ДЕВОЈКА Рађање је, звезде у језерима; немоћан сјај у животу. А сузан поглед младе мајке слаб, као сен руже на ћупи жељезној. Са жена плодних, пијаних винограда, из којих јастребови излећу у јесен, наше би руке, голубови бели, у бескрај, без жалости исчезле. У теби тек крикне наш бол, у ходу твоме, пробуђеном камену; тајанствени бол стена, што ћуте, непомичне, на дну вода дрхћућих. И шапат зрака допре у наш мрак, кроз решетке сребрне твојих ребара, и, као месечина, осветли поворку воћака, што нас чекају да могу свенути.
Милош Црњански
/Интернационална ревија за уметност и културу ЗЕНИТ; Загреб месеца фебруара 1921./
На улици Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја На свему што дође мој осмех засија. Нестану боли окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж свега што прође. Жене пролазе и облик губе, смеше се, па ми приђу да ме љубе, а ја им нову сенку дам. И док тио замагли ноћ улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени. Ко цветићи бели са месеца рађају се по улици деца. Од осмеха мог умире дан, и сваког кога погледам стиже моја судба срећа и ан. Кад махнем руком неотице нове звезде сину. Тад сјајан тужан цео град личи на моје лице. Сви иду у небо да ме виде по улици звезда и сребра. Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра. Милош Црњански
Седим на једном гробу. Спавао сам добро. Кад се пробудих видех да сам спавао на гробу. Она се звала Неве Бенуси. Да, лежала је мирно, под земљом. Живела је тринаест година. То је била моја најчистија брачна ноћ. Око нас стајаху мрачни кипариси, а ја сам се смешио весео. Из далека беле се ледени Алпи, чине се као срећа, бескрајна срећа земље. Ја нећу дуго, враћам се у Баден, носим неке цифре. Деца трче по гробљу одрпана и бледа и вичу: »un soldo, un soldo, signor sottotenente«. Жене са џабровима и обрамицама љуљају се на дивним чланцима, а мени дође да се грохотом насмејем једном попу, црног, мајмунског лика, што долази и гледа ме зачуђено, јер сам спавао на гробљу и зевам и умивам се на ко зна чијем гробу. Опет ће ми се јадати колико смо исекли слика у цркви, покрали олтар, скинули и прозоре, најзад понудиће ми рижото. Мој осмех се заори, вадим једну кришку из шпага, она је румена, загризем је и насмејем се. Али све је то ради зоре. Зора нам је увек помутила мозак. Он ће ми показати свог магарца, једино што му оставише, и говорити ми о реуми, па ћемо после у његову малу црквицу. Љубичасте и златом извезене његове одежде умириће моје очи. Вино у путиру сетиће ме жртве и мистичне литературе и ја ћу се смирити. Данас нам стиже Он. Он је наша крв, али Он има још мање стида него ми, последње слуге дивне Аустрије. Захориће се грдно »gradua-le«, ђенерал ће стајати гологлав, бубњеви ће лупати, виолине и оргуље мирисне од тамјана певаће једној невиној мајци, у даљини ће грувати топови. А када изађемо обасјаће нас сунце. Ја ћу са једним Немцем говорити о Наполеону и Дебисију, после са једним Чехом о царици, о којој се проносе чудни гласи, затим ће ми приступити један Словенац. Он ће ми причати анегдоте, прво о Грохару, а после о војводи Мишићу, тајно и тихо. Међутим ће хиљаде дефиловати. Рачунамо на сто тисућа мртвих. И сви ћемо бити задовољни. За ручком ћемо спомињати детињство, орфеуме, школе. Сваки ће причати о рату, славити, колико то генералов поглед допушта, свој народ. Препираћемо се тихо о Немцима, који су разбојници и о Французима за које каже генерал да су педерасте. И тако ће нам проћи дан. Сутра ће почети напад. Данас ћемо чекати да генерал удари на мало звонце и да знак, да сваки сме припалити свој тутун. Гледаћемо сваки у свој дим и опет ће бити завршен један дан. Али ће доћи лепше столеће, оно увек долази.
Моја је бајка: да се у сну док се спава добра чине, и да ништа није јава. Нисмо знали а имали смо чедо у даљини.
Реко сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини.
О ничег нек Те није жао Зато сам Ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам Те додирно.
"... или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи." Милош Црњански
»Ein Irrtum (unter vielen) ist also, dass die vergänglichen Menschenwerke in Deutschland farblos, düster und verschwommen sind. Im Gegenteil, sie sind voller Farben und von äußerst intensiver Wirkung.
Der erste Eindruck ist: die Erde, die Felder, die Äcker sind dabei zu verschwinden,
die Städte, die Werke von Menschenhand, sind schon derart zahlreich und dermaßen mit dem Verkehr und der Industrie verbunden, dass das deutsche Land nicht mehr vom Willen Gottes, sondern vom Profil der Arbeit geprägt ist. Regen, Sturm, Schneegestöber im Wald; die ersten Frühlingstage mit ihrer
milden Sonne und sprießendem Gras zwischen kahlen Sträuchern, auf denen der Schnee schmilzt; lange Pappelreihen; das alles ist nur Zufall, nicht das Wesentliche. Die tiefen Gründe bewaldeter Täler; das dunkle Röhricht um die Seen, wo die Spinnen ihre Netze weben; die Hochebenen, auf denen sich die Kornähren im Wind biegen; die Berglichtungen und die vereisten Höhen, zu denen die Deutschen nach Feierabend massenweise strömen, das alles sind nur Ausflüchte aus einem Leben, aus dem es kein Entrinnen mehr gibt.
Geräuschlos im Auto brausend oder auf surrenden Fahrrädern bringt man seinen Körper hinaus in die Natur, aber das hinterlässt in der Seele nicht die gleichen Spuren wie ein langes Leben mit Bergen und Feldern, mit Viehherden und Ameisen, sondern lediglich den Eindruck von etwas Verlorenem
und Künstlichem, von etwas melancholisch Bukolischem.
So haben auch das deutsche Dorf und das Leben auf dem Lande an Bedeutung
verloren, diese einstigen Quellen vieler Erkenntnisse und sinnlicher Freuden, mit denen sich nur noch die Ursprünglichkeit reicher flämischer und böhmischer Dörfer messen konnte. Die deutschen Dörfer sind nicht mehr ausgelassen in ihren Festen, noch besitzen sie die Kraft mystischer, in der Gemeinschaft bezeugter Gottergebenheit. Auch ihre Brunnen, ihre Friedhöfe, die spitze Gotik ihrer Kirchen entzücken nicht mehr. Vergessen sind die Tänze auf dem Dorfanger, und selbst die Schaf- und Rinderherden haben nicht mehr die Bedeutung des Lebensnotwendigen, die Hochzeiten und Beerdigungen haben die Schönheit der Bilder eingebüßt, die im Abenddunst
den Glanz des Unsichtbaren verkörperten. Die Dörfer werden nun erdrückt
von den Schildern ihrer kleinen Banken, von den Antennen auf den Dächern und von grässlich angestrichenen Kinos.«
Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.
Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog uvenulog.
A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i ljubi granu što vene. Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da voli mene:
No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi.
(Potkamien, u Galiciji, 1915.)
Serenade
Hör, wie der Mond weint, jung und gelb.
Hör mich, Liebste, noch ein letztes Mal.
Ich sterbe, sehnst du dich zurück nach mir,
rufe, wenn der Tag sich neigt, nicht meinen Namen.
Hör den Wind im gelben, welken Laub.
Er singt dir: den Herbst hab ich geliebt,
ich liebte weder deine Lust noch deinen Leib,
nur die Umarmung der rot verwelkten Zweige.
Und wenn du dich im Herzen nach mir sehnst:
umschlinge und küsse einen toten Ast.
Ach! Ehre fehlt und Leidenschaft,
mich zu lieben, hat kein Feuer genug Kraft:
Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.
Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.
(Potkamien, in Galizien, 1915.)
Пролог
Ја видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед, и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.
У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд -
изузев оптимисте!
Ја нисам певац проданих правила,
ни ласкало отмених крава.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.
Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.
Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.
(1919.)
Prolog
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.
(1919.)
Prolog
Văzut-am Troia, şi-am văzut toate. Mare, şi maluri cu lotus în floare, şi m-am întors, singur, livid. În Ithaka şi eu aş vrea să ucid, dar dacă nu se poate măcar să recit puţină noutate.
În casa mea-s beţii, bacanale, iar viaţa-n lume, oriunde,-i o jale – exceptând optimiştii! Eu nu sunt bard drepturilor vândute, nici lingău distinselor cornute. Eu cânt pentru cei trişti: că tristeţea pe toate le face trecute.
Tribună patriotică nu sunt. Nici mă sperie-a Poeticei fală. Peste Ćurčin şi Krleža nu mă avânt, nici mă vreau o fală naţională. Soarta mea e străveche, iar versurile, puţin, sunt noi.
Dar: ori viaţa ceva nou să ne-aducă iar sufletul ne înseamnă un grad în plus spre cerul cu-aromă de stele, de sus, ori, şi pe noi, şi poeme, şi Ithaka, tot, dracu ne-ducă!
