0

ДИС

Када су код нас, онако наивно, викнули на песимизам, и затражили од песника да буду „оптимисте”, изгубили су из вида чак и васпитну вредност песимизма.
    Песимизам није дошао у српску лирику из полу-Европе, или из Земуна, као што је то мислила Скерлићева школа. Генеза,је дубља: песимизам је дошао од Јакшића и из народне песме.
   Код Његоша (уколико је Његош песимиста) и код Јакшића протест се пење често до најочајнијих врхова, као да цела природа одјекује дивљим оргуљама буне и незадовољства. To je онај исти песимизам из народне песме, која плаче над поразима, да би очеличила душу и довела слушаоце у револуционарну екстазу.
   Песимизам је био нагомилани протест генерација противу свега неправеднога и сићушнога – то је било оно што је најлепше и најразумљивије у једном народу који је имао револуционарне задатке. To нису разумели, и тражили су неко ситно блаженство – које би у ствари било знак дегенерације pace, којој је суђена борба, и капитулација пред насиљем, бегање у неки блесави духовни ћивтизам и осредњост.
   To je био знак и младости једне литературе. Права младост, по Ренану почиње увек протестом.
  Традицију „песимизма” наставио је Дис. Тај је његов песимизам био много ближи српском народу но „ведрина” песника који су тражили лепе слике, благе сликове и узвишену „мисленост” l’art pour l’art-а – а милијарде километара ближи но назовипатриотизам неких бардова, који су своје стихове пунили речју народ, пук итд., који су били искићени народним мотивима као додоле, али лишени народне суморне мушкости и борбености.
  Дис је, у својим песмама – изнео онај тешки моменат неверовања у своју снагу. И тиме је и он, донекле и на свој начин, довео ту снагу до сазнања о самој себи и до једне јуначке скромности, која не парадира и не жели параде. Сви песници параде, а особито патриотске, били су депласирани у скромноме и великоме времену, које је зидало, али готово није ни умело да истакне спољну страну, помпезност обреда зидања.
   Над нашом грађевином, у знак насеља, вио се само један тамни лепрш ловорике, чак не и цела грана.

1920.

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top