 |
и већ сам пошла к љиљанима да га изваде,
али срела сам старца, који је озбиљно рекао
да срце не вриједи док не полуди.
Ја му вјерујем и вратила сам се натраг,
да у својој малој кући под јавором чекам,
кад ћу чути како звоне неке чудне руже
од којих ће и моје срце у тамном сату заплакати.
Марија Чудина
 |
Нема коментара:
Постави коментар