0

ГДЕ ИМА ДИМА ЈА СУМЊАМ НА РОШТИЉ


На полицама живота, осуђивање је увек сјајнија и траженија играчка од расуђивања. Некима се небо отвара над главом, а некима се простире под ногама. Узалуд се тражимо и прижељкујемо сударе, кад су нам путеви толико различити. Пустите децу да падају и гуле колена и дланове, иначе ће вам одрасти у људе који тромо ходају, тромо мисле и замотавају крста. Количина будалаштина просутих овде, није сразмерна ничему што је човеку познато да би се упоредило. Све добре приче које су преживеле простор и време биле су нечија мука и несаница. Ако неко тражи Тугу да јој наплати неке дане и изгубљене осмехе, нека је потражи у мом свету. Ми смо прихватили Усуд, мирно, без гласа. Катастрофу живимо као свакодневицу. Свако има невидљиву грбу и нико више није млад.
Кад миришем на сузе, кад тврдим да сам добро и кад нико не примети да нисам. Кад немам план, па ходам насумице, рукама у џеповима стискам време да спорије цури. Да те сретнем. А то што ти спаваш не чини те пријатељем (непријатељ наводно то никад).
Хајде да никада немамо онај, ни сит ни гладан, измирени осећај који оставља простор за схватање шта још све недостаје у животу. Једина лоша ствар у изоштравању жеља је моменат, кад тачно знаш да ти се наслања лице на малу овцу, а немаш је...

Наташа Андрић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top