 |
Ван твог ума разборитог,
разбразданог у сто њива,
у сто шума,
веровања у сто бразди,
у сто хтења и трпљења,
одрицања и пркоса,
ван мог ума и разума
и ван неба што нас веже,
догоди се један бетон,
једно уже што нас стеже.
 |
Мој отац је био отправник возова.
Носио је белу перлон кошуљу
и италијански шушкавац.
Имао је зелене очи
и седу, коврџаву косу.
Читао је Политику и видео
Рим, Париз, Москву, Хамбург...
Никога није волео мој отац.
Њега су волеле жене.
Рано је отишао у пензију,
а доживео осамдесету
у свом пчелињаку.
Сад горе дочекује и испраћа
небеске возове
док му око главе лете
беле пчеле.
Радослав Вучковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар