0

СУЗА МОГ ОЦА - 17.година "самоће"

Мој отац се најзад одмара
У зеленилу крај реке,
Надомак воћњака који је садио
Радујући се плодовима и пићу.

А волео је да се занесе
Уз казан с јесени, да одлута
У причу о Страхињићу
У чијем долу усни,
Јер Банов до сачува му име.
Да помене и Ловац
Где је рођен од благе мајке
Марије и оца  Огњана солунца,
У ловишту краља Милутина,
И своју Бањску у којој је крштен
И да презриво каже:

“Ови данашњи ништа нису,
И све што чине је наопако“,
Па би повукао јаче свој првенац
И очи би му засузиле.

Да ли је тад већ видео своју смрт
Која ће доћи пре јесени
У мају кад све хрли у живот
Ил брата млађаног
Што паде бранећи свој посед,
Или је суза слутила нове ратове
Страдања ближњих,
Смрти младих
И ожалила их.

Mилица Јефтимијевић Лилић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top