четвртак, 27. април 2017.

Мирослав Б. Душанић: (Биће касно)


кад ми отиске затру 
охоли и осиони 
и предају ме паучини
и стубовима прашине

кад ми тијело клоне
као цвијет под мразом
и нечујно нестанем на 
далеком сјеверу

кад ми тијело скрасе
са бусеном суве траве
изнад моје главе

биће касно

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јаков Шантић: ОЧИ ТВОЈЕ



ОЧИ ТВОЈЕ

Очи твоје
То је простор,
На коме је
Анђô тужни,
Из небеског
Прогнан раја,
         Писô боле срца свог.
И сав они
Бол, без краја,
Пун божанства
И пун раја,
          Паде у сјај ока твог.

Јаков Шантић


Веселинка Стојковић: Мотиви из околине Врања

среда, 26. април 2017.

Нада Петровић: Са различитих обала

Са различитих обала

Тек ћемо
Ти и ја
Са различитих обала


Свако из своје крлетке
Са којих отпада позлата
Остају голе жице
И тишина
Учаурена даљином


Тек ћемо
Погледе
Теже од камења
Преко вртача
И брзака


А реч свака
Прећутана
Бора
Која се на бору
Наслања


Отвориће враташца
На кавезима
Узалудно


Крила налетом
Закржљала


Нада Петровић

уторак, 25. април 2017.

Nordmende Othello

Мој добри стари „Nordmende Othello“ из 1955. нема разлога да се стиди, па често засвира и запјева. За оне који не знају или су заборавили како изгледа...

Мирослав Б. Душанић: Сигурност и Слобода (фрагмент)


Сигурност и Слобода (фрагмент)

Суштина је убиједити матицу, понудити јој 
сигурност и слободу неометаног развоја.
Зато је отац данима припремао кошнице,
утрљавао у њихове зидове благе смоле
од бора и смрекиног дрвета. Све пукотине 
и оштећења  глачао и затварао најбољим
воском. А круна свега је његова водица,
тајни рецепт од одабраног биља пријатног
мириса, и љековитог, за чију основу је 
коришћена цијеђ од милодуха и раствор од
шећера. С њом су с вањске стране прскане
кошнице, њихови носачи и подлоге, кров 
и цијели простор пчелињег станишта…

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 23. април 2017.

Љубомир Симовић: Хасанагиница


«Где женско зашушти,
ту замирише и погача,
замирише лонац пасуља,
зазелене се дудови,
под дудовима зацрвени се кров!
Где је женско,
ту се нађу и грађа и добри мајстори!»

Љубомир Симовић

Фотографије: Јерг Панцер (Jörg Panzer) / Матеја Душанић

Наташа Андрић: ГДЕ ИМА ДИМА ЈА СУМЊАМ НА РОШТИЉ


ГДЕ ИМА ДИМА ЈА СУМЊАМ НА РОШТИЉ


На полицама живота, осуђивање је увек сјајнија и траженија играчка од расуђивања. Некима се небо отвара над главом, а некима се простире под ногама. Узалуд се тражимо и прижељкујемо сударе, кад су нам путеви толико различити. Пустите децу да падају и гуле колена и дланове, иначе ће вам одрасти у људе који тромо ходају, тромо мисле и замотавају крста. Количина будалаштина просутих овде, није сразмерна ничему што је човеку познато да би се упоредило. Све добре приче које су преживеле простор и време биле су нечија мука и несаница. Ако неко тражи Тугу да јој наплати неке дане и изгубљене осмехе, нека је потражи у мом свету. Ми смо прихватили Усуд, мирно, без гласа. Катастрофу живимо као свакодневицу. Свако има невидљиву грбу и нико више није млад.
Кад миришем на сузе, кад тврдим да сам добро и кад нико не примети да нисам. Кад немам план, па ходам насумице, рукама у џеповима стискам време да спорије цури. Да те сретнем. А то што ти спаваш не чини те пријатељем (непријатељ наводно то никад).
Хајде да никада немамо онај, ни сит ни гладан, измирени осећај који оставља простор за схватање шта још све недостаје у животу. Једина лоша ствар у изоштравању жеља је моменат, кад тачно знаш да ти се наслања лице на малу овцу, а немаш је...

Наташа Андрић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 20. април 2017.

Виталий Калашников: СТИХИ / Виталиј Калашњиков: ПЕСМЕ

* 18 ноября 1958   † 11 января 2012 
В лед вмерзший камыш шелестит и звенит от поземки...

В лед вмерзший камыш шелестит и звенит от поземки,
И там, где он вышел дугой к середине протоки,
Я осенью часто казанку привязывал к тонким
Ветвям ивняка, накрывающим омут глубокий.
Возможно ль русалке, чья лепка еще так непрочна,
Чья жизнь, словно мысль, быстротечна, а тело прозрачно,
Здесь выжить и жить, в этой затхлой воде непроточной,
У этой земли, так подолгу холодной и мрачной?
Я помню поклевки, уловы, но также движенье
Воды под рукой, этот взгляд, этот смех беспричинный,
И в памяти образы жизни и воображенья
Настолько смешались, что вряд ли уже различимы
Магнитные линии тела я вижу доныне,
Я помню, как пела, и то, как манила, кивала,
Но я-то ведь знал — ее не было здесь и в помине,
Когда, оттолкнувшись от лодки, она за камыш уплывала.

Виталий Калашников


* * *

У леду смрзлом шаша шушти, мећавом сувом тера санке,
и тамо где је ко дуга зашла према средишту проточног мира,
ја сам сјесени често чамчић привезивао уз те танке
гране ивика што надкриљују дубоки вртлог вира.
Може ли русалка чија је вајаност нечврста, а тело тако сочно,
чији је живот, као мисао, брз, а тело јој сво прозрачно,
ту да преживи и станује, у овој води непроточној,
у овој земљи, тако дуго промрзлој, хладној, мрачној?
Памтим пецање и улове, но и покрете, диљем
воде под руком, поглед, осмехе и безразложне и вечите,
и у сећању тог живота ликови моје уобразиље
толико су се помешали да тешко да већ различите
магнетне линије тела видим све досад, али за промену
памтим како је певала, главом климала, док јој руке машу,
и већ сам знао — није било ње овде чак ни у помену
када је, од чамца одгурнувши се замицала за шашу.

1985.

Виталиј Калашњиков


Работа, выпивка, семья...

Работа, выпивка, семья — 
Вот круг, в котором заперт я, 
Да и тебе скажу, мой друг, 
Не выходи за этот круг. 
Вне круга та же кутерьма — 
Психушка, КГБ, тюрьма.

Виталий Калашников


* * *

Посао, пијанке, обитељ —
круг су у ком ме робите.
Ал рећи ћу ти, друшкане:
ван круга тог не пуштај ме.
Ван круга хаос тамни се:
лудница, КГБ, тамнице...

1982.


Виталиј Калашњиков


Когда мужик кого-то трахнет...

Когда мужик кого-то трахнет,
То от него изменой пахнет.
А раз не трахнул никого —
То водкой пахнет от него.

Виталий Калашников


* * *

Кад опали мужик нешто
на издају смрди често.
А кад нема тог поготка
завоња из њега — вотка.

1996.

Виталиј Калашњиков

/Препјеви: Владимир Јагличић, преузети са САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНА — Библиотека: ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ; објавио Мирослав Лукић 01.02.2014. [ажурирано 07.12.2015.]/

/Фотографије преузете са Неофициальные новости Ростова-на-Дону

среда, 19. април 2017.

Мирослав Б. Душанић: Бол исказана мастилом

Лидија Душанић
Бол исказана мастилом

Страх ме налета вјетра
И бесконачности

Ту је и напор ока да открије
Сигнале: Празнине између редова
Њихов говор — Невидљиве границе
И опкорачења

У спарним ноћима шири се чудан сан
Тежак а без форме: Кратка шетња 
Поред Лабе — Вода мирује
Све је сиво и мутно

Збива се
И сабија вријеме — Тјера ме у осаму
Да тешем сопствени сандук

Кажу најбоље је дрво багремово

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

петак, 14. април 2017.

Дионисије Миковић: МЈЕСЕЦУ

* 1861   † 1942
МЈЕСЕЦУ

О, блједи мјесече, ти ноћников друже!
                   Остави звијезде.
Нека оне саме без твог сјаја трепћу
                   Нек сјају и језде.
Па зрацима проби оне хладне раке
                   Што јунаке крију:
Љуте мученике српске витезове,
                   Нек им кости грију.
Замијени тамјан... нек им је ласније
                   До срећнији дана,
Ој! кад' ће се оно и с мог болног срца
                   Свалит' тешка рана!?

Рисан, 16. марта 1892.

Дионисије Миковић


среда, 12. април 2017.

Арсен Дедић: Двије пјесме

* 28. јун 1938   † 17. август 2015
МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ

ми немамо својих сестара
наше мајке су на ломачама
моја сестра бачена је
у заједничку шибенску јаму
безимена
наше кћери се прогоне
учећи дјецу
која нас не препознају
говорећи тајанствене језике
ви се драге сестре
бавите најгорим дијеловима наших тијела
а лажне суложнице
на нашим горким темељима
граде неуспјели љубавни ступ
док ви на ратиштима
сакупљате у своје топле дланове
непосвећену крв
наших војака
настрану лијечници
али ја вама цјеливам
промрзле руке
помодрјеле као
двије слеђене скуше


Ниједно вријеме није моје

Други су још далеко
име ће ми бити славно
стигао сам прије свију
ал је било прерано

Други су преда мном
пуштам их јер ми је јасно
стигао сам послије свију
ал је било прекасно

Ниједно вријеме није моје
ја висим као дрвени лутак
казаљке неће да се споје
погријешим увијек за тренутак

Напокон — сви уз мене
све мртво и све живо
стигли смо у правом часу
ал је вријеме било криво

Арсен Дедић






уторак, 11. април 2017.

Стојан Богдановић: ПЕСНИК (фрагменти)

ISBN: 978-86-6399-041-8
12
Речима се чистим од злих мисли
и упорно одбијам урокљиве погледе.

Пецам се на све и свашта.
Риба ми неће утолити глад.
Лагана је то храна за озбиљну мисао.
Све је то јалов посао,
али тако волим.

Не браним љубав.
Напротив,
(Зло)употреба правих речи
Права је ствар,
Чак и ако су моје.

Могли би се и песмама гађати.
И то мислим боље је него бомбе бацати,
Чак и онда када су оне од речи саздане.

31
На улазу у цркву Св. Николаја
Домаћини, печалбари, из Великог Боњинца
(Који само током лета долазе из белог света)
Стају у ред за причест,
поглеђују се,
Не препознају се људи,
чекају осмех озеблог сунца,
Дух светог Јована и
Реч да се чује!

А Млада Србија расута по свету
Куца на туђа врата,
Жељна
Реч српску да чује.

64
Лупам главом као детлић
Покушавам мисао да истерам на чистац,
А можда би требало да утихнем,
Кад сам већ попио горку пилулу
Слатког живота.
Ипак, можда избијем још неку реч!

113
Песници су време урезивали на мачевима
А кад су лупили главом,
Указа им се камен,
Спрам времена обичан мекушац,
Пуж голаћ.

Дошли су нови песници,
Урезивали су време на кундаку
Од ораховине.
С једне стране кундака су мртви,
С друге је време.
Године, месеци, дани, сати, минути...
Све ситније.

131
Човеку би боље било
Животом да се бави,
Али то је тешко.

Најлакше је умрети
И оставити дугове!

Неки људи задуже свет,
А неки оду презадужени.
Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

Стојан Богдановић

среда, 05. април 2017.

ДАНИЛ ХАРМС: САБРАНА ДЕЛА

Издавач: ЛОГОС
КАПА

Узвраћа први другоме: “Нисам их видео”. — “Како их ниси видео — говори други — кад сам им капе стављао?” — “Па ето — вели први — капе си им стављао, али их нисам видео”. — “Да ли је то могуће?” — казује други, с дугачким брковима. “Да — говори први — могуће је “ — и осмехује се модрим устима. Тада други, који је са дугачким брковима, приступа модроустом, да би му овај објаснио, како је то могуће — капе на људе ставити, а исте те људе не запазити. Али модроусти одбија да објасни бркатоме, клима главом и осмехује се својим плавим устима.

 Ах, какав си ти враг — вели му бркати. — Ти мене, старче, завараваш! Одговори ми и не залуђуј ме: да ли си их видео или ниси? 

Други, који је модроусти, још једном се осмехнуо, и неочекивано нестао, само је једна капа остала да виси у ваздуху.

 Ах, ето ко си ти! — рече бркати старац и пружи руку за капом, а капа у страну. Старац за капом, а капа у страну. Старац за капом, а капа од њега, не дајући се старцу у руке. Лети капа Њекрасовском улицом, поред пекаре, поред купатила. Из пивнице истрчава народ, гледа зачуђено у капу и одлази натраг у пивницу. А старац трчи за капом, руке је напред испружио, отворио уста; старчеве очи се замутише, бркови се клате, а коса попут перја штрчи на све стране.

Дотрчао је старац до Литејне, а тамо, пресецајући му пут, већ јури милиционер и још један грађанин у сивом оделу. Ухватили су безумног старца и повели га некуда.

А капа је заокренула надесно и полетела у правцу Неве.

Неки човек ју је видео на углу Панталејмонове, а већ на углу Фруштадске, нико је није видео.

21. јула 1938.

Данил Хармс

уторак, 04. април 2017.

Едуард Акулин: ПОЉУБАЦ ЈУДЕ


ПОЉУБАЦ ЈУДЕ

Господњи дух се вио над светом,
на тело његово рђа прсла,
и њен је пољубац потом, ето,
склизнуо к’о пуж на земљу, с крста.

Кануће многи народ у Лету,
и време губити своју борбу...
Само ће онај пољубац, ето,
преодолети векова хорду.

Ноћ ће се згуснути над планетом,
Господ се вратити да суди људе...
А онај пољубац ће, ето,
у тами жижак да Му буде.

Едуард Акулин

Таиса Бондар: МОДЕЛ

* 20 фебруар 1945  † 19 децембар 2005
МОДЕЛ

Поглед, поглед предан...
Поглед се не да задржати.
Чија је заиста то победа?
Ваљда пред својом душом строгом
Стојим сад каква јесам.
А очаја — нема.
Постоји само бол,
Тежак, неразумљив,
Бол по целоме телу,
По телу ми се грана.
И киша, киша је сад непрестана
Иза прозорског окна.
И ова рука смела:
Ништа јој не промакне зато,
Ништа не мењајући, све промени...

Пашћу с молитвом на колена!
Пред собом, овом, пред тим платном!

1980.

Таиса Бондар


понедељак, 03. април 2017.

Мирослав Б. Душанић: (И опет), Поглед на (М)РАК


(И опет), Поглед на (М)РАК

Акробатски и непредвидљиво
Избором болести Сотона избриса
Сваку спонтаност 
И одреди ми Правац и Судбину

Из мојих очију одузе Свјетлост
Осуди ме на (М)РАК
И донкихотовски начин борбе
Са малим изгледом за Опстанак

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Махмуд Дервиш: НА ОВОЈ ЗЕМЉИ ИМА ЗБОГ ЧЕГА ВРЕДИ ЖИВЕТИ


НА ОВОЈ ЗЕМЉИ ИМА ЗБОГ ЧЕГА ВРЕДИ ЖИВЕТИ

На овој земљи има због чега вреди живети:
Колебање априла
У зору мирис хлеба
Женска мишљења о мушкарцима
Есхилова дела
Зачетак љубави
Трава на камену
Мајке које живе на нити свирале
И страх освајача од сећања
На овој земљи има због чега вреди живети:
Последњи дани септембра
Дама која напушта четрдесете пуних кајсија
Сат сунца у тамници
Облак који имитира јато живих бића
Овације народа онима што у смрт одлазе с осмехом
И страх тиранина од песама
На овој земљи има због чега вреди живети:
На овој земљи је госпођа земље
Мајка свих почетака
Мајка свих свршетака
Звали су је Палестина
Названа је Палестина
Госпођо моја: вреди ми
Јер си моја госпођа
Вреди ми да живим!

Махмуд Дервиш


Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски графити (ноћу)