петак, 13. октобар 2017.

Душан Ђорђевић: НЕ БОЛИ САН


НЕ БОЛИ САН

До јуче мишљасмо о вечном
понављању сцена љубави
као о обредима у храму.

Видици су нам смањени тек
за ону страну,
за пресељење у мирну луку
где море не пени...

Осмеси пријатеља нас буде,
у огледалу
препознајемо охрабрење за трајање.

И не боли више сан
док се држимо за руке
и шетамо мисли историјом
коју смо стварали.

Душан Ђорђевић Нишки
"Поновљено пролеће", 2016, Удружење писаца "Чегар", Ниш



Фотографије: Миррослав Б. Душанић

понедељак, 09. октобар 2017.

Лара Дорин: АКО ОДЕШ


АКО ОДЕШ

Ако ти одеш
сва мудрост света
скупљена у твом оку, затвориће се
И свет ће остати слеп за један поглед
који је у себи носио,
све углове посматрања живота.

Ако ти одеш
У отисак твоје стопе,
бродови ће пропадати.
А барке што небом плове
по бездану мога бића
тражиће неког налик теби...

Ако ти одеш

Лара Дорин

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 06. октобар 2017.

Станимир Трифуновић: Шар-планинска тишина четврта


Шар-планинска тишина четврта

Завичај је тамо где те више нема

У немутираном гласу који лебди детињством
И успаванкама које јече у крошњама дивљих трешања
(У којима се још отац скривао…)

У дворишту обраслом тишином
Где нико више не улази
И одакле се не може изаћи
Од ројева уздаха

Где се речи згрушавају у мук
И ветар чешља празнину…

На истом оном месту
Где су некада летовале санке
Завејан је завичај

Станимир Трифуновић

Шар-планински предјели (аутори фотографија непознати)

субота, 30. септембар 2017.

Веселинка Стојковић: РУЖА ИЗ ВРАЊА

Врање

Могу да ме зову све четири стране,
Могу да ме приме све четири стране,
Али нико, нигде, никад —
Тако топло, меко, 
Као Врање.

Могу песме да се чују са извора,
Могу да се чују чак до мора,
Али нико, нигде, ништа — 
Опевао није
Као Бора.*

Могу речи да се штују,
Приче могу да путују,
Али нико, нигде, 
Ништа нема —
Као Врање 
У оцу Јустину.*

Може ново да се смера,
Може бол да боли и из пера,
Али нико, нигде, никад —
Поклонио се Бори нијe 
Као Вера.* 

Може свашта да се ствара,
Може много да се сања,
Али нико, нигде, никад —
Као Врање 
У песмама.

Могу да ме маме све четири стране,
Могу да ме приме све четири стране,
Али нико, нигде, никад —
Волети неће 
Као Врање.

Веселинка Стојковић
_______________________________________________
*Борисав Станковић; * Јустин Поповић; * Вера Ценић.


Ружу посадих...
Кад се вратих у кућу,
под стрехом птићи.

Веселинка Стојковић

Нада Петровић: Молитва за горе беспутне


Молитва за горе беспутне

Посла јагњад међ вукове, Господе.
Даде им душе чисте и очи бистре, Господе.
Вукова чопор ко власи косе, Господе.
Пружи руку, заштити их, Господе.
Паперјем анђеоских крила покриј их, Господе.
Нек изникне гора беспутна међу њима, Господе.
Молим Ти се Господе, чобанине, спасиоче.
Јагањци Твоји никог сем Тебе немају.

Нада Петровић
26.09.2017.

четвртак, 28. септембар 2017.

Мирослав Б. Душанић: Туговање над човјеком


Туговање над човјеком

Има нас у немирима
Пловимо 
Из дана у дан
Размичемо просторе
И јутарњу свјетлост
Докле поглед допире

Изморени чаролијским
Играма
Пред најездом утвара
Натопљени знојем
Покрећемо се тромо
Као по разапетој жици

Све ове мрачне године 
Болно се трошимо 
И превиремо
У горчини непослушних 
Одметника
Никако да се пребројимо

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 08. септембар 2017.

Мирослав Б. Душанић: Двије пјесме са препјевом на руски


Жеља 

Мајко покажи ми лице
да видим Српску
да видим
ту избраздану њиву
да застанем
да ногама пропаднем
у ту земљу
у то блато
живо блато
и замрем спокојно
на твом челу

Мирослав Б. Душанић


Желание

Мама покажи мне лицо
чтобы увидеть Сербску
чтобы увидеть
ту израненную явь
да встанем
да ногами провалимся
в эту землю
в это болото
живое болото
и замрем спокойно
на твоем челе

Мирослав Б. Душанич
/Препев: Софија Измајлова/


***

осјећаш ли мајко
снијег притиска наше дисање
покрао ријечи и хода бешумно
ни један траг не води ка теби
ни један траг не води од тебе

шафрани цвјетају мајко
између твојих усана
кажи њима ако мени не можеш
шапни им
како се осјећаш

Мирослав Б. Душанић


***

что ты чувствуешь мама
снег придавил наше дыхание
украл слова ходит бесшумно
и ни одна тропинка не ведет к тебе
и ни одна тропинка не ведет от тебя

Крокусы цветут мама
между губ твоих
скажи им если мне не можешь
шепни им
что ты чувствуешь

Мирослав Б. Душанич
/Препев: Софија Измајлова/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 05. септембар 2017.

Власта Младеновић: ПРОДАНЕ ПЕСНИЧКЕ ДУШЕ


ПРОДАНЕ ПЕСНИЧКЕ ДУШЕ

И то мало што имају,
"то мало душе"(*)
о којој пишу,
јефтино продају,
џабе издају.

Те речи толико
и имају тежину,
божји кантар је непогрешив,
тачна је мера,
то што о души пишу
не вреди ни боб пишљив.

Продају се за мрвице
са златнога стола,
лажни сјај престола,
без имало части
подају се свакој власти.

Дали би још,
све што пише,
али не вреди,
немају ништа више.

Власта Младеновић                
________________________
(*) Стих Србе Игњатовића 

Фотографије: PANOPTIKUM — Музеј воштаних фигура Хамбург

среда, 30. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: Немуште силе


Немуште силе

Бјегунци смо скрханих срца
Људи из прошлости
Мутна погледа и збуњени
Попут Дон Кихота
Без заноса и без радости
Излазимо на сцену
И рецитујемо nа Тргу побједе
Стихове из подземља
Док зачуђени невјерници
Разгледају иконе светаца

О фасаде се разбијају
Гласови пролазника
Свјетлост дана разоткрива
Просуте бисере
Сунце корача ка западу

Пратећи пут свјетлости
Без ријечи опијени
Откривамо свакодневно
Једно уз друго припијени
Језик ватре на кожи
У нама и око нас  
Расцвјетава и множи
Текстуре свирепе
И ожиљке
Од зупчаника усјекле

Слушамо занесено
Тајновите и јасне
Пјесме вјетрова
Нижу се слике
Лица и маске
Горчина гласова
Премрежује свијет
Смрт нас нагриза
Тијела нам растаче

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Лидија Душанић

уторак, 29. август 2017.

Милан Грбић: Ја сам онај коме се суди


ја сам онај коме се суди
знам где ломи се брег
са ветром под заставом
стојим и сада
а ко зна где је одред мој
истину причам
рођени криве
кажу крив је легион твој
уснулих ратника
што кроз ноћ плове
застрашујући лажове
поготово када је ноћ
тишина је тиха
а савест већ урла
опет у ланцима жели ме мртви строј
неће вам проћи железне главе
газим вас чизмом
погледом дробим
мачем својим крећем у бој
мушица пуно отровног роја
хоће да гуше
постати нећу њихов сој
име је било остаће биће
нисам сигурно прости конвенционални број

Милан Грбић


Мирослав Б. Душанић: Графити и мурали (Хамбург)

понедељак, 28. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: НЕМА ТЕ


Нема Те 

Послије Буњуеловог филма
Наступила тишина
И намрешкано језеро ћути 
Пред најездом птица
Сура брда озрачена сунцем
А Тебе нема у видокругу

Удишем топли ваздух
На тврду земљу лијежем
Пуштам жиле 
И укоријеним се дубоко 
Очекује се сурова ноћ
А Тебе нема у видокругу

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Графити и мурали (Хамбург)

субота, 26. август 2017.

Зоран М. Мандић: ТАЈНА


ТАЈНА

Брату Душану

Песник
пре прве написане речи
сагради крематоријум
да би једном дневно
улазио у њега док пише
да гори

2.
Тајна је у Милости
којом нас научи мајка
да не будемо другачији

Апатин, 1979. 

Зоран М. Мандић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. август 2017.

Иван Циглар: оТУд, нЕ оДуД!I

ISBN: 978-86-80956-01-5
Богат је онај што живи споро 
(шта ће ти живот који брзо прође)


Када сам напунио шездест, ухватио сам себе у лудачкој варијанти размишљања. Било је — ма само да напуним шездесет и пету па да одем у пензију!

Зашто?

Зато што ми је постало јасно да сам роб болесног друштва. Дакако да је јако болесно чим могу да пожелим да ми године прођу што брже. И то не једна, него пет? Боже ме саклони, па какав је то живот? Живот у којем желиш да остариш што брже да би после покушао да живиш полако? Знам за неке би после покушао да живиш полако? Знам за неке луднице, али за за овакву..., па то само овде може да буде. 

Чему то води? Значи ли то да је и мене ухватила болест безнадежности, мада сам прилично сигуран да од мене има прилично болеснијих и безнадежнијих. Али свеједно и ово је довољно страшно. 

Ми смо изгубили све битке покушавајући да се носимо са ненормалним. Зато смо као и све кукавице прихватили да је ненормалност најнормалнија ствар у животу. Један систем вредности је уништен, други није успостављен. Ето рецимо, жене би да се понашају као мушкарци, битнија им каријера од породице. Хтеле би да се свет врти око њих као да то до сада није био случај. Мушкарци су пак почели да се претварају у кретене јер се скоро ни за шта не питају. Престају да буду битни, а што је још горе и потребни. 

Све се погубило, планета се уместо око сунца обрће око новца, како је то неко лепо приметио. Има ли ту места за човека, осим као јединке од које се очекује да буде и роб и роба. Уз то онај несрећан, срећни кује да буде и роб роба. Уз то онај несрећан, срећни роб. 

Гесло је: Ма ћути јер може бити и горе.

Е, па неће моћи горе. Неће бити времена за то. 

Зато и мислим да је богат само онај човек који уме да живи полако. Зато и желим да бар мало живим полако па макар ми оних пет година пролетело као трен.

Живот који се своди на вечиту јурњаву за нечим и није живот. Чак ни његова имитација. Ма, није ни промаја, јер безопасан је. И тако даље.

Све даље и све остало што ће да преостане само је класична реклама и маркетинг.

Иван Циглар


четвртак, 24. август 2017.

Милош Црњански: ДЕВОЈКА


ДЕВОЈКА

Рађање је, звезде у језерима;
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке
слаб, као сен руже на ћупи жељезној.

Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наше би руке, голубови бели,
у бескрај, без жалости исчезле.

У теби тек крикне наш бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену;
тајанствени бол стена, што ћуте,
непомичне, на дну вода дрхћућих.

И шапат зрака допре у наш мрак,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
и, као месечина, осветли поворку воћака,
што нас чекају да могу свенути.

Милош Црњански
/Интернационална ревија за уметност и културу ЗЕНИТ; Загреб месеца фебруара 1921./

Мирослав Б. Душанић: ТУГА И БОЛ


ТУГА И БОЛ

Грца вече

У
П
Л
А
Ш
Т
Е
Н
О

Уклето
Проклето
Шкрипи 

К
А
П
И
Ј
А

Кроз самоћу
Ноћобдија

Долазе тешка

В
Р
Е
М
Е
Н
А

Загонетке
Инспирације 

Мирослав Б. Душанић


Мандале: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Разуђена пјесма


РАЗУЂЕНА ПЈЕСМА

Ово срце дубоко понире у бездане
У таму гдје нема ни сунца звијезде И мјесеца
У загрљај самоће и празнине
Бистра вода Ахеронта и одбљесци плаве ова мјеста
То је мој рај и моја наслада
Савршенство у коме недостајеш
Твоја њежност и роса са твојих стопала
Митски ум и дио бола
Оно задовољство у свијетлом балзаму
Лед и руже од данас нестали су
У чекању наши духови су се срели
Ја сам ушао у ноћ ноћ је створила пјесму
Ти си срећу сакрила за цијели живот
Нека ти буде опроштено
То ме сада лијечи и испира рану
Која ме вуче у Хад
Далеко од твог правца и ове разуђене пјесме
И држи ме као Платона и ту и тамо и доље

Радмило В. Радовановић

Драгош Калајић: Једна поучна исламска скаска


Једна поучна исламска скаска

... Постоји једна паметна и поучна исламска скаска коју бих радо поделио са читаоцима. Скаска приповеда како је неки витез срео на друму једног врапца који је лежао на леђима, са ножицама испруженим ка небу. Зачуђен, витез га упита шта ту ради а врабац одговори: "Зар не знаш да ће се данас небо стропоштати на земљу?" Витез се насмеја и рече: "Зар ти мислиш да ћеш моћи небо задржати твојим ножицама и спасти земљу?" "Свако нек чини оно што може" — одговори смели врабац.

Драгош Калајић