 |
Писац из Ниша (и Трешњевице!) Мирослав Тодоровић, песник који у својим публицистичким радовима исписује социологију књижевности, објавио је у листу Политика, 17. децембра 2010. године, рад са насловом Лоша адреса, који ми је послужио да са њим ступим у дијалог и покренем ову тему.
“...Ова синтагма Милоша Црњанског се односи на писце ствароце који живе и пишу у провинцији. Али, све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину”. Због чега је онда провинција лоша адреса? Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo. Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...”.
И отишао је Бранко да у стоном Београду верификује дело, да трагично страда у Загребу, да се потом, „врати” у Ниш. Као велики песник. Споменик, спомен соба, награда са његовим именом. Неки нишки писци су у хладу његовог дела и имена годинама славу стицали. О Бранку писали, сећали се свега, његових стихова, одеће, па и и таквих детаља за које жив Бранко није знао...
Били у жиријима и то у својој биографији поносно истицали... Као успех... Лични, књижевни... Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прешуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу. Српски Балзак Добрило Ненадић каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...”
А и они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазалски однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван, „неорганизовани”. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило — ја теби, ти мени. Они сопствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А када би се свирци променили, мењали би се и они. Корак. Став.
Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе... Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места”.
С друге стране, писац који живи и ствара у провинцији је осуђен на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина, своје место, прихвати. Елем, ни провинција не сматра свог писца. Он је бела врана. Хоће ‘леба без мотике. Пише. Чудак. Ударен мокром чарапом. Фантазира. Докона. Још ако је песник: Ој, песниче... — Ништа ме више не нервира него када ме питају да ли још пишем? — каже Добрило. Сада Ча Доле. — То би било исто када би ја питао пекара да ли још пече хлеб, чистача да ли чисти, зидара... Сетих се речи моје мајке: — Још преврћеш те пусуле, а не видиш да од тога вајде нема. Или чуђења сељака када виде старог човека са књигом. — Објављујем под псеудонимом Винко Шелога — каже ми врстан песник В., Б., — да ми се не би, већ старом, подсмевали... И тако писцу ни у својој провинцији није ни мало лако, а велеград дошљака не прихвата...
Један од водећих књижевних критичара Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих — никако долазећих — пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...”
