(Са Балкана´55)
I
Жалобни мрмор орача испраћа.
Он то не види. Њиве пусте.
Жалобни мрмор орача испраћа.
За сенком сенка се слама
и у небеском амбису летњем губи се.
IV
Та стара кућа упуцала се посред чела.
Два момчића пикају у сумраку лопту.
Брзих одјека неизброј. – Кад, ето звезда.
V
Дуго у мраку путујем. Светлуца непоколебљиво
Мој ручни сат са својим мајушним сужњем времена.
По препуном купеу тишина се нагрувњава.
Замиру ливаде у тами.
А онај који бележи допола уроњен је у своју слику
и путује, истовремено кртица и орао.
Томас Транстремер
/Пријевод: Мома Димић/
Нема коментара:
Постави коментар