0
Стење

Данас сам био тако весео!
А сад? Гле, једва дишем,
са осмехом мутним, уморно.

Далеко, негде, иза шкотских обала,
диже се, из мора, модро стење,
тако грдно, тако пусто, суморно.

Ја га се сетих! Ја га видим!
Његова модрина мрси ми душу,
и мене обузима грозна језа,
и нека, бескрајна, жалост.

Предосећано, у Београду, 1920.

Милош Црњански 

Постави коментар Blogger

 
Top