субота, 29. јун 2013.

Валентин Вајгел (Вајхел)

* 07. 08. 1533  † 10. 06. 1588

«Ах, Господе Боже и Оче наш, ти сам си реч и дух у мени, светло и живот, ти си у мени и у свим људима, ти би радо видео како су просветљени тобом сви људи који долазе на свет: али мало њих жели да се препусти теби и преда. Засијај у мени, ти јасна звездо Зорњачо и дај да затим осване нови дан.»

Валентин Вајгел

Мирослав Б. Душанић: Писмо


Драги моји
ово је вријеме кад се пишу пјесме

пјесме блискости и љубави у блатњавом предграђу
неочекиваних авантура и заплета сродних душа
кад се у виртуелном свијету сретну и пронађу
пјесме родољубиве о поносу и вјечној слави
пјесме јадиковке о мори која нас снађе
о беспућу јавној тајни и завјери у држави
кад удара син на оца брат на брата
о безнађу и новом Христовом распећу
пјесме свједочанства о времену немира и рата
о страху о бијегу о издисању и клонућу
пјесме носталгичне о давној младости
првом пољупцу првој лажи бијегу од куће посрнућу
пјесме протесне на тргу Таксим
о бруталности и употреби силе о ходању по жици
пјесме мисаоне и дубоке о смислу овог или оног
о предмету о души и техници
пјесме урбане еротике на балкону препуном
папрати и мушкатли
пјесме порнографске о љубавном чину министарке
и високог официра уз државну химну
о перверзним сновима елите и политичког крема
пјесме свакодневне о досади и болу
о банкама о проновјери и новцу кога више нема
пјесме о ријекама које теку некако друкчије
и мјесецу и звијездама који се у њих утапају
а народу из дана у дан све теже и мучније
о гранама што се њишу и повијају под налетима вјетра
и наравно сјенкама посебно чудним
пјесме трагичне о несрећи у благој кривини
сасвим обичне сеоске цесте
о породичној драми с неколико мртвих
пјесме историјске о градњи мостова
рушењу баријера о новом свијету и покољењу
пјесме о вјери ријечи Господњој и бескрајној Васиони
о Судњем Дану о казни и њеном извршењу

Драги моји
ово вријеме хоће да има своје пјесме

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

четвртак, 27. јун 2013.

Мирослав Б. Душанић: Уз кафу...



Дан је мртав.
Немам од њега ништа.
... А ноћ?
Изњедри се такође
у масовну гробницу.

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Тајна


Тајна

Мало је оних, којима су знане
(у тишини папрати
и цвјетова зове и чичка)
древне стазе Богова, утабане.

Привилегија је то посвећеника.
Само искрене очи, у оронулом
камену препознају крајпуташе,
и чаробну грану расковника —

Кључа за сва скривена блага.

Мирослав Б. Душанић

уторак, 25. јун 2013.

Вељко Петровић: Верујте прво!

© by Hajime Shoji

Верујте прво!

Прво је: сваки нека зна шта хоће.
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал' то није воће,
што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво, и стисните пести,
па онда трести, трести!
 

Господин, сељак, богат и сирома',
у успех борбе верујте, – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
и замршена питања сва проста.
Верујте прво, и стисните пести,
па онда трести, трести!
 

Велика дела тврду ишту шију.
Зачеп'те уста мудрих грошићара.
Дигните срца, згаз'те сумње змију,
и бор'те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
па онда трести, трести!
 

Вера у успех, успеха је пола.
Слободе прстен ко на руци носи,
тај већ је јачи него сила хола,
и церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво, и стисните пести,
па онда трести, трести!
 

– Ми сви сад знамо: хоћемо слободе,
и да смо своји у рођеној кући,

и пре но што нам мач срца прободе,
о вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо, и стиснутих пести,
са руку наших ланце ћемо стрести!
 

(1909)

Вељко Петровић

Александар Солжењицин

Мирослав Б. Душанић
«Један те исти човек може да буде различит, зависно од старости и ситуација у које га живот ставља. Час је ближе ђаволу час свецима. Но, његово име се не мења и ми све њему приписујемо.»

Александар Солжењицин

понедељак, 24. јун 2013.

Johann Wolfgang von Goethe

© by Marion
It written stands: “In the beginning was the Word.”
Here now I’m stopped. Who will some help afford?
It is impossible, the Word so high to prize,
I must translate it otherwise,
If I am rightly by the Spirit taught.
It written stands: “In the beginning was the Thought!”
Consider well that line, the first you see,
That your pen may not write too hastily!
Is it the Thought that all creates, works o’er?
It thus should stand: “In the beginning was the Power!”
But even while I’m writing this word down,
Already I am warned it will not hold its own.
The spirit helps me! Suddenly I see me freed
I write assured: “In the beginning was the Deed!”


Johann Wolfgang von Goethe

/Goethe’s Faust, Part I, translated by William Page Andrews (Princeton: Princeton University Press, 1929)/

© by Marion

недеља, 23. јун 2013.

Радован Бели Марковић: Шта је завичај, заправо?


«Шта је завичај, заправо? Лирска измаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или извориште искреног бола (... као кад иза видика нестаје лађа) што нема више оних лета, ни трептавих сенки оног лишћа, понад реке која безвољно протиче, у часима немих поподнева... Нигде никога, ни псето неко да се огласи.»

Радован Бели Марковић

Мирослав Б. Душанић: Није илузија


Није илузија

има пјесама које су грађене на
посебан начин као тврђаве
оне су забрављене и у њих се не
улази тек тако без најаве

нису ни стваране за свакога
оне су скупоцјене и носе ордене
имају стражаре и добро плаћене
водиче

у њих улазе са позивницама само
људи одабрани
сви остали остају испред капија
диве се посвећеним срећницима

не због раскоши употријебљених
ријечи или изречених мудрости
тога чак и нема у тим пјесмама
већ због култа моћи и његовог сјаја

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Marc Chagall: The Promenade

(1918)

субота, 22. јун 2013.

Љубомир Мицић: Спас Душе

Загреб (1920)
Хришћанска и индијска мистика подале су крајње и најдубље знаменовање идеји о Спасу Душе. Љубомир Мицић очевидно није исцрпио свих значења те мисли, он није чак ни захватио доста дубоко. Но нешто је ту. Главно је, да је барем почео мислити на њу и да је ставио тај натпис на чело својих стихова. Колико не би било код нас добрих грађана запрепаштено самом примједбом, да је и за тобоже чисту умјетност нешто најосновнијега Етика Откупљења? Јер треба коначно почети мислити и на Душу, коју толико занемарисмо са нашим ситним легендама о ситним људима и ситним приликама, да скинусмо с дневног реда и све мисли о превратноме друштвеном ослобођењу.

Из предговора Тина Ујевића

Аутентичан бунт Љубомира Мицића

четвртак, 20. јун 2013.

Перо Васлић: Запрашивање


БЕЗ КОМЕНТАРА / NO COMMENT




Мирослав Б. Душанић: Жртве

Мирослав Б. Душанић: Биљешка о пјеснику

Биљешка о пјеснику
 
Мирослав Б. Душанић

недеља, 16. јун 2013.

Мирослав Б. Душанић: Повлачим се...

Мирослав Б. Душанић

Губим потребу да било шта кажем,
повлачим се у моју библиотеку.
Да будем сјенка у царству тишине,
а не тумач, овом нашем вијеку.

Досадила дневна бука, трчкарања,
бескорисна бдијења као на стражи.
Осјећам, како ми се тијело сасвим
заморило, а и душа спокој тражи. 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

«Против глупости — говорили су још Грци — боре се и сами богови узалуд. А како се борити против полутанства, баналности, фразерства и смелости незнања? Лако је незналицама фразирати: терет знања, сумње, самокритике и проблема не лежи на њиховим леђима тешким бременом, они су кадри да напишу све, без икаквог зазора, јер их није срамота ни сировог незнања, ни тужних, сумњивих баналности ни очајних општих места.»

Станислав Винавер

 
Nein, wir verlieren nicht
die Notwendigkeit etwas zu sagen!
Wir machen nur eine Pause!
Wir verspüren gerade keine Lust
uns in die Menge zu werfen.
Ach, wie schön ist der Rückzug
in die Bibliothek, dorthin,
wo die Schätze stehen,
die lang vernachlässigten,
diejenigen, von denen wir
Morgentau und Sphärenmusik schöpfen konnten,
die uns Hilfe und Nahrung,
Licht und Schatten
gleichzeitig waren,
die niemals still waren,
die uns lockten und verführten,
die uns dorthin entführten,
wo die Fantasie spazierte,
lang, lang bevor uns die Welt regierte,
regierte, regierte, regierte,
malträtierte, zerschmetterte, zerschlug,
uns die zarten Bänder aus den Banden schnitt...
dort wo ich litt... dort wo man litt...

Wir sind der Wachmann
unserer eignen kläglich hergezerrten Zeit.
Lass andre rasseln, lass sie lärmen.
Nichts geht ein Stückchen, ach,
nichts geht ein Stückchen weit.

Sind sie nicht gnädig
diese endlos schönen Stunden,
in denen wir ein Wort,
ein kleines Wort gefunden,
das unsre kleine Welt beschreibt.

So wen’ge Worte wiegen, haben Wert.
Die Pause hat der Himmel uns geschickt,
die Worte stehen grade, unversehrt,
wohin auch immer unser Auge blickt,
sie stehen da, die Worte, unverrückt.
Und wenn die Zeit
sich an der Zeiten Wende machte,
(verzeih mir Freund, ich weiß, der Reim er klemmt),
doch leider, als das Knirschen heftig krachte,
hätt ich am Tiefpunkt einfach nur gelacht,
ich hielte inne, wär nichts als verzückt,
dein Lächeln träfe, 
träfe nur mein blasses Wesen,
wie schön, uns ist ein Coup geglückt...
verbunden ist sie, ist die schöne Zeit,
im Hier und Jetzt, und mit der Ewigkeit.

Gabriele Brunsch

субота, 15. јун 2013.

Мирослав Б. Душанић: Дан


Дан

Дан се отвара споро
Бешумно
Силази с брда

Земља стрпљиво
Чека свјетлост
Већ се назиру путеви

А ја сам неодлучан
Којим да кренем
Истине се не назиру

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 14. јун 2013.

Добривоје Јевтић: Из рукописа "Поподне с оружјем"

Мирослав Б. Душанић
ЈУЧЕ смо имали
међународну климу

Био је облачак
и сви су га хтели
за себе

А данас су већ
над сваком главом
друкчије прилике

И жеље су различите
већином супротне

Добривоје Јевтић

© by Blanca Juan Palau
ОПСЕДА НАС
бескрајни проблем:

Горе
где је разређен ваздух
али су мисли густе

како да сачувамо
енергичне мере
за драгоцене метале
и живу тежину

Добривоје Јевтић

четвртак, 13. јун 2013.

Мирослав Б. Душанић: Прича


Прича

Познајем ту причу о бољем животу
Увијек је боравио тамо гдје ја нисам
Кад год сам отишао њему у походе
Проналазио сам само забринуте људе
Плакали су за бољим животом
Који их је сасвим изненада напустио

Одустао сам од те сулуде јурњаве
И одлучио да останем ту гдје и јесам
Да је бољем животу до мене стало
Већ би он мене и сам пронашао

Мирослав Б. Душанић

Poetry in a Global Box: Kingdom of Norway (Kongeriket Norge / Kongeriket Noreg)

Jan Oskar Hansen
Interlude
 

The air was still and trees in the forest stood in frozen silence.
A rare day, animals listened to the echo of last summer.
Hare trails in the snow made without haste, the persecuted
had nothing to fear on a day when mountain lions dream.
The bear in its den deep under an oak tree, dreamless sleep
whether still or storm, but do not wake him up before spring.
Tranquillity of peace is only a brief interlude, kill or be killed,
eat or starve are wild life’s merciless destiny. Calm cracks as
the cold intensifies; there will be a toll to pay if spring is too
late with its promise of continuity. Behind the forest, where
the blue mountain begins, a pack of wolves howl to the moon,
the soul of hunters lied bare in an endless nocturnal dream.


Jan Oskar Hansen

Мирослав Б. Душанић
15 UNPUBLISHED POEMS JAN OSKAR HANSEN

Мирослав Максимовић: Вољење Слободе


Вољење Слободе

                              По Слободи Мићаловић

Како доћи до Слободе?
Може се доћи до жене с тим именом,
кажу да још постоји у телу глумице
са осмехом што унутрашњим луком
спаја зубе и очи
у светлуцање непознате будућности.
Може се доћи до кафане с тим именом,
кажу да још постоји у забаченој уличици
има кариране столњаке
има олајисани под

што мирише на стара добра времена.
Може се доћи до робне куће с тим именом,
кажу да од јуче на булевару
отвара врата и мами:
уђите у рај сад или никад,
узмите Слободу на кредит.
Може се доћи до споменика Слобода,
кажу да га је именовао народ
онда када се његовим вођама
учинило да је дошао час победе
над вековима.
Може се доћи до решетке са тим именом,
кажу да га је дао сужањ у бесконачној ћелији
који четрдесет година

има оловку и папир
као једини живот.
 

Много је путева до Слободе.
Кажу да се на њима могу видети
заљубљени који никад неће загрлити жену,
опијени који никад неће пронаћи кафану,
богати који никад неће имати ништа,
народи који никад неће бити слободни,
сужњи који су слободни
кад пишу.


Мирослав Максимовић

среда, 12. јун 2013.

Мирослав Б. Душанић: Злочин и казна


Злочин и казна

Из дана у дан множе се осаме
Тумарамо улицама
Тражимо се – Не налазимо се
Од сталног ношења
Маске нам урасле у лица
И више се не препознајемо

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пријатељство



Пријатељство

За утјеху
Пријатељ ме пустио
Да говорим стихом
А моја пјесма огољена
Без крви и тананих влакана
Ослобођена од свега
Као препариран костур
За час анатомије

Мој пријатељ је градинар
Великог срца
И поред свих обавеза
Које га притискају
У овом свијету
Он је наслутио мрак у очима
Силне вјетрове
И пустош у мом срцу

Иако зна да немам
Великих изгледа
У том предјелу тешко
Клесаног камена
Изграђује само за мене
Оазу са извором питке воде
Да освјежим усне
Да не умрем жедан

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Записано

© by Галина Николова
Записано

тајне које познајем
отргнуте су тами забрављених кавеза
ничег нема случајног
то је тако једноставно и компликовано
сви смо ми и познаници и странци
небо нуди само простор
а на птици је да изгради гнијездо
и да полети
из недовршеног не искачу нови птићи
сумрак је привремена појава
као и замах руком
страх од мрака је ничим заснован
свјетлост је та која нас одаје
ријечи су изузетно моћне
то је једино оружје дар од Господа
оне могу да нас одбране или сахране
хартија на којој их исписујемо као пјесме
и она на којој диктатори доносе законе
је невина

Мирослав Б. Душанић

уторак, 11. јун 2013.

Милоје Дончић: Касно је

Матеја Душанић

Касно је
         Националој академији
 

Касно је за врелу звезду и сунцобран од челика
Касно је за воз који никад није кренуо
И путнике пробушене у њему
За машиновођу и црни качкет са две надстрешнице.
Касно је за погнуту азбуку и 25 расходованих сугласника
Касно је за задушне бабе
И дан мртвих по летњем рачунању времена.
Касно је за уроловане језике
Црвено слово у новчанику и орне ћутологе
Касно је за стоматолога и три расклимана зуба,
За вилице потрошене.
Касно је за јетре пресељене и бубреге у регистраторима
Касно је за службени огртач и кућне савете у успону,
За бели штап и сузну крштеницу
Касно је за распоред столица у дремарници
За глувог педагога и дечаке који расту
Кроз школски хербаријум и жицу
Са енциклопедијама у главама и ожиљцима на лицу.
Касно је за књиговођу, бројача мртвих јабука
За подвучене редове јутарње штампе и плућну гимнастику
Касно је за национални јеловник са неограниченим роком
употребе
За шпагетну стратегију и меморандум домовине.


Милоје Дончић
/БДЕЊЕ; Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Књажевац – Сврљиг, број 35, година XII, јануар – март, 2013/

Зоран М. Мандић: Самоубиство (есеј о /иза/зову)

© by Birdman
Самоубиство (есеј о /иза/зову)

Фалус је цев сва­ког ватреног оружја. Који у устима панично споји све шупљине у једну. У том тренутку обе хемисфере мозга алгебри додају анализу битка. Прасак је, само, друго стање смисла, који почива у ирационалној коначности времена. Нису, зато, сви исти када се одлуче да ставе тачку на себе.  

Зоран М. Мандић

Доброслав Смиљанић: Тескобни круг

© by Birdman

Тескобни круг

Долазиш рано
Са својим пртљагом
На трг
Већ пренасељен

Места
Да га с рамена спустиш
Нема

Мораћеш да престојиш до заласка.

Доброслав Смиљанић

понедељак, 10. јун 2013.

Тсурајуки (* 872 † 30. јуни 945)

Ki no Tsurayuki / 紀 貫之
Не људи;
никад се њино срце не упозна,
али у моме родном крају,
мирише цвеће,
као и пре.


Тсурајуки

Мирослав Б. Душанић: Преиспитивања

Мирослав Б. Душанић
Преиспитивања

лаган као перце
изван геометије и устројства
изван времена и простора
у једном Другом свијету:
свијету таме и свијету тишине
свијету без лица и наличја
неомеђеном и неисказивом
који има своје истине
и своје тајне
који зна стољећима да ћути
који стрпљиво мирује и чека
(и гле чуда) који је већини
од древних времена
неухватљив
јер се обично добро забрави
или некуд изгуби

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић