Приказивање постова са ознаком Marija Čudina (Марија Чудина). Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Marija Čudina (Марија Чудина). Прикажи све постове

недеља, 29. март 2015.

Марија Чудина: Пустиња (фрагмент)


18.

Погледах уназад и видјех, ништа ме
не пријечи да се вратим; ни море, ни шума
не стајаху на мојем путу — не имах кроз
нешто проћи. Вратити се могао нисам,

ни тада, ни касније, када на повратак
више и не помишљах — сав се предадох коби,
из свемира гледаху на мене очи
светаца још живих. Али обратити се ипак

нисам могао посљедњем зраку свјетла
што се плазио иза мене, змији жутој слично,
скривајући се увијек у недостижној тмини.
Ходах даље, као да ме нетко чека сред

Пустиње, И руком бих махнуо кроз зрак.
Охрабривао сам се тако, хтио сам бити
миран, осјећао нисам ни хладноћу, ни жар —
а што све не бих дао сада да оћутјети могу

животиња удаљених топли дах.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 15. октобар 2014.

Марија Чудина: Пјесме (ISBN: 953-6310-69-4)


За мале, лијепе ствари хтјела сам дати срце,
и већ сам пошла к љиљанима да га изваде,
али срела сам старца, који је озбиљно рекао
да срце не вриједи док не полуди.

Ја му вјерујем и вратила сам се натраг,
да у својој малој кући под јавором чекам,
кад ћу чути како звоне неке чудне руже
од којих ће и моје срце у тамном сату заплакати.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 24. август 2014.

Марија Чудина: Пустиња (фрагмент)



14.

Ни зоре, ни ноћи ту нема, једино
привидан мрак и још привидније свјетло
у равнотежи коју ништа
нарушити не може — тко овамо стигне

покорити се мора тајанственом распореду
хладних и врућих површина што,
додирујући се, стварају вјетар, али и
то је само привид — не ваља вјеровати

нарави Пустиње, ни поуздати се сувише
у призоре намијењене заваравању
неискусног путника, који још
не разликује лаж од истине. Ни журити

не ваља овдје, ни у мјесту стајати
престрављен наглом појавом чопора
хијена, што њушећи пијесак ужарен, налазе
мјестимичне трагове смрти. Пустиња је ова

змијски језик жеђу измучен што палаца
непрекидно иза леђа онога који
мирно спава — побјећи се не може
ни напријед, ни натраг, јер сматра се

да онај који се овдје нађе, добровољно
је ушао, зато својевољно никада изићи
не може, ни измијенити ништа
у судбини својој.


Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 22. јун 2014.

Марија Чудина

* 21. новембар 1937 - † 25. септембар 1986
***

Док се одлази нитко не пита камо се одлази,
али послије ће се питати, послије ће се питати,
послије, послије,
кад носталгије процвату из обрнутог смисла цвијета
што се не даје никоме видјети,
послије ће се питати сањајући о ономе, што је било у зору,
што је било у сумраку, у души која самује на жутом окну,
сањајући, кажем, сањајући овако као што ја сањам
између два болесна уздаха и једне бесмислице свијета.

Јест, сви који одлазе одједном ће се питати као ја,
да, кажем, сви, сањајући сјај хостије 
и дјетињства с фотографије,
и мале мраве, који вичу с врха небодера,
сањајући угасле вулкане, мјесечину, која жудњом вара,
сањајући послије свега своју превару 
како блуди између киша,
кажем, сви, сањајући један брод 
и једну легенду о пустињи,
сви ће се питати овако као ја,
не вјерујући више тајнама осмијеха, 
што се крије иза олтара,
не вјерујући више болу гроба 
који се ископан некоме враћа,
не вјерујући као ни ти као ни ја,
сањајући само жалост,
што симболима њежности почиње самоубиство,
јер не хтједе нитко да о њој више пјева,
ал зато ће се сви морати једном питати,
питати зашто су отишли, питати овако као ти, као ја,
сањајући на неком плочнику, сликовницу старе вечери,
и зелену траку плијесни на бедрима 
и још не вјерујући, као ти, као и ја,
сви ће се једном нешто тајанствено и дуго питати.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић