субота, 31. јануар 2015.

Гордана Ђилас: Двије пјесме


Жеља

Након пар година изгнанства
Из живота с којим су ме везале
Мудре изреке које упућују
На његове неизрециво драгоцене тренутке
Изван смисла
Званог удисај и издисај
Прозебло јутрос грабим хладан
Јутарњи ваздух
Чини ми се, што дубље
То истинитије
Негде неко плаче
Јасно чујем
Али, запретена у дисању
Слутим да дно тој дубини
Још увек не назирем,
Мора бити да је изван мене,
Да се протеже изван граница
Мога бића



Бледило, лаж

Однекуд ми се чинило
да се ближи час
коначног преокрета
Вртела сам се у ритму
унутрашњих откуцаја,
тулио је ветар по опустелим
пространим засадима
као по напуштеним њивама
Ал то бледило, што се
помаљало с хоризонта
и неумитно приближавало,
беше у оку препознат страх
покушала сам да га избегнем,
да га не приметим
Али никог није било
осим мене и њега
и није се могло лагати

Гордана Ђилас


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милена Павловић-Барили: У мојој свести

Аутопортрет (1939)
У мојој свести

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

Милена Павловић-Барили


Аутопортрет (1938)

петак, 30. јануар 2015.

Педро Салинас: Натчулно питање

* 27. новембар 1891 † 04. децембар 1951
Натчулно питање

Зашто питам где си,
ако нисам слеп,
ако ти ниси одсутна?
Ако те видим
како крочиш и прилазиш,
тебе, твоје тело племенито
што у гласу ишчезава,
као у диму огањ,
у ваздуху, неосетан.
И питам те, да,
и питам те од чега си,
чија си:
и раскриљујеш руке
и показујеш ми
свој лик племенит
и кажеш ми да си моја.
А ја те питам, увек.

Педро Салинас


Давид и Бланка (Blanca)

четвртак, 29. јануар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Обмана


Обмана

Све наше наде уграђивали смо у храмове
То су нам била највећа градилишта
И стална прибјежишта
У паузама смо слушали хорове и пјеснике
Како пјевају о анђелима и славе Створитеља
С вечери смо уморни полагали главе на јастуке
Очекујући да се појаве и прозборе ријечи утјехе
А сваког јутра смо се из кревета теже придизали
И још теже дисали
Исцрпљени и растрзани од ноћних посјета
Демонских сила и паклених привиђења

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

среда, 28. јануар 2015.

Андреј Базилевски: МАЛЕНИ ПСАЛАМ


МАЛЕНИ ПСАЛАМ

Манастир - бела лађа.
Крст свети - правдом сева.
Реч Божја - од свега слађа.
Срце плаче. Душа - пева.

Где ће ко да се скраси
Свевишњи само зна.
Помилуј ме и спаси,
Узнеси ме са дна.

Избави ближње моје
из дугог заборава...
Ту, где се тихо поје,
нека ми клоне глава.

Андреј Базилевски
(с руског: Мирјана Булатовић)


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: ДИС


ДИС

Када су код нас, онако наивно, викнули на песимизам, и затражили од песника да буду „оптимисте”, изгубили су из вида чак и васпитну вредност песимизма.
    Песимизам није дошао у српску лирику из полу-Европе, или из Земуна, као што је то мислила Скерлићева школа. Генеза,је дубља: песимизам је дошао од Јакшића и из народне песме.
   Код Његоша (уколико је Његош песимиста) и код Јакшића протест се пење често до најочајнијих врхова, као да цела природа одјекује дивљим оргуљама буне и незадовољства. To je онај исти песимизам из народне песме, која плаче над поразима, да би очеличила душу и довела слушаоце у револуционарну екстазу.
   Песимизам је био нагомилани протест генерација противу свега неправеднога и сићушнога – то је било оно што је најлепше и најразумљивије у једном народу који је имао револуционарне задатке. To нису разумели, и тражили су неко ситно блаженство – које би у ствари било знак дегенерације pace, којој је суђена борба, и капитулација пред насиљем, бегање у неки блесави духовни ћивтизам и осредњост.
   To je био знак и младости једне литературе. Права младост, по Ренану почиње увек протестом.
  Традицију „песимизма” наставио је Дис. Тај је његов песимизам био много ближи српском народу но „ведрина” песника који су тражили лепе слике, благе сликове и узвишену „мисленост” l’art pour l’art-а – а милијарде километара ближи но назовипатриотизам неких бардова, који су своје стихове пунили речју народ, пук итд., који су били искићени народним мотивима као додоле, али лишени народне суморне мушкости и борбености.
  Дис је, у својим песмама – изнео онај тешки моменат неверовања у своју снагу. И тиме је и он, донекле и на свој начин, довео ту снагу до сазнања о самој себи и до једне јуначке скромности, која не парадира и не жели параде. Сви песници параде, а особито патриотске, били су депласирани у скромноме и великоме времену, које је зидало, али готово није ни умело да истакне спољну страну, помпезност обреда зидања.
   Над нашом грађевином, у знак насеља, вио се само један тамни лепрш ловорике, чак не и цела грана.

1920.

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић

уторак, 27. јануар 2015.

Борис Над: РАЗЛИЧИТИ ПУТЕВИ



РАЗЛИЧИТИ ПУТЕВИ

Различити путеви, кроз различита времена,
Прођох преко стења и кроз усијано злато,
Корачах над водом стазама од суза
И корачах кроз ватру

Видех сан и јаву, ноћ и блистање неба,
Пламтећи крст, и вече над Голготом,
Занос и кајање, и последње
Јутро Галилејца

Видех богове спремне на жртву,
Зидине које дотакао је пламен,
Храмове како се руше, краљеве
И робове, последње и прве

Гордост слепих, таштину узетих,
Чух тајне речи и заборављена имена,
Видех повратак прогнаних, и тренутак
Кад сунце изнова се рађа

И сво знање, уништено, поражене војске,
Часове кад ноћ односи победу,
Часове кад кајање више не буди,
А радост не узноси

Борис Над



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Васовић: Велики језици


Велики језици

У великим земљама људи студирају
велике језике
и нико није луд
да се посвети неком малом језику
па да скапава на улици
као ником потребни стручњак

А ако неко то и чини
онда је већ у владином програму
или као будући ћата по посланствима
или као шпијунчић више
или ниже класе
(увек се може напредовати)

На другој страни ове аркадије
хиљаде песника на малим језицима
маштају да буду преведени
да допру до међународне публике

Неки од њих (они који имају среће)
то и доживе од понеког
шпијуна треће класе
а преводица тридесет и треће

А када угледају своје штиво на
великом језику
осећају како им расту крила
како из тела врапца који су били до јуче
улазе у тело орла који одједном
слободно лети изнад крвавих падина Империје

Небојша Васовић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наслућена идила


Наслућена идила

Потврдити се као савршени нихилист
А ипак се заљубити као највећи идиот
                                           Емил Сиоран


Тек понекад наговијести нешто
Што ме уводи и уплиће у њен живот
Што би се могло протумачити
Као Волим Те
А када се то догоди
Ја занесен зароним у њене ријечи
И не знам куд бих из сопствене коже
Умислим да сам алхемичар
Да познајем сазвјежђа
Сва скровита мјеста гдје станују сјенке
И мистериозни богови
Гдје се чувају људска искуства
И заборављене врлине
Престанем да мислим на ноћне море
На нагомилане страхове
Изобличене ликове из огледала
Који испуњавају простор моје собе
И који ме неријетко муче и прогањају

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

понедељак, 26. јануар 2015.

Менсур Ћатић: ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ


ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

не наговарам никога
али неко мора остати
угасити свјетло, отворити прозор
и гледати у ноћ, затворити очи
неко овдје мора остати паметан
да би наше лудило имало неког смисла
да му буде досадно без нас
и да се разболи за нама
хеј, знаш ли, разбољећеш се за нама
јер цвијеће боли љепотом
а ноћом има и бабарога
али неко мора остати
као што смо остали ми
за онима којих нема

не одговарам никога
али неко мора остати овдје
и пресвиснути од наше самоће
ставити тачку и забости тај клин
да затегне ту невидљиву нит
о коју смо повјешани на вјетру

као празне хаљине
пред својим напуштеним кућама
и пред онима који долазе

Менсур Ћатић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Иво Андрић: Лањска пјесма


Лањска пјесма

Миришу силно бијели цвјетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

О нитко не зна, како је 
тешко ходити сам и болестан,
без иког свога,
у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели цвјетови.
Киснем. Без мира, без љубави
Сам и жалостан.

Иво Андрић
/Хрватска млада лирика, Књига XXXII; Загреб, јуни 1914./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 25. јануар 2015.

Братислав Р. Милановић: Једном, у том граду...


Једном, у том граду...

Ни тај град, у ком није знала за моју
грозницу, није више исти: ни трг,
ни мостови, ни река, ни Беджих
Сметана што се љуљушка на њеним
таласима као на Влтави...

                         Из корена се променио
свет: и ја сам се, сваке седме године,
обнављао до последње власи,
удаљавао се сасвим од њеног корака
што је дражио тле...

                          Где је модра муња у њеном
погледу, где је оно тело на које сам
у сну слетао невидљив ко анђео:
умирао по једном увече,
будио се по једном ујутру.

                          Писао сам по ваздуху
слова о целости света са њом у
средишту и знао да ће, у рушевном граду,
она са смешком читати тај запис.

                          А ја ћу се тад већ
преселити у речи. Окруниће се,
циглу по циглу, и то свето место, сва ће се
здања и страћаре сасути у прах.

                          Ал постоји негде један
камен на ком ће се дићи нови град,
а усред њега зденац
– као њено око – да посматра
на небу мој обновљен ход.

Братислав Р. Милановић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сређен живот


Сређен живот

Јуче је изненада преминуо комшија
Вјероватно не бих ни примијетио
Да случајно не угледах погребна кола
Која га одвезоше у мртвачницу
Чим су га из стана изнијели
Његова супруга је закључала врата
Видио сам је поново у касно предвечерје
Изашла са псом у шетњу
И ништа се посебно није догодило
Само је носила плави кишобран у руци
Јер је ромињала ситна досадна киша

Данас се у згради преко пута родила беба
Све се збило некако пребрзо 
Беба се огласила на степеништу
У моменту када су пристизала хитна кола
И уз нешто збрке и неразумљивих узвика
Све се срећно завршило
Пролазнице које се затекоше на улици
Одмахивале су рукама
И с чуђењем коментарисале ту немарност
И неодговорност странаца
Који све раде у посљедњем тренутку

Мирослав Б. Душанић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 24. јануар 2015.

Пјесме из ЈУНГ И ХЕСЕ: ХЕРМЕТИЧКИ КРУГ


РЕЧИМЕНГ-ЦЕА

Када човек достигне старост
и испуни своју мисију,
има право да се суочи
са идејом смрти у миру.
Он нема потребу за другим људима -
познаје их и зна довољно о њима.
Оно што му је потребно је мир.
Није добро да се посећује овај човек,
нити да се са њим разговара -
треба широко заобићи врата
његове куће,
као да у њој не живи нико.

(Пријевод са старокинеског)


Плави јахач, Београд (2001)*
ПОДИГНУТ ПРСТ

Мајстор Ђи-џи, како су нам рекли,

био је нежан и смирен, и тако скроман
да се потпуно одрекао света и науке,
јер реч је појава, а он је помно желео
да се клони сваке појаве.

Када су ученици, калуђери и новајлије
били заузети узвишеним говорима и
интелектуалним ватрометима,
у вези са значењем света и највишим
Добром, Мајстор је ћутећи посматрао,
чувајући се сваког показивања.

А када су долазили са питањима,
испразним или озбиљним,
о значењу древних списа, имена Буде,
просветљењу, почетку света и његовом крају,
ћутао је, само тихо подижући прст.

Ово немо-речито показивање прстом
постајало је све ватреније и све већа опомена;
говорило је, подучавало, хвалило, кажњавало,
продирало тако необично у срце света и истине,
да су ученици почињали да схватају
то благо дизање прста
и будили се устрептали.

Херман Хесе

/Пријевод: Душица Лечић Тошевски/


ШУШТАЊЕ СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ 

Сломљена, расцепљена грана
виси из године у годину,
суво шуштећи своју песму на ветру.
Без лишћа, без коре,
јалова је и бледа.
Уморна од дугог живота,
уморна од дугог умирања,
њена песма је
тврда и јака,
а њени звуци охоли,
прекривају страх.

Још једно лето.
Још једна дуга зима.


Херман Хесе

 /Пријевод: Душица Лечић Тошевски/


* НАПОМЕНА
Мигел Серано (Miguel Serrano Fernández): * 10. септембар 1917 † 28. фебруар 2009
веома контраверзна личност, чилеански пјесник, политичар, дипломат (амбасадор Чилеа у Индији 1953-1962, Југославији 1962-1964 и Аустрији 1964-1970), национал-социјалист (самопрокламовани „серанистички хитлеризам“), антисемит, негатор холокауста, пропагатор митолошког надреализма и „телурског/езотеричног хитлеризма“, езотерични теоретичар, мистик... Он је био близак пријатељ садашњег Далај Ламе, Индире Ганди, белгијског адвоката и политичара Леона Дегрела,  вође белгијског  Рексистичког покрета и истакнутог СС-Вафен официра.  Пријатељовао је такође између осталих и са швајцарским психијатром Карл Јунгом, књижевником Херманом Хесеом и пјесником Езром Паундом...

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: Двије пјесме


САНТЕ

Зашто размишљам о пољима
Запаљеним свитањем
Зашто размишљам о мостовима
Који због присуства неба теку плаву
Даљине не дају одговоре
Једино санте доба плове
Плове у недоглед




ДРВО

Једно дрво од стакла путује
А ветар не разбија
Једно дрво постаје метла
Ветрова и путује
А вoда не бистри
Једно дрво постаје сплет
Претњи и за час израсте шума
А руже не падају
Под ударцима разбеснелог ветра
Над завичајем
Једно је дрво постало киша

Милан Ђокић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 22. јануар 2015.

Виктор Иго

* 26. фебруар 1802 † 22. мај 1885

«УБИТИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА ЈЕ ЗЛОЧИН, А УБИТИ ЈЕДАН НАРОД ЈЕ ДИПЛОМАТИЈА.»

Виктор Иго

Карикатура из 1849. (рад Онореа Домијеа)

среда, 21. јануар 2015.

Иво Андрић: На Дрини ћуприја (фрагмент)

black books
На Дрини ћуприја (фрагмент)

        Много већу узбуну од самих регрута стварале су жене, мајке, сестре и родице ових младића, које су дошле из далеких села, да их испрате, да их се још једном нагледају, да се наплачу и накукају, и да им успут покуче још последњу понуду и милошту. Пијац код моста био је пун тога женског света. Седеле су скамењене, као да чекају осуду, разговарале међу собом и с времена на време брисале сузе крајем шамије. Узалуд им је и раније по селима објашњавано да младићи не иду ни у рат ни на робију, да ће у Бечу служити цара, сити, одевени и обувени, да ће се после рока од две године вратити кућама, да и младићи из свих других крајева царевине служе војску, и то по три године. Све је то пролазило мимо њих као ветар, туђе и потпуно неразумљиво. Оне су слушале само своје нагоне и само по њима су могле да се управљају. А ти древни и наслеђени нагони терали су им сузе на очи и јаук на грло, вукли их да упорно прате док год могу, и последњим погледом још онога кога воле више од свог живота, а кога непознати цар одводи у непознату земљу, на непозната искушења и послове. Узалуд су и сада залазили међу њих жандарми и чиновници из Конака и уверавали их да нема разлога толикој претераној жалости, и саветовали да не закрчују пролаз, да не јуре за регрутима друмом и не стварају неред и забуну, јер ће се сви они здрави и живи вратити. Све је било потпуно узалудно.
       Жене су их слушале, одобравале им тупо и понизно, али би одмах затим бризнуле у плач и удариле у кукњаву. Изгледало је као да воле те своје сузе и свој јаук колико и оног због кога плачу.
        А кад је дошао час да се креће и кад су се младићи сврстали како треба у четворне редове и кренули преко моста, настала је гужва и јурњава у којој су и најприсебнији жандарми једва задржавали присебност. Жене су трчале и, отимајући се да свака буде поред неког свога, гурале једна другу и обарале. Њихови јауци су се мешали са дозивањима, преклињањима и последњим порукама. Неке су истрчавале чак пред поворку регрута коју су предводили четворица жандарма у реду, падале им пред ноге, тукући се у раздрљене груди и вичући:
             – Преко мене! Само преко мене, ојађене!
Људи су их с муком придизали извлачећи опрезно чизме и мамузе из њихове расуте косе и завитланих сукања.
Неки од регрута су, постиђени, и сами љутитим покретима гонили жене да се враћају кућама. Али већина младића певала је или подврискивала, што је још повећавало општу вреву. Оно неколико грађана, бледи од узбуђења, певали су сложно, по варошки:

             Сарајево и Босна,
             Свака мајка жалосна,
             Која шаље свога сина
             Цару у регруте.

Иво Андрић

Илустрација са интернет портала Печат

Ристо Василевски: Петнаесто јавно писмо


Петнаесто јавно писмо

                    Хансу Магнусу Енцесбергеру

Немам зашто да се јавим.


Ти канда све знаш:
слушаш вести,
читаш новине,
упијаш екран.

Имаш овде своје људе,
уз сваког човека,
на сваком месту.

Не знам како да Те нађем.

Немам чиме да кренем,
не знам како да стигнем.
Небо су ми затворили,
путеве покидали.
Омча око врата стеже
докле поглед досеже.

Не знам чак ни шта бих с Тобом.

Не знам шта мислиш,
нити знам шта смераш.
Твоја ћутња ништа не говори,
а преноси се на мог брата
који тамо обитава
и стрепи да га глас не ода.

Не знам можеш ли ишта разумети.

Код Тебе се никад није догодило,
ово што се нама по ко зна који пут дешава.
Пишеш своје књиге,
лагодно их засићујеш љубављу и сновима,
а ми пунимо ранце страхом,
невољно, опет одлазимо у рат,
силазимо у блатњаве подруме
и тако се клонимо претњи,
спасавамо част
и чувамо себе за будући живот.

А Ти, као да се ништа с нама не догађа!

Смедерево, 15. октобра 1998.


Ристо Василевски


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 20. јануар 2015.

Наташа Андрић: ЈА ТЕБИ, ТИ МЕНИ. НИКОМ НИШТА


ЈА ТЕБИ, ТИ МЕНИ. НИКОМ НИШТА

Безимена туга у мени живи свој комфор, флаширана синестезија, плес за винске муве и кривица што нисам умела боље да умем. Све на крају дође на погрешно место и труд се увек испати.
Свима је потребан загрљај, а ја не разумем како то помаже, мени после буде непријатно и не знам на коју страну да кренем да се не сударимо.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић