среда, 30. новембар 2016.

Белатукадруз: MOARA PARASITA


ОТПОР

Чему нокти, ако не да их заријемо
у рошаво и зло наличје века?
Све ме боли
И ова ноћ

Докле ћемо да се кријемо?
Од кога. (Од нечовека!)
Све је затрекло,
од гара, сулундури.
Около зује осе
и бумбари!...

(18. IX 1971.)
__________________
/Преузето са линка Едиција Браничево, Стара издања/

уторак, 29. новембар 2016.

Оливера Недељковић: СЕНКА & ВРАТА


СЕНКА

Још од поднева по одлубљеним фасадама опцртава своје хитре и над њима наше, у смех заувек уловљене, сенке. Ако, учећи од онога што допире из ових посвуда испросипаних светлости, не заборави баш све што му је дато, можда и нећемо морати да се правдамо једно другим. Можда никад неће ни упитати због чега смо за огледала изабрали сва ова полупана окна и како то да, чинећи и више но што се може, ни заједно нисмо смогли снаге за више од овог јединог одраза.


ВРАТА

Пред једним смо од оних чуда која догађају се сваком, али, истина, бивају све ређе препозната: издиже се на врхове прстију, дохвата кључ који ставља у уста, отвара и затвара врата, остајући каткад са ове, каткад се задесивши са оне тамо стране. А врата су час излазна, час улазна, ето још једне чаролије коју никада нисте приметили. Полуотворена, одшкрине их још таман толико да би зачуо шкрипу или притвори тек да би непрегледност са оне стране прага видео онако како се понајбоље и види, кроз кључаоницу. Чини ли сад све што читав ће живот једино и чинити? Немам кога ни то да питам, а жедна сам као да малочас прогутала сам свој први кључ.

Оливера Недељковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 28. новембар 2016.

Пјер Паоло Пазолини: ЛИШЕНИ ВЛАСТИ

* 05. март 1922   † 02. новембар 1975 
Лишени власти

Имам старо срце и плаћам
Цену њему, скривеним сузама
Омрзнутим, а у устима
Речи Bandiera rosse
Речи које сваки човек зна и зна како их прећутати
Ништа се није променило!
Још смо у педесетим годинама!
Још смо у педесетим годинама! Узмите оружје!
Али вечер је јача од било које боли.
Мало помало два три трамваја побеђују
Над хиљадама радника, трг
Је после вечере, по блату, миран
Сја светло бараке за билијар
Мало људи у реду, у ветру
С југа једне хиљадугодишње вечери чекајући
Свој трамвај који ће га одвести у мрачно предграђе
Револуција је само осећај

Пјер Паоло Пазолини
/Са италијанског превео Валтер Милован/

Garzanti - Milano (1964)

Василиј Кандински

* 04./16. децембар 1866   † 13. децембар 1944
В. Кандински: Жута, црвена и плава (1925)

недеља, 27. новембар 2016.

Кајоко Јамасаки: ДАРИВАЊЕ


ДАРИВАЊЕ

У сенци младог јавора
чесма дарује
путника јутарњом
водом.

(Знам да се задовољим
оним што ми је
дато.)

Овде у врту
не постоји
време.

Славуј не прекида
песму: људски
глас нестаје,

да се камен
врати у
плави
сан.

Кајоко Јамасаки


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Слово о саблазни (фрагмент)


Слово о саблазни (фрагмент)

Свијет то нису сакупљене ријечи 
Које укоричаваш у своју збирку
Нити успутно направљене слике
С дрветом и птицом
Чобаном с погледом у даљину
И запуштеном воденицом ...

Нису ни низови бројева и симбола
Уписани датуми у твом календару
И испланирани сусрети
Са приједлозима и запажањима
Устајање из хотелске постеље
Наталожени умор у очима
Док се возиш од А до Б ...

Свијет то није стратегија за напад
Без самилости и гриже савјести
Фућкање на рај и судбину
На смисао ишчезлог времена
И Божије законе
Нису ни рутински покрети руком
И прецртавање небитних људи
За твоје намјере и циљеве ...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Графити из Хилдесхајма

Александар Ристовић: ЧАС ИСТОРИЈЕ


ЧАС ИСТОРИЈЕ

Водник Драгољуб* Грујовић сменио је старешину који је хтео да преда војску, и магацин с керозином словеначким сепаратистима. Уколико ови буду покушали насилно да уђу, запретио је да ће дићи у ваздух магацин са собом и друговима.

Седи Драгољуб на бурадима барута,
душу је већ предао Богу. Гледа горе:
звезде се премећу преко глава и циче.

Миришу нафталин и војничке цокуле,
али мирише и пољско цвеће,
помало старомодно, као и обично.

Прелистава Драгољуб у глави песнарицу.
живљи су му но икад
Танаско и Милош и Стеван.

Чује он озго, из оне шуме
лепе словеначке речи:
Форверц! Унзере Кампф, унд со вајтер!

Седи Драгољуб на црној словеначкој земљи,
а до ногу му доскакутао (мален)
чини му се обичан врабац.

А неко зове, али не из оне шуме, него из једне друге:
Драгољубеее! Драгољубеее!
Је ли то глас Танасков ил’ Стеванов?

И сад, хоће ли Драгољубе од земље на којој седи
начинити ружу за вечност?
Хоће. Неће. Скакуће онај врабац.

Александар Ристовић
______________________________________________
* Ријеч је у ствари о Драгомиру Грујовићу, оптуженом за ратни злочин из 1991. У оптужници се наводи да је Грујовић „29. јуна 1991. и у следећим данима претио да ће складиште дићи у ваздух, чиме је престрашио 500–600 становника околних села Пушчава, Храст, Мост, Мартиња вас и Бруна вас, па су се одселили на неколико дана”.


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Деветак: ДРАГОВИЋ ЈЕ СРЕЋЕ НАЈХУДИЈЕ

Манастир Драговић (стари)
ДРАГОВИЋ ЈЕ СРЕЋЕ НАЈХУДИЈЕ

Научио си и под водом да дишеш
Није ни чудо да су ти израсле пераје

Час си под водом
Час на земљи
А понајвише на небесима
Гдје ти, крај Господа, и јесте мјесто
Јер, како записа љетописац:
Од свих манастира
Драговић је среће најхудије

Око тебе глуво коло
у ритму дјевојачких ђердана
И мук језера, кад коло стане

У води се умивају околна брда
На чијим лицима остају сјенке
У водену гробницу сахрањених села
У ушима им одјекују таласи потонулих звона
Свете Петке, Мале Госпе и Светог Јована

Сјај иконе са дна муљног зари
И у ноћима без мјесечине
Само је слијепи препознају и о томе ћуте
Иако им вјетар упорно око усана обиграва

Небојша Деветак

субота, 26. новембар 2016.

Николај Олејников: ЗАХВАЛНОСТ ПРОНАЛАЗАЧИМА

*05. август 1898  †24. новембар 1937
ЗАХВАЛНОСТ ПРОНАЛАЗАЧИМА

Захвалимо проналазачима
 што смислили су мàлена и смешна изумљéња:
На пример, штипаљку за шећер, муштиклу и џеп,
Захвалимо се ономе
 ко предложи да жиг се удара на уверења,
И ко на чајник стави грлић, а на флашу чеп.
Ко прву цуцлу направио је од гуме,
Ко макароне измислио је и гриз,
Ко сок од малине је саздао,
 па сада свако лечити се њиме уме,
И отрове изумео за штетних инсеката низ.
И хвала ономе ко први поче мачкама
 човèчја давати имена,
Ко назва балегáрима
 и грõбарима разне бубе мрке,
Угравира на чајне кашике вињете и писмèна,
Ко Грке је поделио на Старе и на само Грке.
Ви, математичари што сте открили
 и како шибице се слажу, а и друге тајне света,
Ви, инжењери,
 што сте мрежу створили за лептирове и за кола ôс,
Проналазачи рајсфершлуса, пертли и дугмéта
И ти изумитељу који створио си пикант сос!
Идеје ваше изврсне заслужују и част и славу!
Усхићују ми ум и траже пажњу мога зора…
И хвала ономе ко учини да пудла буде налик лаву
И ономе ко смислио је дужност контролора!

Николај Олејников

Мирослав Б. Душанић: Лидија са "Адлером"

Борисав Станковић: СТАРИ ДАНИ (фрагмент)


СТАРИ ДАНИ (фрагмент)

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком. У наручју јој мој брат повијен, левом руком мене води, а ја у бошчици носим братове пелене. Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где је слава. Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом бабом, оцем, мајком...

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.

Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо помажу тетки. А софра застрта чаршафом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а ниже њега по софри, на ниже, поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака, ораја и грожђа из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им „стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамјаном и димом дуванским. Напољу хладан и влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.

Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по трипут поједе. Жене сав хлеб пред собом, штрпкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку вечеру“ и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају вилице. Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.

— А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!

— Туго, туго! — препада се она. И ма да зна да то није истина, већ да се шале, ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе, окуси. А она? — Заситила се од готвења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде, ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују, минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе попуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може човек рахат да вечера“. А оне опет отуда, из кујне одговарају му: како „они, мужи, не могу да се наједу и напију; сав им век у то...“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању.

— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се.

— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали.

Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан.

Борисав Станковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. новембар 2016.

Љубомир Левчев: ЗЕМЉА УБИЈЕНИХ ПЕСНИКА


ЗЕМЉА УБИЈЕНИХ ПЕСНИКА

Између арктичког круга
и руке Тропике
(између страсти
и мисли)
и толике даљине од неба!
цвета једна земља
прелепа
и богата
земља убијених песника...

А допиру стихови.
Надиру тамни.
Разједају ме.
И ето,
по традицији,
жетелица замахује
да пожање
рукохват сунчевих зрака...
Па ти си жив!
негодује орлица.
Вук вреба ране очима.

Земља за мене!
Земља дубоко у мени!
Вичеш из бесаних часова.
Луда Марица крви
подрива ми обале
Срца.

И ја учим
да пишем стихове
у земљи убијених песника.

1962.

Љубомир Левчев
/Пријевод са бугарског: Ристо Василевски/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПОРЕКЛО ПИСЦА Борисава Боре Станковића

Биста на гробу Борисава Станковића
ПОРЕКЛО ПИСЦА 

Родови у планинском селу Коћури, у Пчињи, Дининци, Крстинци и Баба-Јанинци крвни су сродници. Добегли су Коћурску планину крајем 18. века из Лучана код Бујановца, на самом улазу у Кончуљску клисуру. Илија, дед Борисава Станковића по оцу, потиче из рода Крстинци, који знају да су одувек Срби.

Лучане је било старо српско село и имало је цркву Свети Никола. Антропогеограф Ј. Трифуноски је записао: „Код становника у Ослару забележио сам да је раније Лучане било градско насеље и да су на његов панађур долазили становници и трговци из Врања, са Косова и других страна...“.

Кад је Станковићев деда могао да се досели из Коћуре? Стојан, Илијин и Златин син, родио се око 1846. године. Због тога је највероватније да је Илија дошао у Врање од 1840. до 1845. године. Илијин деда називао се Станко. Станковићева баба по оцу Злата била је из угледне градске породице, али је зашла у године, па се удала за сиромашног самца из Пчиње. Он је, међутим, био добар занатлија (опанчар) и продавао обућу околним селима и на саборима. „И једне ноћи по киши када прелазио преко неке реке, наишла бујица и онда и њега, и коња и бисаге са парама утопила и одвукла са собом. А није се знало где, која река, на коме месту, да би му се свећа запалила, крст подигао" (из приче „Тетка Злата“).

И пишчева баба по мајци била је из старе градске породице. Станковић је рано остао без родитеља: отац Стојан је умро 1881, а мајка Васка 1883. године.

Момчило Златановић
/Преузето из "Књижевни додатак" ВРАЊСКЕ/

среда, 23. новембар 2016.

Збигњев Херберт: Две капље


Две капље

Шуме су гореле
а они су
на вратовима уплитали руке
као букете ружа

Људи су бежали у склоништа
он је говорио да жена има косу
у коју се може сакрити

Покривени једним застором
шаптали су речи бестидне
литаније заљубљених

Када је било веома зло
скакали су у очи опасности
и затварали очи чврсто

Тако чврсто да нису осетили ватру
која је долазила до трепавица

До краја су били храбри
До краја су били верни
До краја слични
Као две капље
Заостале на крају лица

Збигњев Херберт

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Миро Главуртић: ЗВЕКИР

Миро Главуртић: Аутопортрет (1956)
ЗВЕКИР

Нека љути звекир звекне.
Нека цикне цик зоре у трави.
Нека се божанство овој трулежи јави.
Нека голем народ клекне.

У крлетки један дечак чува аждају.
Она кидише на његову главу.
Неки војници прелазе Млаву.
О крви међу собом нагваждају.

Слабода једе месо и ужас храни.
Кандило гори у одајама тамним.

5. март 1962. Београд

Миро Главуртић

Миро Главуртић: Без назива (1932)

Момчило Настасијевић: ФРУЛА


Фрула

Фруло, што дах мој радосни 
жално у дољи разлеже? 

Да л' што пастири помрли 
тобом призиваху драгу? 

Ил' жал се стани у мени: 
с неба ме стрела ранила, 
тамна ме земља печила, 
те песма ми је сузицом 
и капљом крви кићена? 

Ил' дах мој кад протече, 
жал те за одбеглом тајном?

Момчило Настасијевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Јововић: СПАСИ БОЖЕ


СПАСИ БОЖЕ

1

Спаси Боже мој разум
Раздробљен, нападнут безданима,
Без очију, срца, без свјетлости,
Сакат, зао, најмрачнији —
Мој разум ошинут хиљадама јачих,
Убојитијих, подлијих, још црњих —
Спаси Боже моје мучење
Мој пут на земљи
Мој сан о земљи
Моју стабљику повијену над земљом,
Спаси Господе мој сироти разум
И разум мојих пријатеља
И разум мојих непријатеља помилуј,
Дај нам дажд
Да оперемо лице, пол и тијело
Пусти ваздух
Пусти Господе чисто дисање међу нама —
Не дај да ова Земља страда.



2

Спаси Боже моје сузе
Сузе жалоснице
Сузе радоснице
Сузе грешнице
Сузе крвавице
Сузе усамљене
Спаси Боже наше сузе
Кукавице.
Спаси Свемогући мој изгубљени народ
Не дај очају
Спаси очајног, изгубљеног
Да не залаје
Да не загрокће —
Гледај Благи ове суре свиње
Око нас, међу нама, над нама
И таква су наша браћа
Врати сузу у њихове очи.


3

Сачувај Боже моје груди
Пуне горког садржаја,
А одбрани од опште среће и истине,
(Добар је и овај сумрак стогодишњи)
Ове суморне грађевине, суморне народе,
Суморну слободу
Заштити —
Смутно је, али сачувај и смутно.
Нека стијена и Орао и даље круже
И стријељају
И трава нека лети
И нека камен једнако суди о нама —
Али Господе заштити тако и старицу моју
И кравицу у пољу, ведро млијека, покислу чељад,
Кокоши, раж и пшеницу —
Моју тужну истину
Господе очувај.

(1984)

Ранко Јововић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 22. новембар 2016.

Мирослав Б. Душанић: ПУТАЊА УМИРАЊА & ВРЛИНА РАСТАНКА


ПУТАЊА УМИРАЊА 
& ВРЛИНА РАСТАНКА

    Песма је камени гроб.
    Ти се сам распни
    и сиђи у њега, ако знаш.
                     Новица Тадић

1. Немилост

Са Бријега јак Вјетар
Прсти ми се коче

И ова Ноћ је хладна
И Мјесечином 
Обливена


2. Јади

Сањам комаде Неба
И Звијери
Како се са Запада
Искрадају 

Из чељусти им базди
Узаврела Крв


3. Осврт

Гомилају се нове Слике
И Утисци

Од толико Стварности
У Глави ми и у Грудима
Постало тијесно 


4. Бреме

На пропутовању сам
Као неспокојни 
Пјесник

Са мном Бол и Хаос
Носим и свој Крст

Кад куцне Судбе час
Скачем у Свјетлост

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

У ТАМИ ВИДИ СЕ СВЈЕТЛОСТ
(Мирославу Б. Душанић)

Мало је за један дан лептировог сна отићи у таму свјетлости 
Сједи и отпочни док слушаш пијев птица и осјећаш околину 
још увијек ватра ће те гријати и у тами видјећеш свјетлост

Немој ломити кољена ни шаке савијати у загрљају змије
Почни лајати на мјесец и опусти се до небеског свода
Баш те брига што се зрикавци вечерас неће парити

Отиђи до првог стуба неонског свјетла у тами поред пута
попишај све испред себе и отреси страх да те неко гледа
кроз мјесечину у којој топли душек осјећаш на кревету

Кради сваки дан и сунце скини с неба нека врелином шаке
облије моћ твојих можданих вијуга у допирању на вјетру
све до извора и свог краја гдје си на земљу први пут стао

Заиграј коло вилинско срце извади из њедара и скачи
док те ноћ не прође и нови дан у свјетлости престане
да би хладне и промрзле ноге гријао трљајући рукама

Ма пусти крају шта говере и на рецептима пишу
Све док постојиш зер те неће ујести нити уморити
А кад вријме дође сви ћемо кончно лећи и одморити

Савко Пећић Песа