Срба Митровић: Теби непознатом // Увек се сетим

Мирослав Б. Душанић

Теби непознатом

Пун сам свих навирућих мисли
Празнога шупљег времена
Што ме одасвуд притиска
Као поплава општег ништавила,
Или здрав разум каменог седимента
У неизмеру планине времена.
Питам се ко сам, шта сам, где сам,
И чему служе ови дани пролазности
Што нејасне црте остварују
У мрачној празној дупљи
Затрпане пећине.
                             Овде сам
И то си ти самотни мој штиоче,
Чије нит име нит лик могу знати.

Мирослав Б. Душанић

 Увек се сетим

     Увек се сетим нечег што беше слично текућем тренутку. Сетим се себе и тебе далеки мој двојниче. И тако мешају се прошли и ови дани, очи негдашње блистају и ум један исти изнесе оно што твој је живот протегнут до бескраја сећања. Тако знаш да ниси један, већ да си облак над својим данима наднесен и хладан, и спушташ се ниже до тла овога трена кад кажеш: "Увек сетим се тебе!"

Срба Митровић

Срба Митровић: Ветрила (фрагенти)

Ветрила

Укупно време, све оно што јесте,
(Што је било,
Што ће бити),
На овој пространој висоравни стоји
Одувек. И заувек ће бити:
Изложено игри ветрова.
Променама што их вечно кроји,
Скривено у слешпћи забити.
О чиновима узалудним и многим, о вољи
Која се диже и ломи
Непрекидно, допиру одзиви
Оних што себе држе бољим.

(...)

Овде је, док све остаје исто,
Стална мена ветрова.
Овде је ранжирна станица Еолова,
Збрка многих језика,
Писак изгубљених порука
И дубока тишина изгубљене самоће:
Све је док живи већ мртво
Застало у вечном проминућу.
(...)

Некад је кажу дворац туна био
Некаквог великаша у древном неком царству,
Али га време склонило под Брекињу
У Цареву пећину под селом:
Многе војске потом сиђоше тамо
И многи челник насмешен поверова,
Немајући куд,
У смисао жртве.

Заборав окрзне речи, а оно изгубљено
Процвета нагло из жбуња крај пута,
Божја се ливада оспе истинама
Умилним, страшним као бајка.

Шта можеш рећи у захвалу
Неомеђеном простору
Који слободу нестварну узима
Да ветровима да на вољу
И непознатим људима
Који овуда мину?

Осврћеш се и гледаш
Давне сроднике
И светло зелено
Дугих кукурузних листова.

(...)

Срба Митровић