недеља, 29. новембар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту

© by Stojan Milanov - Dorćol
Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту 

Сунце се изгубило на западу. На мјесту потонућа израстао је огроман коров, који су обијесни младићи разносили улицама Београда. Док су лумповали, осакаћене лутке су у страху напустиле излоге и побјегле ка Дорћолу, а ја сам врховима ципела гађао конзерве да бих чуо њихов звук. Расањујући су дјеловале све те вибрације произведене обичним замахом ноге. Касније сам видио звијезде ружичасте боје, издизале су се изнад Калемегдана, освјетљавале тетовирана лица и онда распрснуле у хиљаду свитаца, тако да је свака дјевојка затечена на улици, имала бар једну свјетлећу бубу у коси. Из дубине асфалта допирала је пјесма измијешана с батом ципела. Негдје далеко и сасвим тихо шумила је вода, чуо се јецај или можда стењање разголићених лутака... И тек тада кроз јецај чуо сам те, или боље рећи јавила си се, заголицала ме по табанима и испод кољена, и извукла фотографију, ону у црно-бијелој техници, на којој сам зурио у празан простор између наших тијела. Низ прозорско стакло цурило је мастило, подвлачило се испод тепиха, излило испод врата и текло све до улице. Млађи пролазници су испружених руку, на фасадама оближњих кућа исписивали мени нека непозната имена, заобљавали срца, срцатија од свих срца описаних у романима и књигама поезије. Они старији, на углу Кнез Михајлове и Париске, у хистеричном смијеху забијали су клинове у вене...

Љето је остало иза мојих леђа, остали су пупољци и цвјетови. На столу поред транзистора остала су исцијепана писма, неколико листова хартије, неоформљених реченица и знакова интерпункције. Сунца није било више. Само је хладноћа струјала и савијала пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника, замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су неке чудне мухе, изводећи пируете као клизачице, а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме... А ја сам мислио да нећу моћи да издржим кишу која натапа тканину, и ноћ у којој не видим боју очију и израз твога лица, и да сам ја само једна од оних животиња, које живот црпе од сунца и да бих се, ако се не појави, претворио у пацова, оног црног, што се налази на свим периферијама и подземљима већих градова, оног гојазног, који се храни људским месом.
(1983./2009.)

Мирослав Б. Душанић


Биографија:
Стојан Миланов: рођен 1963. године у Београду. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Од 1985. године активно се бави сликарством. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије (УЛУПУДС). Његове слике се налазе у многим колекцијама у Америци и Европи.


© by Goran Despotovski - Mumbled (2007)

BIOGRAPHY
Goran Despotovski was born on August 13 th 1972 in Vrsac. In 1995 he graduated from the College for Visual and Applied Arts in Belgrade. In 1999 Despotovski graduated in Painting Art from the Academy of Arts in Novi Sad where he also received his MA in 2003, studying with Professor Dusan Todorovic. Since 1999 he has been a member of the associations of visual artists of Vojvodina and Serbia - ULUV and ULUS. He has been an associate of the Centre for Contemporary Culture Konkordija in Vrsac since 2002, and Assistant Professor at the Academy of Arts in Novi Sad – Section Painting since 2004.

субота, 28. новембар 2009.

Taraf de Haidouks


Поново стара крушка


© by Pero Vaslić

Пада тама, ал' никако ноћ,
нигде плота да ишчупам коц.
Стара крушка још старија трешња,
село гори, а баба се чешља.

Свако иде где може и хоће,
никог нема да обере воће.
Стигла крушка презрела је трешња,
село гори, а баба се чешља.

(из "Село гори а баба се чешља")

петак, 27. новембар 2009.

Miroslav B. Dušanić: Mit oder ohne Anlass

© by Savko PEĆIĆ PESA
Mit oder ohne Anlass

Wandlungsfähig
entfaltet
verfasst jeden Augenblick
und Lyrik darbietend
als wäre alles nur ein Spiel
wirbelt
so welthaltig
nur nicht sich selbst

Dann jahrelang Distanz
verblasst
und verunsichert
für das Hier und Jetzt
verschließt sich
in seinem Zimmer

Miroslav B. Dušanić

© by Savko PEĆIĆ PESA

четвртак, 26. новембар 2009.

Игор Ђурић: Црњанском Милошу

Црњанском Милошу

Не верујем да си Лондон волео
Магле су кажу густе
а људске душе сиве
на том острву
Ал` Србије није било
да се у њу вратиш
па ти је било свеједно куд` ћеш
Нема је ни данас
Од Галиције до Хипербореје
читав један људски век
ширине и дужине има ту
У много околних сокака си заш`о
свуд` си тражио
а налазио само
мечкаре и обућаре
никад Србина
Јер онима што су те српством мамили
дражи су били бегови и аге
и коњушари аустријски
него ти
И данас је тако
И једино им је жао
што им утече
и што Исаковиче
у колхоз гурнуше Руси
а не они
Многи се именом твојим ките
данас
`оће своје мермерне свињце да украсе
то их ништа не кошта
а и не дају се више туђи
да се њима диче
Не тугуј зато
стрпи се и чекај
кад поново буде Србије
онда се врати

Игор Ђурић


Игор Ђурић рођен 26. јануара 1968. године у Истоку, Метохија. Издао је збирку пјесама ''Недовршене песме'' 1997., роман ''Колона'' 2005. (откупљен од Министарства културе 2006.) у издању издавачке куће ДК „Свети Сава“. У припреми за штампу су романи ''Расељеник'' и ''Клинички живот'', збирка прича ''Разне величине'', збирка новинских текстова „Метохија и Косово“ и путопис-роман из Америке „Прва година у Њујорку“. Пише за часопис „Хвосно“ из Истока. По његовим текстовима (између осталих) направљен је документарни филм „Остала је реч“. Живи на релацији Њујорк - Србија.

Јасминка ГРУЈИЋ: ОПРОСТ


ОПРОСТ

Опрости Боже, што грешне мисли
душу су моју у окове стисли
и сузу у оку, сол на ране
отворим очи, широм као лане,
тражим да сунце за мене сване.

Опрости Боже, гријех ме мами,
осјећам умор кад дан затами
кад вјетар ми мисли сплиће
немир се распе кроз моје биће,
јутром пролети прво птиће.

Опрости Боже, грешни сам слуга
свима нам свијетли иста дуга
на пољу руже мирисом маме
док бодље вире из своје таме
све нас чекају бездане јаме.

Опрости Боже, лакомисленој души,
што се у свом јаду гуши.
Подложне мисли свакој води
хладно и топло све нас води
Пропадљиви људски роди.

Јасминка ГРУЈИЋ

четвртак, 19. новембар 2009.

Патријарху Павлу

Вјечнаја памјат!


Патријарху Павлу

Светац, који земљом хода
ти поносу српског рода.
Умније не беше главе
од времена Светог Саве
и од оца Николаја
стиг'о си до врата раја.
Ти ћеш ући без куцања
анђео се теби клања,
па те води право Христу
да ти види душу чисту.
Нек те чува плави свод
памтиће те српски род.

Василије из Семберије

© by Beta

среда, 18. новембар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Руке

© by Artem Sapegin (Артём Сапегин)

Руке

У рукама је моћ
тамна и свијетла страна свијета

Руком активираш мину
и стотине живота лете у небо
њом притиснеш дугме
и одлетиш на мјесец
утврдиш да није жут
да нема наковња и ковача
да је то само машта

Руком задавиш човјека
помилујеш дијете
њежно се поиграш с косом

Лијева и десна рука
лијева од срца њежна
десна од рада крута

Мирослав Б. Душанић

© by Artem Sapegin (Артём Сапегин)

Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šake, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu.

Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan. Rukama se može zadaviti. Ovim istim rukama se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi, šalju poljupci, onima koji odlaze ili onima koji ostaju.

Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke.
Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o međusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice.
Svemu su krive ruke, to je jasno.
A da nema ruku?

Ranko Marinković: Samotni život tvoj

уторак, 17. новембар 2009.

Pau Casals i Defilló (Pablo Casals)

Pau Casals i Defilló (Pablo Casals)
* 29. Dezember 1876 in El Vendrell, Spanien; 
† 22. Oktober 1973 in San Juan de Puerto Rico







 Bild: © by Fabio Esparza Duque

Hermann Josef Schmitz: Ob

Ob

Ob es sich
besser sterben ließe
im frischem wind
junger frühlingstage
unter den bäumen
im weißgrünen anemonenbett
zum letzten Mal
blau einatmend
blau hinter dem blau riechen und schmecken
und eingehüllt
vom hellen klang der vogelchöre
ob es sich
besser sterben ließe
mit hoffnung auf sommer?

© by Hermann Josef Schmitz

ISBN: 978-3-86805-049-3

понедељак, 16. новембар 2009.

Auszüge aus dem Gemeinschaftsprojekt: Stadtlieben

hol dich zurück - jetzt
wo alles gesagt ist
sattle das pferd

was kann schon geschehen?

sei königin
befahlst du mir
und: wälzt dich selbst
in feigheit

© by Elsa Rieger

© by Heiko Fiedler - angehende Leere

jetzt - tief in der stille
platzen alle träume

wie wird wohl alles weitergehen?

sattle das pferd
befahlst du mir
in deinen augen: gewaltige leere
weder sattel noch pferd

Miroslav B. Dušanić

Isabella Kramer: Faltertod

© by wdr.de - spinne fängt falter

Faltertod

es hungert mich
in sternenfernen
Nächten

nagende Schatten
wispern quälend
ungesagte Worte

eisklamme Fingerbeeren
streifen längst
verwaiste Herzflügel

kein weiches
Brot mehr kneten
- Leere breitet

es hungert mich
in sternenfernen
Nächten

недеља, 15. новембар 2009.

Патријарх Српски Господин Павле

Упокојио се у Господу Његова Светост 
Патријарх Српски Господин Павле



Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

Патријарх Српски Господин Павле

Бог да му душу прости и подари Царство Небеско.
 
Вјечнаја памјат!

субота, 14. новембар 2009.

Barbara Hauser

© by F. Dudek - Verschlossene Tür...
Entwurzelt auch
und gerade deshalb
schweigend
um meinetwillen
halte ich die Türe
fest verschlossen
auf dass er mich
nicht wieder trifft
der Schmerz und
qualvoll rast
erneut

Наталија Кнежевић - Просневање




НАТАЛИЈА КНЕЖЕВИЋ
рођ. 1985. год. (Бања Лука); основну и средњу Музичку школу Владо Милошевић похађала у класи професора Душана Шестића и Светлане Шерушкове (Москва); завршила Академију умјетности у класи професора Уроша Пешића; ПРОСНЕВАЊЕ је збирка композиција за виолину, које је она сама компоновала и изводи их на виолини истакнутог бањалучког етномузиколога Владе Милошевића.

петак, 13. новембар 2009.

Десанка Максимовић: Чежња у туђини


Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букве у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.


Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.


У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

Десанка Максимовић

Фотографије: Савко Пећић Песа

Miroslav B. Dušanić: Ausweglos / Мирослав Б. Душанић: Безизилазно

Ausweglos

Ich bin im Ich versunken und finde keinen Ausweg mehr.

Miroslav B. Dušanić



Безизлазно

У себе сам потонуо и не проналазим више излаз.

Мирослав Б. Душанић


Durch des Tages Hölle fließt Licht
Zerfrisst das Antlitz
Macht es zur schwarzen Ruine
Zusammengestürzt ist das Herz
Verscharrt unterm Hals

Yang Lian


НЕДАТЕ МИ
ДА ОСЕТИМ САМОЋУ

Јесен ми мисао злати
У Житу уживам већ
на годину убраном
Док у Сну подареном њему
Летим у друштву Птица

Сат ми казује
Да је Време
да кренемо страном
Која нам свиће
На Путу Повратка

И мило ми
Да нисам сам
ни кад одем
на вечни тренутак
У Жељи да Сан
Ново лето наслути

А тек Буђење
Што ми је светло
а кад осетим
тај срећни кутак
Тад ми Јутра снагу дају
К'о што некад су Мајчини скути

Милорад Мишо Ђурђевић

Videoaufnahmen: Miroslav B. Dušanić

четвртак, 12. новембар 2009.

СНИЈЕЖНЕ ПАХУЉИЦЕ


И док још снијег не пада а зима је на корак пред нама, ови плодови украсног парковског шибља, неодољиво подсјећају на смрзнуте снијежне  пахуљице или грудвице снијега које се топе.

Текст и фотографије: Савко Пећић Песа

недеља, 08. новембар 2009.

Савко Пећић Песа: ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТАК


ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТАК

Завезане шаке
Чврсто
Стиснутим прстима
У црвенилу су знојиле

Осјећајима
Напора тешког
У грчу
Срце је хтјело да препукне

Грлом
Дах је застајао
На уснама
Није било ријечи

А хтио сам
Хтио
У свитку загрљаја
Прегршт љубави
Даривати


Збирка ''У несну Вихор''
Издавач: ''Вихор'' - 2004. године.
ISBN 99938-712-4-9

Текст и фотографије: © by Савко Пећић Песа

петак, 06. новембар 2009.

РАСПЕЋЕ

Свети крст : Храм Успенија Пресвете Богородице Дервента
РАСПЕЋЕ

О, Боже
Докле ћемо носити
Крст распећа
Помози нам
Да наша
Размеђа и раскршћа
Спајања буду
И радост
У деценије усели
Генерацијама
Које долазе

Савко Пећић Песа


Текст и фотографије: © by Савко Пећић Песа