чиновник можда и лаж. Ипак, они који су слагали били су награђени, док је онај који је говорио о неизбежном добио батине. А ти.....
— Ја нећу да говорим лажи, али нећу ни да добијем батине. Шта онда треба да кажем, учитељу?
— У том случају треба да кажеш: »Ах! Ово дете! Видите га само! Тако је ...., ах! О-о-о! Хехе! Хе, хехехехе!«

8. јули 1925. године

Лу Син
/Пријевод: Душанка Мишчевић/

Александар Марић: УПРКОС КИШАМА


УПРКОС КИШАМА

        Као дијете душа
        Је моја у мени
        Пс. (130, 2)

Добро је, кажем
Још увек цвркућу птице
Још пева стварање
И мајка говори стихове
Којим будило се робље

Иако тело ми је од мједи
И страх се преплиће
Са налетима кише
Добро је, кажем
Корачамо у доба празника

Браћа смо још увек
И порта вазнесењска
Прибира нас под крило
Као своју миљену пилад
Иако тежају нам тела

Добро је, кажем
Птице певају, антифоно
Са обе стране пута
Који се на узвишењу
Претвара у огњени стуб

Птице још увек певају
Упркос води небеској

Свети Василије Острошки
Жича 2016.

Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: Одлетања


Одлетања

Јер ја бдим над тобом
Док се гасе звезде и мир
За којим чезнеш доносим
У светлу настајања новог

Јер ја бдим над тобом
Моја су крила и твоја
Светлост моја су речи
Које ти данас даривам
Да их олако просипаш

Не плачи над извором пресахлим
Мир за којим чезнеш доносим
Бескрилни ја сам одувек
Али бесконачно летим
Лакоћом коју доноси
Срце дечјих снова
Дотакнутих светлом тишине
Јер ја бејах у твоме телу
Лакомисленом надом једрећи
Вазносећи се твојим крвотоком
И горех пределима које гледаш
— рече Махасијах

Док бејаху речи
Мишљах да ме било
Док је гласова предака
Биће и песме

Горан Ранчић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Míla Doleželová

* 12.11.1922   † 30.12.1993



среда, 14. децембар 2016.

Фрида Кало

* 06. јул 1907   † 13. јул 1954

Велимир Ј. Рајић: Расклапа зора . . .

* 20. јануар 1879    † 9./21. октобар 1915
Расклапа зора . . .

Расклапа зора трепавице сане,
И буди данак са својега крила:
«Устани, драги, ноћ је веће била!»
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру: нема ко уља да кане . . .

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Ко ти за уљем; мој дух, сваке ноћи.

И сваког дана и свакога часка,
Пуцкара, пишти — али тога гласка
Нит' чују, нити могу му помоћи.

Велимир Ј. Рајић
/Преузето из «АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЛИРИКЕ»/

уторак, 13. децембар 2016.

Небојша Васовић: ПОВРАТАК РАТНИКА

ISBN: 978-86-7931-393-5
ПОВРАТАК РАТНИКА

У конкретним тренуцима
ратник увек има
нешто конкретно
макар на леђима
то се не дира
јер није то рана
већ оно што се не види
јер иза леђа је брод којим се
вратио кући
а ништа није препознао
ни врт обрастао меснатим лишћем
ни жену која поред грамофона
слуша музику оних који су
колико јуче
пуцали на њега
пуцали и те како
а сад га њихова музика
хвата са свих страна
као хоботница
која би да игра баш с њим

Небојша Васовић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Иван Ивановић: У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ АДРЕСОМ (фрагмент)


Већ у седмом разреду сам био најначитанији у разреду. А тад ми је за професора књижевности дошао Буда Илић, за кога могу слободно да кажем да је био чаробњак усмене речи. (Касније сам с њим могао да поредим само Николу Милошевића!) Пред крај седмог разреда гимназије успео сам да се школи наметнем као писац. За то је заслужан, наравно, Буда Илић.

Кад нам је Буда дошао за професора, настава књижевности се у потпуности изменила. Он није био класичан предавач, настојао је да у наставу укључи ученике. Обичавао је да на почетку часа прича шта он чита. А читао је много, готово сваког часа је говорио о новој књизи.

Ја сам пажљиво пратио професорова излагања и настојао сам да одмах парирам. По завршетку часова ишао сам у Градску библиотеку и тражио књигу коју је професор препоручио. Тако сам прочитао све књиге које и Буда! Радило се о модерној литератури. Читао сам Сартра, Камија, Хемингвеја, Фокнера, Дос Пасоса, Томаса Вулфа...Ушао сам у модерну.

Професор је тражио од нас да водимо лични дневник. То дотад нисмо радили. Ја сам тај посао схватио крајње озбиљно. У ствари, у дневнику сам непрекидно писао онај фатални писмени задатак из петог разреда који нисам успео да напишем. Тако су настале моје прве приче. Описао сам све оно што се нисам усудио да ставим у писмени задатак. (Те мотиве сам касније искористио за роман “Фудбалска генерација или Време спорта и разоноде”. Чак сам описао и ону кочићевску епизоду са задружним и сеоским биком. Задружном бику сам дао име Буђони!

На књижевној вечери у Пироту, један читалац моје литературе, иначе послератни јавни тужилац, рекао ми је да сам га дубоко увредио. Питао сам како. — Дали сте бику име совјетског генерала Буђонија, команданта Црвене коњице. Зашто? Рекао сам: — Зато што је тај Стаљинов генерал посекао сабљом негде у сибирском логору писца “Црвене коњице”, Исака Бабеља, јер је био незадовољан начином на који је описан.)

На крају првог полугодишта професор је покупио наше дневничке свеске да их прегледа. Кад их је у другом полугодишту донео, није крио незадовољство њиховим учинком. Али — издвојио је мој дневник. Још ми је рекао да дођем после часова код њега у канцеларију да поразговарамо. Једва сам чекао да се заврше ти часови. А онда — улазим у школу на професорски улаз! Фамулус ме зауставља и пита шта тражим, кажем да идем код директора. Он ме одводи до канцеларије и пријављује директору. Чујем како Буда виче: — Нека уђе.

Професор ме дочекује стојећи, држи моју свеску у рукама. Пружа ми руку, поздравља се са мном као са себи равним. Збуњен сам, да не кажем шокиран. Професор ми каже да седнем, пита ме пијем ли кафу. Вероватно нисам умео ништа да кажем, тек он зове оног фамулуса и наручује две турске кафе. Распитује се о мом пореклу, каже да је чуо за мог оца капетана Божу.

За моју мајку каже да је најбољи учитељ у срезу! Кад фамулус донесе кафе, Буда ме нуди цигаретом, пита ме да ли пушим. Нисам пушио, а била је то прва кафа у мом животу!
 Слушај, коначно Буда прелази на ствар, позвао сам те да ти кажем да ћеш бити писац. Имаш таленат! Само ако истрајеш. Онда ми прича како је он целог живота писао, али није имао много успеха. (У прокупачком позоришту, које је тада било професионално, изведене су три његове драме. Ја сам у Топличким свескама објавио две, трећа је изгледа изгубљена. Објавио је и седам прича, и њих сам прештампао. Био је престрог према себи, није био без талента.) Отпратио ме је до врата као будућег писца. Не знам како сам успео да изађем на улицу, али тог тренутка сам постао писац.

Иван Ивановић

Тони Пердић: Хана и далеко јутро


Хана и далеко јутро

Хана је, господо, била
ванредна Халејева комета.
прохујала светлост на корзоу сенки.
а ја сам само кнез Потемкин,
слепи путник времена
и капетан света.

била је цвет уденут у брокат
који уверљиво пада на крају чина.
месечина у измаку плаве магле
и врелини лаке пене.

а ја — заточеник тих чини,
ни не знам да ли је
била за мене таква раскошна светлост.

Тони Пердић

Мирослав Б. Душанић: На фотографијама Матеја и Јерг у шетњи

понедељак, 12. децембар 2016.

Мирослав Б. Душанић: Варијације У Грчу


Варијације
У 
Грчу

Запрепастила 
Ме 
Немарност
И
Душевна 
Неосјетљивост

Надвио
Се
Дух
Пропасти
Као
Змија
Извила
Се
На
Мом
Путу
Смрт

Испријечила
Се

И
Немоћан
Сам
А
Чека
Ме
Велики
Пут

. . .
. . .


Који
Неспоразум

Како 
Ријечи 
Да 
Жртвујем
Вазда 
Сам 
Их 
Гладан

И
Тешка
Враголија 
Судбине
И
Велика
Илузија
У
Трагању
За
Одговором

Али...

Онеобичавање
Није
Поезија
Као
Што 
Ни
Свјесно
Бирање
Слијепог
Колосијека
Није
Гаранција
За
Бијег
И
Вјечно
Бивствовање
У
Загробном 
Животу

Чак
Ни
Оних
Који
Повјероваше
Да
Су
Хероји

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Издавачко и књижарско предузеће ГЕЦА КОН А.Д.

недеља, 11. децембар 2016.

Поэт Ли́дия Алексе́евна Алексе́ева

* 22 февраля (7 марта) 1909   † 27 октября 1989

Я смотрю на солнечное пламя, —
Ты уже забылся где-то сном.
Где-то — за морями, за долами
В лунном свете спит наш старый дом.

Лунный свет котом ползет по крыше,
Черепицу трогает легко...
Может быть, во сне меня услышишь, —
Наяву, пожалуй, далеко.

Ли́дия Алексе́ева


Гледам сунце у пламену, —
Као да је из неког сна.
Tамо — иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.

Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све, ипак, сан је само мој, —
Уистини, стварност је далеко.

Лидија Алексејева
/Препјев с руског Веселинка Стојковић/

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊



Стихи

Л. Алексејева: Адам и Ева

субота, 10. децембар 2016.

Ива́н Ела́гин: КОСОЙ ПОЛЕТ

* 01 декабря 1918   † 08 февраля 1987
ИСТОРИЯ СТИХОТВОРЦА

С веком рассорись, 
Жил стихотворец.

Он напевал — 
А его наповал.

Он теперь, как прочие, 
Ждет, занявши очередь:

Из могилы выроют, 
Реабилитируют.

Ива́н Ела́гин

ИЗДАНИЕ «НОВОГО ЖУРНАЛА» НЬЮ-ЙОРК, 1967
* * *

Одеялом завешены стекла,
Тишина стоит у плеча.
Скудный луч на томик Софокла
Клонит нищенская свеча.

Все пугают огнем да газом —
Нос не высуни из норы!
Лучше б бомбы и газы разом,
Да и к прадедам в тартарары!

Милый ад: ни пушек, ни ружей . . .
Старый ад с хромым сатаной!
Чем он хуже кровавой лужи,
Именуемой — шар земной?

Ива́н Ела́гин

«ЗЛАТОУСТ» Русское Зарубежное Издательство Мюнхен-Шляйсгейм

понедељак, 5. децембар 2016.

Витолд Гомбрович: УМЕТНОСТ И ДОСАДА (фрагмент)


УМЕТНОСТ И ДОСАДА (фрагмент)

Данас уметници не утичу на нас непосредно, иако нам је преко потребно опште поједностављење. Ма колико расправљали о „апсолутно лепом” и многим другим метафизичким, апсолутним стварима, елементарна суштина уметности увек ће бити то да један човек преко уметничког ефекта жели да ступи у контакт с другим човеком. Због чега нам је потребан тај контакт? Да ли да бисмо заједно клекли пред лепим? А можда постоје други, практичнији, конкретнији и личнији разлози? Могу да напишем књигу, јер желим да други схвате моју најдубљу суштину, али не желим да о мени размишљају површно и погрешно. Такође могу да пишем због властитог развоја и обогаћивања психичког живота, стварајући између себе и других људи целу мрежу међусобне зависности, доводећи до судара између мене и света. А можда желим и да својом личношћу доминирам над другима или, напротив, да се препустим стваралачкој психичкој пресији читалаца, као и да толим неке своје мржње и љубави. Објављивање књиге није само одавање части богу уметности, нити чин чисте контемплације већ — бар понекад — чињеница од суштинског значаја у пишчевом приватном животу. Да би тако било књига уопште не мора да буде лепа и успела, јер каткад гора дела врше на нас највећи утицај.


Увек ме запањује посебно истицање метафизичке, естетичке, друштвене улоге уметности, а изоставља најличнија страна уметничког стваралаштва. Коначно, када је реч о генијалним делима, можемо себи допустити луксуз гледања на њих као објективне и апсолутне вредности. Када је реч о мање генијалним делима, тј. њиховој огромној већини, прихватање апсолутизујућег становишта не би било нарочито разборито. Лични став човека који намерава „да буде уметник” и „ствара уметност” увек заудара на некакву надменост, мада не би било пожељно донекле заменити редослед наших брига. Уместо да у први план ставимо уметност, а у други — евентуално промене и побољшања наше личности, савршено бисмо могли почети од личности, допуштајући уметности да донекле спонтано настаје на маргинама наших борби с другима. Уместо да ствара уметност која би покретала људе, можемо да их покрећемо, а после малчице да причекамо и видимо која врста уметности ће настати из тог покретања. Тај начин можда би понудио осећање стварности и интуиције моменталног ефекта, способност за експресију, која смо тако рећи сасвим изгубили. Изаћи мало из уметности и побринути за властиту личност и друге личности — ето то се чини најбољом методом овлађивања „фундаментима и циљевима”, као и данашњом лошом формом.


Научили смо да омаловажавамо „друге људе”, тј. читаоце и кад нам неко каже да би требало више да водимо рачуна о њима, одмах помислимо да нам саветује да фабрикујемо дебеле романчине с узбудљивим интригама. Међутим, не ради се о томе. Нико нас не приморава да повлађујемо тривијалним укусима и тупим умовима. Напротив, култура не настаје из пријатне идиле с тупанима већ из жестоке и драматичне борбе и уопште не морамо да пишемо за читаоца, с обзиром на то да можемо да пишемо против читаоца, зарад владавине над читаоцем или читаочевих реакција и не због свих читалаца већ само за образоване читаоце. Једина ствар која нам доликује јесте сналажење без читаоца и даље међусобно, смртно досађивање придавањем части идолу уметности. Са задовољством већ предосећам настанак нове, непосредније и практичније, људскије, мање божанске књижевности која ће настати из наше свесне воље за стварањем себе — посредством других људи — нових и изненађујућих форми које су резултат духовне, непосредније и интензивније сарадње него што је данашња. Да оба та срећна времена што пре наступе, јер је веома тешко подносити оно што се сада догађа.

Витолд Гомбрович 
/Из: La Nación (Buenos Aires), 11. јун 1944. - Пријевод: Бисерка Рајчић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 4. децембар 2016.

Мирослав Б. Душанић: (Поезија)


* * *

И да се више не лажемо
Поезија не лијечи
Као што то не чини ни вријеме

Али поезија нуди нешто друго
Ништа мање важније
За изгубљени дом и огњиште
Пружа нам трајно боравиште

04. децембар 2016

Мирослав Б. Душанић


Поезија

Поезија
Душе наше су и Срца.
У Духу Вечном.

Веселинка Стојковић 
(Минијатуре)


Лептир 

Лептир 
У дане моје мајке
Дође ми на прозор. Исти.

Веселинка Стојковић 
(Минијатуре)



Мајка

Мајка
Топло крило и душа.
И када оде, с нама је.

Веселинка Стојковић 
(Минијатуре)


Фотографије: Мирослав Б. Душанић