четвртак, 25. јул 2013.

Владимир Јагличић: (Не могу више да читам компликоване књиге)

Мирослав Б. Душанић
* * *
 

Не могу више да читам компликоване књиге,
предуге реченице, замршене странице,
не лакшају, товаре неподношљивост бриге,
прекораченост давну недоходне границе;
отуд се често рука маши за благим нечим,
за наивношћу која неће сврху и разлог:
маши се тамо где су остале тихе речи,
маши се, и - остане, укочена, у празном.

8. 08. 2005.

Владимир Јагличић

уторак, 23. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: Економичност

Мирослав Б. Душанић

Економичност

Није ту потребна нека посебна памет

Краве се музу док дају млијека
Телад продају
Овце шишају док има вуне
Јагњад продају
Козе држе док има за сира
Јарићи продају
Кокошке чувају док носе јаја
Пилићи продају
Свиње хране док се не угоје
Прасад продају

Волови и коњи тимаре док могу да вуку
Итд...

Листа је прилично подугачка а примјена иста
Или слична:  Све што постаје оптерећење
Ако не липса само од себе
Закоље се...

За псе, мачке и друге кућне љубимце
На снази је посебна уредба – повластничка

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Логичан завршетак

Мирослав Б. Душанић
Логичан завршетак

Размишљам о оштрици жилета
Њу прати игра свјетлости
Која може да буде исценирана и изнутра
Из дубине нашег тијела
Ипак је, као свјетлосни извор, погоднија варљива мјесечина
А најбоља титрава свијећа – да пуно сузи и не пуцкета
Спомиње се у неутјешним осамама и депресијама
О жилету се говори у помрачењу ума
Обично је крв црвена као булка (клише)
И глуво доба ноћи – вријеме нечастивих сила
Или једноставно, вријеме невремена
Кад си сасвим сам, а грми и сијева
И пљушти немилице (магијска формула)
Док часовник упорно одбројава, посљедње тренутке самоће
Неки, у сцене уграде огледало
У позадини, али ипак видно, рецимо на зиду
У њему можеш да видиш своје изобличено и блиједо лице
Код других, из огледала излијећу авети
И грабежљиве птице
Кљуцају очи, кидају месо – живо месо (хорор-сценариј)
У огледало те намаме, силом увуку
Ту се јасно повлачи црта и праве два свијета
Један наш, свакидашњи, живући
И један онострани, са мртвим душама
Код свих се смрт подразумијева и жељно ишчекује (парадокс)
Све остало би било превара и велико разочарење
Злоупотреба, поигравање са нервима и емоцијама
Јер та режирана драма са свјетлошћу и жилетом
Не може да остане само на размишљању
Она мора да понуди смрт, као логичан завршетак

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мецосопранистин: Веселина Кацарова (Vesselina Kasarova)


Мирослав Б. Душанић: О глупости

Мирослав Б. Душанић
О глупости

пјесници траже неке нове путеве
изврћу и преврћу по души и мозгу
као по сметлишту

један од авангардних српских пјесника
помиње камење митско од кога боли глава
у пјесму уградио и поноћно сунце
у једној опет тврди да је крв сјенка
неке минуле радње
другу завршава мишљу да су сва
наша надања безнадно предметна

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

недеља, 21. јул 2013.

Lebogang Mashile: Töchter von morgen

ISBN: 978-3-88423-340-5

Stacheldraht
 

Zeit ist ein Stacheldrahtzaun
Der über die Mauern der Geschichte kriecht
Faltige Pfade auf dem Gesicht meiner Großmutter
Ich schmecke ihren leichten Gang nach
Wegen dem sie uns eine verzeihende Rasse nannten
Die Grenze zwischen meinen Lippen und der entstellenden Schande
Ist meine Moral die sich krümmt
Mein Rückgrat das sich zu brechen weigert
 

Stacheldraht der durch Erfahrungen hin ausgerollt wird
Freiheit wird die gespitzten Kanten glätten
Gefängnis ist überall da
Wo ich mich selbst nicht sehe


Lebogang Mashile

субота, 20. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: Преварен

Мирослав Б. Душанић
Преварен

нови свијет са екрана бљешти
иза рекламе за елетричну четкицу за зубе
приватна клиника нуди услуге отклањања сала
сједиш у скученом собичку
осјећа се мирис влаге и пржене паприке
мучно ти и нелагодно, преиспитујеш
шта се то с тобом и око тебе дешава
копаш по сјећању
ослушкујеш у души све познате гласове и звуке
и схватиш да си преварен
разочаран, пушташ да живот пролази
не иде ти се више са њим

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Слободан Бранковић: Отвори очи

Мирослав Б. Душанић
Отвори очи

Буди се, не то није Буди се исток и запад.
Твој ваздух,
Који само што ниси удахнуо,
Управо су отровали.
Дрво, које дише за тебе,
Секу. Дивљину, прапостојбину затиру.
Нема воде кад ти се осуши језик.
Ни леда за виски у великој чаши.
Отвори очи.
Дошао на свет, крај Фукушиме,
Зека без ушију.
О, Ти, који не можеш више да стигнеш
Ни свој све више убрзанији живот.
А кад прође, ни да махне.
Горе-доле, небо-земља,
Постаје пут прашине.
Каква тескоба и под земљом?
Човече, куда? Даље?
Ти, који си у времену
И од времена...
Са Богом у себи,
Какав простор, бескрај,
А тако си мало под звездама.

Слободан Бранковић

Мирослав Б. Душанић

Denise Levertov: Eating Together

(*24. 10. 1923 † 20. 12. 1997)

Eating Together
 

In the steamer is the trout
seasoned with slivers of ginger,
two sprigs of green onion, and sesame oil.
We shall eat it with rice for lunch,
brothers, sister, my mother who will
taste the sweetest meat of the head,
holding it between her fingers
deftly, the way my father did
weeks ago. Then he lay down
to sleep like a snow-covered road
winding through pines older than him,
without any travelers, and lonely for no one.


Denise Levertov

петак, 19. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: Једноставно узнемирен

Мирослав Б. Душанић

Једноставно узнемирен

Пробудим се у глуво доба ноћи
А кућу заузеле неке сјенке бахате
У кухињи жаре пећ
По поду разастиру угљевље
И ритуално ходају по ватри

Има ту и других ствари
Које ме страшно оптерећују и прате

Дјеца ми отишла и не станују са мном
Никако да то пребродим
Кућа ми све више непознато острво
У таласима узбурканог океана
А ја немам снаге да тражим и пловим

Донкихотовски дух ме изневјерио
Као да се покварило нешто изнутра

А мислио сам да сам остао онај исти
Без празнине и испуњен као шипак
Да сам се мајсторски спремио за сутра
Да угризи дивљине не остављају трага
Него ломе зубе о чврсте стијене

Ујутро се тјешим да су све то варке
Са којима Господ искушава мене...

Мирослав Б. Душанић

W. B. YEATS: THE RELIGION OF A SAILOR

Sara Dušanić
THE RELIGION OF A SAILOR
 
A sea captain when he stands upon the bridge, or looks out from his deck-house, thinks much about God and about the world. Away in the valley yonder among the corn and the poppies men may well forget all things except the warmth of the sun upon the face, and the kind shadow under the hedge; but he who journeys through storm and darkness must needs think and think. One July a couple of years ago I took my supper with a Captain Moran on board the S.S. Margaret, that had put into a western river from I know not where. I found him a man of many notions all flavoured with his personality, as is the way with sailors. He talked in his queer sea manner of God and the world, and up through all his words broke the hard energy of his calling.
 
"Sur," said he, "did you ever hear tell of the sea captain's prayer?"
 
"No," said I; "what is it?"
 
"It is," he replied, "'O Lord, give me a stiff upper lip.'"

"And what does that mean?"
 
"It means," he said, "that when they come to me some night and wake me up, and say, 'Captain, we're going down,' that I won't make a fool o' meself. Why, sur, we war in mid Atlantic, and I standin' on the bridge, when the third mate comes up to me looking mortial bad. Says he, 'Captain, all's up with us.' Says I, 'Didn't you know when you joined that a certain percentage go down every year?' 'Yes, sur,' says he; and says I, 'Arn't you paid to go down?' 'Yes, sur,' says he; and says I, 'Then go down like a man, and be damned to you!"'

W. B. YEATS

Friedrich Hölderlin: „Die Liebe“

* 20. März 1770 - † 07. Juni 1843

„Die Liebe“
 

Wenn ihr Freunde vergeßt, wenn ihr die Euern all
O ihr Dankbaren, sie, euere Dichter schmäht,
Gott vergeb‘ es, doch ehret
Nur die Seele der Liebenden.


Denn o saget, wo lebt menschliches Leben sonst,
Da die knechtische jezt alles, die Sorge zwingt?
Darum wandelt der Gott auch
Sorglos über dem Haupt uns längst.


Doch, wie immer das Jahr kalt und gesanglos ist
Zur beschiedenen Zeit, aber aus weißem Feld
Grüne Halme doch sprossen
Und ein einsamer Vogel singt,


Und sich mälig der Wald dehnet, der Strom sich regt,
Schon die mildere Luft leise von Mittag weht
Zur erlesenen Stunde,
So ein Zeichen der schönern Zeit,


Die wir glauben, erwächst einzig genügsam noch,
Einzig edel und fromm über dem ehernen,
Wilden Boden die Liebe,
Gottes Tochter, von ihm allein.


Sei geseegnet, o sei, himmlische Pflanze, mir
Mit Gesange gepflegt, wenn des ätherischen
Nektars Kräfte dich nähren,
Und der schöpfrische Stral dich reift


Wachs und werde zum Wald! eine beseeltere,
Vollentblühende Welt! Sprache der Liebenden
Sei die Sprache des Landes,
Ihre Seele der Laut des Volks!


Friedrich Hölderlin

Василий Перов: Портрет писателя Фёдора Михайловича Достоевского (1872)


Der Text zu Dmitri Schostakowitschs bewegendem Spätwerk „Vier Gedichte des Hauptmanns Lebjadkin“ für Bass und Klavier op. 146 stammt aus den „Damonen“ von Dostojewski.

1. Lied aus „Die Liebe des Hauptmanns Lebjadkin“ 

Die Liebe fiel mit süßem Schmerz  
Wie eine Bombe in mein Herz.  
Ich büßte (o wie kummervoll!)  
Den Arm ein bei Sewastopol. 
    
Vergleichbar dem leuchtenden Sterne  
Jagt die Reit’rin einher wie der Wind;  
Es grüßt mich mit Lächeln von Ferne  
Das ari-sto-kratische Kind. 
    
Gnädiges Fräulein Jelisaweta Tuschina!  
Schön und allerliebst ist ja Lisaweta Tuschina,  
wenn sie mit ihrem Verwandten  
auf dem Sattel reitet geschwind,  
oder wenn sie mit ihrer Mutter in der Kirche kniet  
und man die Röte der andächtigen Gesichter sieht,  
dann geht nach den Freuden der Ehe mein Sehnen  
und ich vergieße hinter ihr und ihrer Mutter Tränen.
    
Ein Bein die schöne Reit’rin brach,  
was ihren Reiz nur noch vermehrte,  
und doppelt liebte sie danach  
er, der schon stets sie hoch verehrte. 
    
Gedichtet von einem Ungelehrten
Infolge einer Wette. 

Fjodor Dostojewski

Србољуб Митић: Срећа

Мирослав Б. Душанић
Срећа

Нађе човек
Сто дуката жута
Заплака се
Што хиљаду није

Нађе човек
Добру памуклију
Заплака се
Што новија није

Очи су му
До две грозне
Јаме

Србољуб Митић

Борис Сајовиц: Скулптуре

Петру Крду: Сезона лова


Сезона лова

Установљава се правда
у проклетој сезони лова
вежбајте надгледање господа бога
и никога више

с времена на време одржите
генералну пробу
јер штета је умрети
а не знати како се умире

штета је помиловати злочинце
а не бити злочинац

вежбајте силовање џелата
док лечите наду у утопији
и ударајте хитро како би они без ноћних закона
остављали трагове

у тамницама слепи суде глувима
и нема више слободних места у истини

у речницима одстрањују се невини
а добро се ствара песницом

златна је тајна
владати над прогнаном отаџбином

у проклетој сезони лова

Петру Крду

четвртак, 18. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: У предвечерје

Мирослав Б. Душанић
У предвечерје 

Разапета паучина на листу коприве
Као памучна крпа на немирном вјетру
У њу се уплету моје очи у предвечерје
Кад сунце засједне на врх крошње
Па изненада нестане у утроби језера
Не остављајући иза себе никакав траг

Тек тад примјећујем да сам остао сам
Грчевито тражим све минуле призоре
На које бих могао да се ослоним
И брзо искорачим из овог предјела
Прије него што ме тишина задави
Прије него што ме тама присвоји

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Расипање

Мирослав Б. Душанић
Расипање

Та сенка што ме сад скрива
заправо је моја смрт која је ишчилела
из мене и настанила се у овом
разбокореном свету, у моје име,
и ево је сад како корача површином
воде, уместо мене, као млади месец
шири своје крваве руке.
Све заправо почива у издисају,
у стварности што је недосегљива
попут огледала у којем је видљиво
само наше странствовање, живот
као изгнанство вечног трена
за који свет шири своје трулежне руке,
али га одбија наша неверица,
док обитавамо у лажљивој светлости,
у досади и гордости, а наше тешке руке
расипају песак нашег постојања
у овом свету што наличи фантазми.

Радомир Д. Митрић

Мирослав Б. Душанић

среда, 17. јул 2013.

Бабкен Симоњан: Опрости, мајко

Babken Simonyan

Опрости, мајко

Опрости ми, мајко, лутње моје. Жалим,
Нисам био с тобом у твом задњем грчу,
Мада си чекала мој повратак. Али
Остаде без мене насамо са смрћу.
 

Можда ми суђено није било до ли
Да не гледам како гаснеш као свећа...
У далекој земљи вест сам која боли
Чуо у даљини тужној к'о несрећа.
 

Душу ми је тргла стара успомена,
О одласку твоме да мислим нерадо...
Остани у мени дивна, драгоцена,
Звезда сна постани озареног јадом.
 

Један трен си осмех била мом животу,
Ал' бескрајни суза лет се сад не мења,
Твоја светла душа несмирена, отуд,
Пали сад у мени кандило смирења.
 

Ко ће ме, сиротог, палог подржати,
Ко да ме избави кошмара што гуши?...
Само твоја светла душа може, мати,
Да осветли стазу спаљеној ми души.


Бабкен Симоњан
/Пријевод: Владимир Јагличић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сумње и оспоравања

Мирослав Б. Душанић
Сумње и оспоравања

Много тога се затурило
лутајући свијетом
исјечци из новина
читалачке забиљешке
асоцијације и дневници
пјесме и слике
и сад све изгледа
као причам ти приче
а ја се убих
у свом проналажењу
и видим да ме нема
нисам у лијепој ријечи
све неке сложенице
нигдје извора
само провалија
коју никако да премостим

Гдје је та истина
макар трачак свјетлости
обраћам Ти се из дубине
душе моје
због других Господе
не остављај их у заблуди
они не виде то што Ти
видиш и знаш о мени

„Већина није аргумент
за истинитост неке мисли“

Знам да је то написао
Бела Хамваш
али ко то још зна Господе
и да ли је нормално
да ли је право
(ако смијем да питам)
док други прочишћавају
дјела
и бришу своје гријехе
тешке гријехе
ја сам осуђен да их
пабирчим и јавно
обзнањујем
само да би доказао
да сам увијек био и остао
човјек и пјесник

... А био сам пјесник
и био сам грешан човјек
колико и сви обични људи
рођени и одрасли у времену
самовоље једног човјека
(или боље још
једног ужег круга људи)

................................
... Да сам бар као Хамваш
злопатећи се
остао у својој земљи

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: Двије пјесме


Сећање на мајку

Кроз магле јутарње, магле дебеле,
кроз траве умивене, кроз иње,
пољем широким, кроз њиве бремените,
свитањем забрађена, усправна,
мати ми језди уснула.
 

Са два неба у очима за људе,
са рукама за гладне, рукама жуљевитим,
са ногама за кошуте, лаганим,
са уснама за благу реч, за благослов,
стазом утабаном, кроз сећање,
мати ми језди недоснула.


Радослав Вучковић

Бунар

Није њему да у двору стоји,
да напоји село ожеднело,
ситне свате, уморне аргате,
да подмири славе и преславе.
Он је очев прстен од камена,
мајчин разбој где је небо ткала
(небо ткала, по звезду скидала
па је мени под јастук стављала).
Није њему, дано, да у двору стоји!

Радослав Вучковић


Бунар

Не е тој за во дворот да стои,
да го пои селото ожеднето,
ситите сватови, уморните аргати,
да опслужува слави и прослави.
Тој е татковиот прстен од камен,
мајчиниот разбој на кој небото го ткаела
(небото го ткаела, та sвезда симнувала
и мене под перница ми ја ставала).
Не е тој само за во дворот да стои!

Радослав Вучковиќ
/Препев: Аполон Гилевски/
Фотографије: Мирослав Б. Душанић