петак, 29. април 2016.

БЛАГОВИЈЕСТИ


На Велики четвртак 2016. год. проналазим у једној „Секенд-радњи“ у Хилдесхајму дивну икону БЛАГОВИЈЕСТИ урађену на чистој храстовини... Откупио сам је пресрећан за 35€... На полеђини је видан печат бивше српске Епархије западноевропске у Химелстиру (Хилдесхајм) и текст исписан руком тадашњег њеног епископа, оца Лаврентија: „Освештао 21. 9. 1984. у Химелстиру ман. Успења Пр. Богородице Еп. Лаврентије“. Осим овог текста на полеђини иконе при самом њеном дну је и једна кратка нотица на њем. језику: Original in der St. ClemensKirche 13. Jahrh. (Ohrid, Serbien) 3. 12. 84 – Eiche –

 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. април 2016.

Бoшко Томашевић: СЕЗОНА БЕЗ ГОСПОДА



40.

Живиш насупрот мени
Господе
пролазиш
цвета лед у
опиљцима зазимеле траве
ја лежим на дну
сени Твоје
на дну плавети Твоје
скрутнут и непомичан
и такав желим да будем
у часу долажења нечије душе
кап
на потопљеном одјеку ковчега
глорија
у нечијем даху
Теби
насупрот.

Вила Валберта,
Фелдафинг, 16. IX 1997

Бошко Томашевић
/Преузето из СЕЗОНА БЕЗ ГОСПОДА, На тему “In hora mortis” Томаса Бернхарда; Светови, Нови Сад (1998.) — ISBN: 86-7047-305-4/


Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски мурали 3

уторак, 26. април 2016.

Стојан Богдановић: Драги М.


Смрт

Драги С. 
Ја имам довољно вјере
Мени је потребна сумња
Сумња у смрт

Мирослав Б. Душанић


Драги М. 

Размишљам данима како сам ушао у ту тескобу. 
Искрено, више сам мислио како да из ње изађем. 
Био је то посве узалудан подухват. 
Она је ушла у мене. 
Дави изнутра. 

Иако је у питању велика нужда 
рицинус ту не помаже.

Морам да пробам нешто друго. 
У недоумици сам да ли да питам комшику. 
Није лоша. 
Мислим, није лоша према мени.

А вама који ово читате саветујем 
да се не петљате са тескобом. 
Много је загуљена. 
И кад се навади, неће да си иде.

Цепа редом: по стомаку, у грудима. 
Излази ми на нос, 
А никако да изађе.

3.2.2016.

Стојан Богдановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мићо Цвијетић: ИЗБОР


ИЗБОР

Страшне битке, дању и ноћу,
Највише водиш сам са собом,
Мале победе преумиш у поразе.
На криво те одведу,
Као да бољи избор
Никада ниси ни имао.
Увек удариш главом
О тврду стену на путу.
Као да те лукави ум,
На препреке наводи.
Опоменеш се речи,
Николе Јерусалимца:
У добро сумњам,
У лукаво више.

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 24. април 2016.

Миклош Радноти: ЖИВАХНИ СТИХ ПОСЛЕ ЖЕТВЕ


ЖИВАХНИ СТИХ ПОСЛЕ ЖЕТВЕ

Лепо је уз звиждук или певушећи
обујмити драганину главу ко
старица што мрмља играјући се са
мачком која се пред капијом башкари
овде стогове разносе по стрњишту
дева млађана узвикује трчећи док
ветар пирка под сукњом тврде су
јој бутине а миле косе су јој (љубим их)
стог зелени у распеваном наручју мом!

16. јануар 1930.

Миклош Радноти
/Из збирке ПАГАНСКИ ПОЗДРАВ (Radnóti Miklós: Pogány köszöntő, Szépirodalmi könyvkiadó, Budapest, 1930) — Пријевод: Стеван Молнар/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јовица Ђорђевић: ПОВРАТАК

* 21. јуна 1954.  † 18. фебруара 2009.
ПОВРАТАК

док још имаш свести
ово мало даха у грудима
заустави црне пастуве
сунце им је на језику
пена на сапима
не тражи више
одговори нису у копитама
              нису у асфалту

заустави све своје кораке
са раскршћа
на промаји путева
невеште кораке
кораке без призвука и поуке

хоризонти (да питаш)
зар постоје (?!)
између цвокота
читав један живот да умеш

нису ти потребни паметни разлози
непремостиве су неке обале
неке празнине између минута

читав један живот да можеш да
умеш
да изрониш из живог блата
као разголићени смисао стварања
као подругљива као смешна смеша
природе
да изрониш из живе ране
из пожара
             да букнеш
у висине
тако искрено
као жива искра живота

јутра блистава
душа умивена

читав један живот да носиш има да
носиш

каскаде да пређеш преко олизаних
усана
да красте зарасту
да прећутиш сва чуда
све фатаморгане да прећутиш
и слатка и опојна пристаништа
обмане
равнодушан за препознавања
за додирнута сазнања
равнодушан према дешифрованом
коду
према схваћеном смислу
и утврђеном распореду
„за сва времена“

читав један живот да носиш

Јовица Ђорђевић

Мирослав Б. Душанић

субота, 23. април 2016.

Мићо Цвијетић: СВЕТ И КУЋА

ISBN: 978-8637912835
БИЛАНС личне и домаће историје — почев од нестанка кућне библиотеке у ратом запаљеном Сарајеву, до хронике наших дана, представио је књижевник и новинар Мићо Цвијетић у књизи песама Свет и кућа, коју је објавила Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци.

— Овдје је уграђено много личног, али је ријеч о општем и универзалном, јер су дом и кућа, губици — вјечна тема, рекао је Цвијетић и додао да осим аутобиографског у књизи има доста универзалног

Времена о којима пише, песник самерава према својим прибежиштима — од родне куће у брдима Босне до погледа са Видиковца надомак Београда.

 Опседају ме кућа и дом већ одавно, који је тематско-мотивски простор присутан не само у мојим ранијим песничким књигама. Па и у две моје објављене путописне књиге није реч само о импресијама и екпресијама са путовања по неким европским деловима света већ у њима сабирам себе, поразе и губитке, небројене узалудне послове — каже, за Новости, Цвијетић.


Пред читаоцима су песме о незаустављивом и општем лудилу, како оном ратном тако и садашњем мирнодопском. Мотиви света и куће посебно су наглашени у књизи која, по ауторовим речима, на амблематичан начин сумира једно горко и трагично избегличко и сеобничко искуство, не само лично, ближњих и властитог народа, већ и глобалну драму народа, ратова и бежанија у неизвесно и непознато, преко света:

 Над којом застаје дах и у немости све то посматрамо, немоћни да било шта променимо и сувисло учинимо — додаје Цвијетић. — Наравно, у средишту је опсесија родним домом и кућом, нарочито после сарајевског ратног изгона и свог оног иметка, књига и другог духовног блага које је сабирано током доброг дела људског века, а онда присилно изгубљено. Родна кућа се јавља као могући заклон и прибежиште, и лековито и болно. Јер, и тамо се у међувремену све изменило; некада пуна кућа постала је пуст дом, без некадашњег живота и укућана.

СВЕДОЦИ смо да у добром делу света, а и код нас, влада очевидно безнађе, очај и сиромаштво. А на другој страни је мањина, охолих, глувих и слепих на туђе несреће. Оних који, засад, нису изгубили ништа, а у мутном се обогатили. Несвесни свеопште трагедије и њених размера, размера ненадокнадивих губитака. И о томе говорим у мојим песмама.

Савремени човек, по мишљењу овог песника, све више се налази на беспућу, па многима, па и песничком субјекту, није сигуран дом.

 За многе обескућене и немоћне, свет све више личи на универзалну лудницу, у којој сила и моћ капитала одређују мале људске судбине. На песнику је да у овиру својих творачких моћи, као јединка сагледава свет, да га преко моћи речи пренесе у свет песме. Песник је свет затворен у једном човеку, писао је давно Виктор Иго. Имајући у виду опште и властито искуство, глобалне и личне поразе и удесе, моја поезија је прилично болна и песимистична, елегичних тонова и сазвучја. А и како би друкчија била, у оваквом свету и веку!? — каже Цвијетић.
И поред свега, наш саговорник није усамљен у ставу да писање и уметност уопште, имају непорецив смисао:

 И сада и у овом времену, када неке ефемерне ствари замагљују погледе и драматична и ружна стварност претичу сваку имагинацију. Посебно поезија. У овом општем лудилу, у коме се све теже снаћи. А колико се само у једној, јединој песми, као у оној ораховој љусци, може населити суштине; колико да стане људског бола и несреће, у чему је поезија незаменљива.


Свет и кућа је збирка песама писаних, по свему судећи, деведесетих година прошлог века и објављене 2015. Песме су пуне алегорија и алузија. Оне се углавном односе на лични живот аутора. Он је морао да избегне из родног Сарајева у Београд. Живећи на периферији и радећи у граду, њега највише мучи сећање на родни град и на кућу, у којој је задовољно живео. Изгубио је скоро све, нарочито велику личну библиотеку (Повест о библиотеци), као и других вредности створених годинама.

Иако је обезбеђен у Београду послом и станом, он још увек пати за родитељском кућом (отуда наслов књиге), патријархалним животом (Очев новчаник), губитком ослонца на тај живот. Како каже, Како пожелим да сам као пуж / Да своју кућицу саму не остављам / Да је на леђима у свет понесем. Цвијетић цени духовне вредности у новом животу, али ипак У далекој туђини и туђег мање заболи / Онамо преко далеких, великих вода, / Да пена покрије и пребрише сваки траг (Тамо и овде).

Све то се најбоље види на самом почетку збирке, у песми Повратак. Цвијетић се сећа једног можда од најчувенијих избеглица, Доситеја из грчке митологије. После тројанских ратова и бројних изазова и тешкоћа:

Враћао се Одисеј прерушен у просјака из белог света,
Опседнут бригом и болом за ближњима прерано остарелим
Родитељима и сином Телемахом, не само побуђен чежњом
За верном љубом и краљицом, чуваром двора и дома,
Већ је брижно и о смерној дадиљи, мајчински га је подизала;
Она га једина о белегу и дојави Пенелопи,
Као и одани пас по гласу, зацвиле, до неба се чуло,
Не издржа узбуђено срце поновни сусрет са господаром.
Благо Одисеју, њега је имао ко да чека,
Он је имао где и кога да се врати.

Све то указује да је Цвијетић употребио избеглиштво као општу људску појаву. Сви који смо морали да напустимо своју кућу и родни крај деле судбину Одисеја, као и овог песника (мало ко од нас осећа као Одисеј). Нада коју песник помиње на крају песме припада и нама, кад-тад.

Цвијетић сматра да су све несреће које су задесиле аутора и српски народ последњих деценија могле да се избегну да је било више мудрости да је лепа југословенска утопија разрушена изнутра и диригована споља. Нема сумње да је и блиска прошлост била узрок томе. Песник чак помиње и бољшевичку револуцију и изневерене наде, али да још увек смењују се наши, вајни усрећитељи. Зато песник гура стену узбрдо сваког дана.

Нове власти покушавају да пронађу компромис: Можда бисмо удружени стварали чуда. / Неко паклено крштење спрема… Свако је осуђен на своју звер. Цвијетић предлаже самокритику и признање да смо сви криви, свако има Ахилову пету. Али стићи ће принудна наплата рачуна.

Песник се жали: Пресит сам рђавога друштва / И узалудних послова… Мало говоримо, више ћутимо. Повукао се у слутњи, неверици, самотињи. Али признаје: Човјек се на губитке и бол навикне.

Пред собом имамо добронамерног, искреног интелектуалца који суди и прошлим и садашњим кривцима. Он сам поставља питање: Има ли спаса? Он наводи изреку Николе Пашића у наоко неизбежном тренутку у Првом светском рату: Спаса нам нема, пропасти нећемо. Цвијетић завршава песмама о Николи Тесли и Бохумилу Храбром: По вишњем налогу, на голубијим крилима / Душа се винула у небо, узлетела пут звезда. 

ISBN:  978-86-7396-433-1
Ми­ћо Цви­је­тић ро­ђен је Ку­шла­ту код Фо­че 1946. го­ди­не. Сту­ди­је на гру­пи Исто­ри­ја ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је и маги­стри­рао. Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком факул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).

Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код Фо­че, Са­ра­је­ву и Бер­ли­ну, а као лек­тор на Универзи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској специја­ли­за­ци­ји. Нај­ду­жи део рад­ног ве­ка про­вео је на Ра­дио Са­ра­је­ву, као но­ви­нар и уред­ник Редак­ци­је за кул­ту­ру. Од по­чет­ка ра­та у Бо­сни, од но­вем­бра 1992. го­ди­не жи­ви у Бе­о­гра­ду, где је радио као са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да. За­по­слен је у ли­сту Бор­ба, у ко­ме је де­се­так го­ди­на био уредник књи­жев­ног до­дат­ка Свет књи­ге.


ISBN:  978–86–7396–554-3
Об­ја­вио је збир­ке пе­са­ма: За­у­ми­це (1976), За­пи­си (1999) — на­гра­да Умет­нич­ког удру­же­ња Крајински круг, Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006) и Бож­је се­ме /Го­спо­до­во се­ме (2007) — дво­је­зич­но издање иза­бра­них и но­вих пе­са­ма на срп­ском и македонском је­зи­ку; сту­ди­ју Лу­жич­ки Ср­би и Југо­сло­ве­ни — уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и Код Лу­жич­ких Ср­ба (1997) — избор путопи­са срп­ских ауто­ра. Аутор је књи­га књижевно­кри­тич­ких и есе­ји­стич­ких радова: Крити­ке и ко­мен­та­ри (2004), Раз­да­љи­не и близине (2006) и Кроз вре­ме­на и књи­ге (2007). У ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма об­ја­вио је ви­ше стотина књи­жев­них тек­сто­ва, пу­то­пи­са и дру­гих при­ло­га.

ISBN:  978-86-7590-158-7
Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни су му на лу­жич­ко­срп­ски, ен­гле­ски, че­шки, пољ­ски, руски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, украјински, ру­мун­ски и швед­ски. Пре­вео је ви­ше ли­те­рар­них при­ло­га с лу­жич­ко­срп­ског и не­мач­ког је­зи­ка. Из­ме­ђу оста­лог, и две књи­жи­це лужичкосрп­ских бај­ки: Три кра­сна пр­сте­на (2002) и Ле­па и ру­жна де­вој­ка (2002)


ISBN:  978-86-7396-222-1
До­бит­ник је ви­ше на­гра­да: Ра­ва­ни­ча­нин (Па­ра­ћин 2005), Злат­на знач­ка (Кул­тур­но-про­свет­на заједни­ца Ср­би­је, 2006), Злат­ни Ор­феј (Ја­го­ди­на 2007),  на­гра­де Са­ве­за пи­са­ца Бу­гар­ске за афирмиса­ње сло­вен­ских књи­жев­но­сти, до­де­ље­не на пе­снич­ком фе­сти­ва­лу Сла­вјан­ска пре­грат­ка (Сло­вен­ски за­гр­љај) у Вар­ни 2009. године и Грамате лужичкосрпских уметника у Будишину 2015. године.

Ра­ди као глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Књи­жев­них но­ви­на. Члан је Сло­вен­ске ака­де­ми­је књижевности и умет­но­сти (Вар­на, Бу­гар­ска), Ма­ти­це срп­ске, Удру­же­ња књи­жев­ни­ка и Удруже­ња но­ви­на­ра Ср­би­је.

Матица српска (1995)

«Озарен „вишњом светлошћу“ песник исписује:


Блажени глас збуђен слушах,
Просветли таму, свет и кућу;
Па се у неверици и сада питам,
Чиме си заслужио такву милост.

Обраћа се Мићо Цвијетић песнику у себи, оном из чије душе и „рушевина живота је сабрана“ збирка Свет и кућа кроз коју провејава мелодија блаженог гласа, у сну чутог. 
Глас Пресвете обезбеђује поезији животне одисеје посебну боју и атмосферу, а певање потврђује да је поезија религија душе*. Њено религијско порекло се у овој поезији обзнањује кроз песниково поимање Гласа Пресвете и Гласа Божјег. 
Тумачећи ову бит/ну песму Цвијетићеве поетике ваља имати на уму Миљковићево мишљење**: „Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“. И зато треба „заронити“ у ову песму, и поезију, ући у њен храм. Граде га седам циклуса (симболика броја седам значајна је за тумачење њене просторности и симбиозе световног и духовног): У бесудној земљи, Свет и век, Гласови, Свет и кућа, Смесице, Варљива срећа, и VII чији „Јутарњи записи из храма“ окрепљују и читаочеву душу, док 7 (седма) песма ове симфоније сажима и универзализује песникову одисеју:

Онамо где се, препорођен, из богоугодног поново враћам,
Само је, као бескућнику, путовање у нужно прибежиште; далеко,
Преко обескућеног света; из које целу вечност избивам,
Ако и онамо, сумњам, наде и спокоја има.
Негде далеко су наше куће,
Осиротеле, удовице црне.»

Мирослав Тодоровић
/Преузето из ЖИВОТ/НА ЛИРИКА ЕПСКОГ ТКАЊА (Иконостас живота и времена), објављено у БДЕЊЕ; Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 45/46, година XIII, јул – децембар, 2015./ 
_____________________________________

*   Болд. М. Т.
** Бранко Миљковић: Херметична песма 

Пјесме Душанића


«Постоји једна друга, друкчија, незнана, или недовољно позната књижевна Србија, којој припадају поред Богдановића и песник Шајтинац, донекле и Мирослав Тодоровић, као и песник у расејању Мирослав Душанић, непатетична књижевна Србија, која се не удвара „ауторитетима“ у поезији српској – која доводи у питање, директно, најдиректније, много тога, и то ће временом бити схваћено… (Надам се и верујем, за разлику од побројаних песника који су окренути дубокој сумњи)…Међутим, овим ауторима су (осим Тодоровића), чини се, затворена врата тзв. „националних“ издавача (СКЗ, рецимо – СКЗ ће радије штампати, рецимо Николића, или читав низ осредњих песника, аутора једва неколико убедљивих и успелих песама, али … то не може трајати унедоглед, и то ће временом бити раскринкано снагом опуса песника-сумњалица, песника који су „пукли“, као Богдановић). Оно што се намеће из тзв. издавачких институција, које су запосели бирократски врло препознатљиви обрасци, не може потрајати, али може збунити неупућене… Доноси непроцењиву штету, и то финансирану новцем пореских обвезника Србије…»

Мирослав Лукић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мухамед Субашић (* 1942 † 2004)


петак, 22. април 2016.

Мирољуб Тодоровић: ТУЛУМ & БИСКУП И ЛУЦИЈА


ТУЛУМ

Ма какав тулум? Јес било је света ко блата. Углавном стара клапа и понека убацока. Осредња цепажа. Добра манџа. Свакојака наркоза. Шлагер рибони. Пљуцнуо се и по који џоинт. Ал на крају опет фркно коњ. Ватали смо зјала па им чупали крилца.


БИСКУП И ЛУЦИЈА

Да и они, који су по свом положају и црквеним канонима, дужни да нас упозоравају на морал, одвраћају од греха и упућују на царство небеско могу да уживају у „грешним земаљским стварима“, веома сликовито и упечатљиво нам говори овај епиграм Ианнуса Панонниуса алиас Ивана Чесмичког, хрватско–мађарског латинисте, печујског бискупа из петнаестог века:
Кад ми се Луција понуди да је јебем
и док на своја рамена подигнуте ноге стављам
из пркна ружног страховиту испали паљбу
како из облака муње љетне севају.
Престрашен се окрећем и прстом затварам нос,
једва обуздавани курац клону а срамота га присилила отићи.
Луција, никакво весеље се неће догодити твојој пизди
док стражњица твоја буде опаке ћуди.

Мирољуб Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Никола Александар Марић: ФОТОГРАФИЈА




ФОТОГРАФИЈА

                       Поезија је исто што

                       И вера у вечни живот
                               Матија Бећковић

На фотографији пријатељ
Лицем из профила
Нестала је сва његова
Бујна седа коса
Брада се свела на перчин
Окован перлама

Тако откривен
Он је застрашујуће драг
И ако заборивимо удес
Пред нама је духовник
Ратник у боју унутрашњем
Приморан на наду

Да не знам да је то он
Помислио бих да је
Тибетански монах
Харизматични источњак
Који својим миром и постом
Дроби надуту империју

Али он је само верник
А можда и првосвештеник
Последњег неукаљаног храма
У коме проповеда се Поезис

И револуција васкрсења Речи

Никола Александар Марић




Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски мурали 2

четвртак, 21. април 2016.

Мирослав Б. Душанић: ОБЛИКОВАЊЕ

Мирослав Б. Душанић: ОБЛИКОВАЊЕ

Власта Младеновић: НАПУСТИО МЕ ЗАВИЧАЈ



НАПУСТИО МЕ ЗАВИЧАЈ

Нисам ја њега,
завичај је напустио мене,
пустио низ воду,
низ Дунав.
Све сам даљи,
мој Шаркамене,
једва се сећам,
бледе су успомене,
магла пала на очи.
О свему сведочи
свака бора
на мом лицу.
Далека су мора,
пливам, снивам
Ануов брег,
на ком седи Утнапиштим,
као вечност
дуг је збег.

Власта Младеновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић