0

СЕНКА

Још од поднева по одлубљеним фасадама опцртава своје хитре и над њима наше, у смех заувек уловљене, сенке. Ако, учећи од онога што допире из ових посвуда испросипаних светлости, не заборави баш све што му је дато, можда и нећемо морати да се правдамо једно другим. Можда никад неће ни упитати због чега смо за огледала изабрали сва ова полупана окна и како то да, чинећи и више но што се може, ни заједно нисмо смогли снаге за више од овог јединог одраза.


ВРАТА

Пред једним смо од оних чуда која догађају се сваком, али, истина, бивају све ређе препозната: издиже се на врхове прстију, дохвата кључ који ставља у уста, отвара и затвара врата, остајући каткад са ове, каткад се задесивши са оне тамо стране. А врата су час излазна, час улазна, ето још једне чаролије коју никада нисте приметили. Полуотворена, одшкрине их још таман толико да би зачуо шкрипу или притвори тек да би непрегледност са оне стране прага видео онако како се понајбоље и види, кроз кључаоницу. Чини ли сад све што читав ће живот једино и чинити? Немам кога ни то да питам, а жедна сам као да малочас прогутала сам свој први кључ.

Оливера Недељковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top