НА МНОГАЈА ЉЕТА, ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!

ВУЧКО

У доба бега и збега,
кад оца му на колац,
а брата о конопац,
предак ми Вучко,
за много нерода
и мало рода,
из камена и неба
хлеба копаше,
а увек имаше лека
против лелека.

Радослав Вучковић

Радослав Вучковић: СУСРЕТ ПОСЛЕДЊИ

СУСРЕТ ПОСЛЕДЊИ

Бистро је ово око, жено,
прожиже у тебе пре погледа
тражећи твоје мудре беседе –
реч немушту.
Све твоје руке
из којих се продужава додир
ватру да подстакне.
Твоје око,
пре цвета изникло,
да замку разапне.
Твоје груди,
као крупно кремење,
што искру носе као непогоду.

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: ИЗГУБ

ИЗГУБ

Замећу се
пизме, свађе и поделе;
помама нас хадска
обузела.

У суноврат,
у изгуб хрлимо,
за смртну се причест
приправљамо.

Је л’ пепео овај
доказ исте ватре
која нас је до јуче
грејала!

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковиќ: Молитва

Молитва

Те почитував првин Тебе,
и Синот Твој,
таткото и мајката своја.
Не си правев идоли
и не се поклонував.

Не убив.
Не украдов.
Не изневерив.
Не сведочев лажно
против ближниот свој.
Боже, сочувај ме
од самиот себе.

Радослав Вучковиќ
/Препев: Аполон Гилевски/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: ТРИ ПЈЕСМЕ

БЕЗ НАСЛОВА*

Доћи ћу једне звездасте ноћи
у твој врт живота,
доћи ћу пун прејаке светлости дана
у твој врт,
доћи ћу неопеван.

Ипак ћу доћи да видим сутон
твог рођења.
Чекаћу изгревање твога јутра
у мени,
чекаћу свој тренутак тишине,
чекаћу све дотле док нестану брда
између наших усана.

Доћи ћу једне тихане ноћи
да ти покажем
крв од своје немоћи,
пустош свога јуче.

Доћи ћу једне звездасте ноћи
да те пробудим од снивања
и бићеш мој бели сутон.
О, доћи ћу једне звездасте ноћи
у твој врт живота
са песмом у грлу
са речима за наше вољење.

ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ

* Пјесма је из 1967. године — Објављена у јулском броју краљевачког Октобра (данас Повеља). Први пут се појављује у Радослав Вучковић ОДАБРАНЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ, Библиотека Бдење, коло IV, књига IV; Културни центар Сврљиг - Сврљиг, 2012

ЈАВ

Очекивали смо
гласове коњаника,
слушали
јав ждребица.

Око глава
змија се увијала.

Да се смејемо
смо хтели:
спречи нас разум.

Да убијемо
смо хтели:
спречи нас лудост.

НЕДОУМЉЕ

Подиже се нит свести.
Вулкан под челом,
распириван песмом,
гасне.
На додиру
свесног и несвесног,
дамар трне.
Изговарам: живот
и, гле,
живимо.

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: ПРЕЉА

ПРЕЉА

На Елби ми сестра лице мила:
смејали се хамбуршки лађари
не знајући да прелу се спрема,
да испреде жицу од конопље,
да ми грубу сашије кошуљу,
завичајем да ме заодене.

Радослав Вучковић

Фотографије са Лабе (Елбе): Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ

Мирослав Б. Душанић

КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ

Обележен тамом, заслепљена вида,
у самртном часу век сакрио лице;
кућни светац болно јаукне са зида,
ужарена кућа изрони из тмице.

У општем беспућу полуделе речи,
па уместо слова казујемо бројке.
Запаљене свеће, у душама јечи:
оболеле вође кроје нам обојке.

Док мудри учитељ, више правде лишен,
у зебњи прориче неизбежне зиме —
још неуки дијак епитафе пише.

Када оду војске и када све мине,
за надгробне плоче кад остане име
хоће ли се неко срамити истине?!

Радослав Вучковић

/РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI, јесен-зима 2013; Брчко дистрикт БиХ/

Радослав Вучковић: ОЦУ / МОЈ ОТАЦ

ОЦУ

Ван твог ума разборитог,
разбразданог у сто њива,
у сто шума,
веровања у сто бразди,
у сто хтења и трпљења,
одрицања и пркоса,
ван мог ума и разума
и ван неба што нас веже,
догоди се један бетон,
једно уже што нас стеже.

МОЈ ОТАЦ

Мој отац је био отправник возова.
Носио је белу перлон кошуљу
и италијански шушкавац.
Имао је зелене очи
и седу, коврџаву косу.
Читао је Политику и видео
Рим, Париз, Москву, Хамбург...
Никога није волео мој отац.
Њега су волеле жене.
Рано је отишао у пензију,
а доживео осамдесету
у свом пчелињаку.
Сад горе дочекује и испраћа
небеске возове
док му око главе лете
беле пчеле.

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Вучковић

Радослав Вучковић: ЗАВИЧАЈНА и друге пјесме

ЗАВИЧАЈНА

У рало се перо преметнуло
да преорем поље нишевачко,
а стрицу ми црно испод нокта.
На глави ми жито изникнуло,
а сестра ми снопове везује.
Тимок ми се у очи улива,
а очеве њиве поплавио.
Земљу мајком, а мајку ми крије.
На северу зар болујем јужно.

БРАТУ

Четворицу Владимир изроди,
на клинчорби и хлебу ражаном.

Четворица само нас двојицу,
на попари и пројаном хлебу.

Нас двојица сина ниједнога,
на шећеру и хлебу пшеничном.

Нема више ко њиву да грли,
жетву сања, бразду благосиља.

Издадосмо груду дрхтавицу,
крв дедовску и класје овсено.

Угаси се Вучково колено:
не плодимо ни земљу, ни жене!

ПРЕД ОДЛАЗАК

Многе су ноге
ову бразду газиле,
љуте се звери
око ње спориле,
питомо биље у обиљу
зборило и корило,
многе је руке плодиле,
мој праоче.

Да л' отићи ил' остати,
запевати ил' проклети
кад при звезди породи се,
покрај друма утабана
до амбара и подрума,
земља мати.

Браздом стати и убрати
жути дукат сиромаха,
ил' отићи и остати
много лета без годета,
мој праоче.

ПО ОДЛАСКУ

Бразду издадосмо:
жита зрење
од корова корења
не разликујемо.

Клетве погазисмо:
глас предака,
у свом безгласју,
не препознајемо.

Земљо, сестрице,
хоће ли нам
потомци опростити
што пола твог неба,
за парче белог хлеба,
без сетве и жетве
поједосмо.

ДА СВЕ БУДЕ ПРОЛАЗНО

Уместо ствари
поново учимо да именујемо
пчелу,
хлеб,
извор.

Напуштајући
оно што смо упознали
поново тражимо реч,
за најдубље боре,
за посну чорбу,
за време страшно.

Веру у вечност
претварамо у напор
да све буде
пролазно.

ДРУГА ЗЕМЉА

Још постоји једна земља
ван додира и ван вида,
изнад песме, понад крви,
иза света, изван мора,
у утроби другог неба,
где је само једна тајна.

Још постоји једна земља
где казују деци тајну
исте воде са два длана,
једног млека из две сисе,
да не иду жедна пољем,
глад велику да не ћуте.

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: Родна кућа

Родна кућа

Мру од чичка и од глога
Степениште и авлија;
Разљућена до зла бога,
Испод прага сикће змија.

Рђом ломна, пуца брава,
Уздах мами са усана.
По собама љута трава,
Трска сева са тавана.

Из дувара цвета зова
Сок капље из мутног ока.
На прозору дрема сова,
Пустош чува од урока.

Клонулој у време ново,
Старој кући звона звоне,
Посмртно јој држи слово,
Рањен светац са иконе.

Радослав Вучковић

/Објављено у Радиша Драгићевић: Кућа у српској поезији; Библиотека НАСЛЕЂА, књ. 14, Београд 2010./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: Двије пјесме

Сећање на мајку

Кроз магле јутарње, магле дебеле,
кроз траве умивене, кроз иње,
пољем широким, кроз њиве бремените,
свитањем забрађена, усправна,
мати ми језди уснула.
 
Са два неба у очима за људе,
са рукама за гладне, рукама жуљевитим,
са ногама за кошуте, лаганим,
са уснама за благу реч, за благослов,
стазом утабаном, кроз сећање,
мати ми језди недоснула.

Радослав Вучковић

Бунар

Није њему да у двору стоји,
да напоји село ожеднело,
ситне свате, уморне аргате,
да подмири славе и преславе.
Он је очев прстен од камена,
мајчин разбој где је небо ткала
(небо ткала, по звезду скидала
па је мени под јастук стављала).
Није њему, дано, да у двору стоји!

Радослав Вучковић

Бунар

Не е тој за во дворот да стои,
да го пои селото ожеднето,
ситите сватови, уморните аргати,
да опслужува слави и прослави.
Тој е татковиот прстен од камен,
мајчиниот разбој на кој небото го ткаела
(небото го ткаела, та sвезда симнувала
и мене под перница ми ја ставала).
Не е тој само за во дворот да стои!

Радослав Вучковиќ
/Препев: Аполон Гилевски/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић