понедељак, 30. април 2012.

недеља, 29. април 2012.

ЉУДИ КОЈИ КРЕШТЕ / PEOPLE WHO SHRIEK



ЉУДИ КОЈИ КРЕШТЕ

Људи који креште
увек су ме привлачили.

Они су птице
које неће полетети,
до смрти натоварене
људским костима.

Новица Тадић


PEOPLE WHO SHRIEK

I am always drawn to
people who shriek.

They are birds
unable to take flight,
burdened till death
by human bones.

Novica Tadić

Miroslav B. Dušanić: Des Schweigens Stechen

© by Eklipse: Wenn das Schweigen schreit
Des Schweigens Stechen

In der Ferne

So entsetzlich, so kompliziert des Gehirns Mechanismus.
Im Jahr 1993 in einem Dorf in Bosnien,
Leichen mit durchgeschnittenen Kehlen entdeckt.
Auch die erschossenen Tiere.
Ringsum nichts als Schweigen.

Im Garten

Im Auf und Ab —
Brennend vor Schmerz, ich fühle des Opfers Zittern.
(Wie lange mich dieser Irrtum hält?)
Ein neuer Tag einbricht, mit seinen Geheimnissen.
Ringsum nichts als Schweigen.

Miroslav B. Dušanić


hier und dort

...das grauen nicht begreifend,
wälzen die nacht-und-tag-träume
die bilder um in meinem kopf,
nichts schwächt ab,
nicht verblasst,
nichts kann die gegenwart mildern,
nichts die zeit zerfasern,
nichts der abstand lindern,
nichts nehmen aus meinem kopf,
nichts herauslösen aus meinen gedanken,
nichts kann den film ersetzen,
die rasante bild-show bremsen,
denn der schmerz ist eingemeißelt da,
die fassungslosigkeit würgt die kehle
und das bewusstsein,
dass mörder lächelnd ins warme abendlicht
getaucht gemütlich ihr pfeiffchen rauchen
und über die wiesen schauen und sich
abwenden, als wär nichts gewesen....

петак, 27. април 2012.

Даниил Хармс Двије приче

* 17./30. децембар 1905  † 02. фебруар 1942
Случај с мојом женом

Мојој жени су почели да се криве ноге. Хтела је да седне у фотељу, али су је ноге однеле некуд према орману, па чак и даље, кроз ходник, да би је сместиле на картонску кутију. Ипак, напрегнувши сву своју вољу, моја жена се подиже и крену према соби, кад оно – ноге је опет несташне: пронесоше је поред врата. „Ух, до ђавола!“, рече жена завукавши главу под секретар. А њене ноге наставише да врагољају и чак разбише једну стаклену чинију која је стајала на поду у предсобљу.

Најзад моја жена седе у своју фотељу.

– Ево и мене рече она, широко се осмехујући и вадећи из ноздрва иверје које јој се тамо заглавило.

Данил Хармс
1936-1938.


О Пушкину

Тешко је рећи било шта о Пушкину, ко ништа не зна о њему. Пушкин је велики песник. Наполеон је, по величини, мањи од Пушкина. Бизмарк је, у поређењу с Пушкином мачији кашаљ. А Александар I и II су просто нуле у поређењу с Пушкином. А и сви други људи су, у поређењу с Пушкином нуле. Само у поређењу с Гогољом нула је и сам Пушкин.

Зато – боље да ја вама нешто напишем о Гогољу него што пишем о Пушкину.

Али Гогољ је тако велики да се о њему не сме ништа писати и зато ћу, ипак да пишем о Пушкину.

Али после Гогоља, некако је понижавајуће писати о Пушкину. А о Гогољу се не сме. Зато – боље да ништа не пишем.

Данил Хармс
15. децембар 1936.

Luis Cernuda: DESDICHA

Luis Cernuda (1928)
DESDICHA


Un día comprendió cómo sus brazos eran
Solamente de nubes;
Imposible con nubes estrechar hasta el fondo
Un cuerpo, una fortuna.

La fortuna es redonda y cuenta lentamente
Estrellas del estío.
Hacen falta unos brazos seguros como el viento,
Y como el mar un beso.

Pero él con sus labios,
Con sus labios no sabe sino decir palabras;
Palabras hacia el techo,
Palabras hacia el suelo,
Y sus brazos son nubes que transforman la vida
En aire navegable.
 

Luis Cernuda
/Un río, un amor (1929)/

Luis Cernuda in Sevilla (1928)
Ich hasse die Wirklichkeit, wie ich alles hasse, was zu ihr gehört, meine Freunde, meine Familie, mein Land. Ich weiß nichts, will nichts, erhoffe nichts - und wenn ich noch etwas erhoffte, dann nur, dort zu sterben, wo noch nicht die groteske Zivilisation Einzug gehalten hat, auf die sich die Menschen soviel einbilden.

Luis Cernuda an den Lyriker Gerardo Diego (1931)

четвртак, 26. април 2012.

Poetry in a Global Box: Republik Österreich

Claudia Sykora-Bitter
Von Kopf bis Fuß verkörpert

es haart es stirnt es nast
es augt es braut und lidet
es mundet es lippt es zahnt und zungt
es wangt es ohrt es kinnt
es hirnt und kopft
es halst es schultert und brustet
es herzt
es armt es handet es fingert
es baucht es nabelt es hüftet
es scheidet es lippt und klitorisiert
es schwanzt und eichelt und hodet
es wirbelt es rückt es hintert
es schenkelt es kniet
es beint und fußt und ferst und zeht
von kopf bis fuß es körpert
von hirn bis herz es körpert
von kopf bis fuß verkörpert

© by Claudia Sykora-Bitter

Poetry in a Global Box: República de Honduras

León Leiva Gallardo
La noche: invención del hombre,
el odio y el amor

I

Antes que el hombre
antes que Dios
hubo la noche

La noche no es la sombra del día
ni el día el lado claro de la noche
la noche es la sombra de sí misma
el día es el lado claro de sí mismo
el día es distante luz extinta
la noche es unidad con el sí mismo

II

A la noche no le da vergüenza
todo lo que se hace y se deshace en su
penumbra
al día le caen todas las culpas
El odio y el amor

son depredadores noctámbulos
devoran a la misma presa

Pero el hombre es sabio
cuando logra habitar la noche
la noche con virtudes y deliquios

El hombre que logra habitar la noche
es el ser más bello del mundo
el monstruo de la ecuanimidad
el ángel del exterminio
es decir
lo más parecido a un dios
lo más parecido a sí mismo

III

El astro cero arroja los planetas con centellas
multifarias
el ojo negro traga los planetas con su punto ciego nulo
para después tragarse a sí mismo:
como lo hace Dios en la unidad de la noche

Lo que sucede después de la catástrofe
del incesto cosmogónico
se llama caos y cosmos:
el odio y el amor

IV

Dios se da a luz a sí mismo eternamente
con absoluto amor
con odio absoluto
eternamente Dios se aborta a sí mismo

El hombre
huérfana criatura del tiempo
insignificante homínido del azar
apenas sueña el sí mismo:
no nace el hombre todavía

León Leiva Gallardo

среда, 25. април 2012.

Мирослав Б. Душанић: Пјесма о празнини


Пјесма о празнини

послије много година прошлих
мирише стара липа

и прах цвати из наше баште наслада
лијепи се за моје прсте
као некад по њеној кожи

с оближњег брда полегла тишина
стеже омчу око врата

о како ме разједа
сјећање на њене кораке

Мирослав Б. Душанић

Слободан Ракитић: Крстоноше

Крстоноше

Са истока иду крстоноше,
са запада иду крстоноше,
с југа и са севера
иду крстоноше.

Око разгранатог храста-молитве
ходи Богородица са Дететом
из иконе дошла.

Блиста пшеница на сунцу.

Језици се буде око нас.
Ал ти си невеста моја
у невреме,
без круне и без прстена.

После хиљадугодишње жудње
међу боровима
и над реком.

Богородица са пшеничним венцем
у икону се враћа.

На кућном прагу
светли Дете.

Слободан Ракитић

Thomas Nozkowski

© by Thomas Nozkowski: Untitled (1994)

уторак, 24. април 2012.

Кад затреба (а то је код нас тако често)

Николић и Тадић
Кад затреба (а то је код нас тако често)

Нису их однијели ратни вихори
Јер они су учени људи
Они знају да планирају и предвиде
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Пронађу најбоље заклоне
Зато их и данас срећемо по галеријама
И холовима музеја
Надмено и мудро упиру прстом
Показују даљине
Које су они давно освојили
И ћуте упитно и загонетно
Јер само они познају хоризонте
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Хитро се у скупоцјене лимузине смјесте
И дођу да нас смирују и тјеше
Они су наши неимари
Који се неуморно жртвају
И само за нас мостове граде
Преко потока и преко ријеке
Па и оне које народе и државе спајају
Јер они су учени људи
И знају како да из моћних извора
Потребну енергију црпе
Њих не односе ратни вихори
Кад затреба (а то је код нас тако често)
Они су сасвим опуштени
Као туристи на пропутовању
Иако на длановима носе нашу крв
И управљају нашим животима
Они дијеле осмијехе
Са само њима својственом лакоћом
Док из њихових чела
На хиљаде звијезда водиља свијетли

Мирослав Б. Душанић

Драшковић и Јовановић

Help

© by Oleg Dou

Мирослав Б. Душанић: Забиљешка из дневника: о бомбардовању

Бомбардовање Београда

Забиљешка из дневника: о бомбардовању
(03. 04. 1999. год.)

плачним гласом јавио ми се пријатељ
небо изнад београда је узаврело
црне птице са запада у кружном лету
оштрим кљуновима бичују ваздух
и „милосрдни анђели“ су помахнитали
отворених очију плешу и газе мртве

Мирослав Б. Душанић



Gerhard Falkner / Грехард Фалкнер


bluna, dunkelsüßer name
schutzmarke frühester lichtjahre, untergetaucht in
blaubeurischen kastanien, eklipse des
nierentischchens
                                         später hat man
manhattan gesehen, erigierter beton
unbehaarte, gemörtelte steinzeichen
aber auch dies eine beharrliche blüte
besucht von flinken, glitzernden
                                               helikoptern

Gerhard Falkner

ISBN: 3865202497

блуна, мрачно-сладуњаво име 
заштитни знак пријашњих свјетлосних година, зароњен у
боровничасте кестенове, еклипса
бубрежастог сточића
                                                касније се
види менхетн, бетон у ерекцији
без длака, малтерисани камени знакови
као и то маљаво цвјетање
посјећивано од окретних, свјетлећих
                                               хеликоптера

Грехард Фалкнер
/Пријевод: Мирослав Б. Душанић/

понедељак, 23. април 2012.

Мирослав Б. Душанић: Ничег осим себе самог

© by Vanessa Safavi
Ничег осим себе самог

Ишчитавам књигу пјесама једног модерног пјесника
Са пуно похвала писала о њему књижевна критика
Пјесме као скулптуре за изложбу исклесане
У форми перфектне и писане префињеним језиком
Али каква је то утјеха кад су без икаковог дејства
Остављају ме потпуно равнодушним
У њима ни побједе ни пораза
Нема ничег што би ме покренуло ни успона ни пада
Само у недоглед прострла се пустињска равница

Мирослав Б. Душанић

недеља, 22. април 2012.

Мирослав Б. Душанић: У тражењу ријечи за пјесму

© by Pešo Grgić
У тражењу ријечи за пјесму

Признајем да сам био много наиван
Све до тог дана вјеровао сам у истину
Али данас сам бескућник без лица и доказа
Сједим на клупи и посматрам ријеку
А бродови пролазе односећи вријеме
Важно је остало прећутано
У извјештајима неких страних посматрача

Познајем још једног живог свједока
Он ћути и не жали се на промашен живот
У туђим двориштима цијепа дрва
И као некад своју: туђу земљу обрађује
Туђе воћке по баштама орезује
Сви они који ми не вјерују
Нека зарону у ријеку — дубоко у модру ријеку

Мирослав Б. Душанић

субота, 21. април 2012.

Thomas Schulz: Stille Stunden

Thomas Schulz: * 21.April 1963 + 01.November 2007

Ich wünsche mir


          nichts mehr zu sagen
          nicht darüber nachzudenken
          was morgen sein könnte,


    ich wünsche mir,


           ganz still zu sein
           schweigen zu können
           in dem Augenblick,
           der alles erleuchtet,


    ich wünsche mir,


             meine Augen
             nicht schließen zu müssen
             nicht traurig zu sein
             weil…,


    ich wünsche mir,


              nicht fragen zu müssen
              nicht zu zweifeln
              und es zu begreifen,

     ich wünsche mir,


              Zeit zu haben
              zum Weinen,
              wenn ich mich danach fühle,

     ich wünsche mir,


               nur ein wenig Leben.


Thomas Schulz

петак, 20. април 2012.

Мирослав Б. Душанић: Кад свјетлост понире


© by Mila Moussakova: The Night

Кад свјетлост понире

док се сунце удаљава и изгара на хоризонту
обавијен димом цигарете стојим у соби
неодлучан и збуњен као на раскршћу
ћутим – ускоро ће ноћ да падне
размишљам: чије вријеме истиче данас /
када истиче моје / имамо ли слободу одлуке

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 19. април 2012.

Новица Тадић: Мајка

Georges Seurat: Frau mit Korb
МАЈКА

Од туге свиснула,
Поседела и излудела,
Иде улицама и не зна за себе.

Храни голубове на тргу.
Храни своју изгубљену децу.

Син јој је добро јео; кћи и њена
Многобројна перната дечица
Скакућу весело око сваке мрвице.

Сви су на окупу; у светлосtи благој.

Новица Тадић

TORTURES


TORTURES

Nothing has changed.
The body is a reservoir of pain;
it has to eat and breathe the air, and sleep;
it has thin skin and the blood is just beneath it;
it has a good supply of teeth and fingernails;
its bones can be broken; its joints can be stretched.
In tortures, all of this is considered.

Nothing has changed.
The body still trembles as it trembled
before Rome was founded and after,
in the twentieth century before and after Christ.
Tortures are just what they were, and only the earth has shrunk
and whatever goes on sounds as if it’s just a room away.



Nothing has changed, except the run of rivers,
the shapes of forests, shores, deserts, and glaciers.
The little soul roams among those landscapes,
disappears, returns, draws near, moves away,
evasive and a stranger to itself,
now sure, now uncertain of its own existence,
whereas the body is and is and is
and has nowhere to go.

Wisława Szymborska

среда, 18. април 2012.

Constantine P. Cavafy (Konstantínos Pétrou Kaváfis) / Κωνσταντίνος Πέτρου Καβάφης;


As Much As You Can

Even if you can’t shape your life the way you want,
at least try as much as you can
not to degrade it
by too much contact with the world,
by too much activity and talk.

Do not degrade it by dragging it along,
taking it around and exposing it so often
to the daily silliness
of social relations and parties,
until it comes to seem a boring hanger-on.

Constantine P. Cavafy