2
ISBN: 978-8637912835
БИЛАНС личне и домаће историје — почев од нестанка кућне библиотеке у ратом запаљеном Сарајеву, до хронике наших дана, представио је књижевник и новинар Мићо Цвијетић у књизи песама Свет и кућа, коју је објавила Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци.

— Овдје је уграђено много личног, али је ријеч о општем и универзалном, јер су дом и кућа, губици — вјечна тема, рекао је Цвијетић и додао да осим аутобиографског у књизи има доста универзалног

Времена о којима пише, песник самерава према својим прибежиштима — од родне куће у брдима Босне до погледа са Видиковца надомак Београда.

 Опседају ме кућа и дом већ одавно, који је тематско-мотивски простор присутан не само у мојим ранијим песничким књигама. Па и у две моје објављене путописне књиге није реч само о импресијама и екпресијама са путовања по неким европским деловима света већ у њима сабирам себе, поразе и губитке, небројене узалудне послове — каже, за Новости, Цвијетић.


Пред читаоцима су песме о незаустављивом и општем лудилу, како оном ратном тако и садашњем мирнодопском. Мотиви света и куће посебно су наглашени у књизи која, по ауторовим речима, на амблематичан начин сумира једно горко и трагично избегличко и сеобничко искуство, не само лично, ближњих и властитог народа, већ и глобалну драму народа, ратова и бежанија у неизвесно и непознато, преко света:

 Над којом застаје дах и у немости све то посматрамо, немоћни да било шта променимо и сувисло учинимо — додаје Цвијетић. — Наравно, у средишту је опсесија родним домом и кућом, нарочито после сарајевског ратног изгона и свог оног иметка, књига и другог духовног блага које је сабирано током доброг дела људског века, а онда присилно изгубљено. Родна кућа се јавља као могући заклон и прибежиште, и лековито и болно. Јер, и тамо се у међувремену све изменило; некада пуна кућа постала је пуст дом, без некадашњег живота и укућана.

СВЕДОЦИ смо да у добром делу света, а и код нас, влада очевидно безнађе, очај и сиромаштво. А на другој страни је мањина, охолих, глувих и слепих на туђе несреће. Оних који, засад, нису изгубили ништа, а у мутном се обогатили. Несвесни свеопште трагедије и њених размера, размера ненадокнадивих губитака. И о томе говорим у мојим песмама.

Савремени човек, по мишљењу овог песника, све више се налази на беспућу, па многима, па и песничком субјекту, није сигуран дом.

 За многе обескућене и немоћне, свет све више личи на универзалну лудницу, у којој сила и моћ капитала одређују мале људске судбине. На песнику је да у овиру својих творачких моћи, као јединка сагледава свет, да га преко моћи речи пренесе у свет песме. Песник је свет затворен у једном човеку, писао је давно Виктор Иго. Имајући у виду опште и властито искуство, глобалне и личне поразе и удесе, моја поезија је прилично болна и песимистична, елегичних тонова и сазвучја. А и како би друкчија била, у оваквом свету и веку!? — каже Цвијетић.
И поред свега, наш саговорник није усамљен у ставу да писање и уметност уопште, имају непорецив смисао:

 И сада и у овом времену, када неке ефемерне ствари замагљују погледе и драматична и ружна стварност претичу сваку имагинацију. Посебно поезија. У овом општем лудилу, у коме се све теже снаћи. А колико се само у једној, јединој песми, као у оној ораховој љусци, може населити суштине; колико да стане људског бола и несреће, у чему је поезија незаменљива.


Свет и кућа је збирка песама писаних, по свему судећи, деведесетих година прошлог века и објављене 2015. Песме су пуне алегорија и алузија. Оне се углавном односе на лични живот аутора. Он је морао да избегне из родног Сарајева у Београд. Живећи на периферији и радећи у граду, њега највише мучи сећање на родни град и на кућу, у којој је задовољно живео. Изгубио је скоро све, нарочито велику личну библиотеку (Повест о библиотеци), као и других вредности створених годинама.

Иако је обезбеђен у Београду послом и станом, он још увек пати за родитељском кућом (отуда наслов књиге), патријархалним животом (Очев новчаник), губитком ослонца на тај живот. Како каже, Како пожелим да сам као пуж / Да своју кућицу саму не остављам / Да је на леђима у свет понесем. Цвијетић цени духовне вредности у новом животу, али ипак У далекој туђини и туђег мање заболи / Онамо преко далеких, великих вода, / Да пена покрије и пребрише сваки траг (Тамо и овде).

Све то се најбоље види на самом почетку збирке, у песми Повратак. Цвијетић се сећа једног можда од најчувенијих избеглица, Доситеја из грчке митологије. После тројанских ратова и бројних изазова и тешкоћа:

Враћао се Одисеј прерушен у просјака из белог света,
Опседнут бригом и болом за ближњима прерано остарелим
Родитељима и сином Телемахом, не само побуђен чежњом
За верном љубом и краљицом, чуваром двора и дома,
Већ је брижно и о смерној дадиљи, мајчински га је подизала;
Она га једина о белегу и дојави Пенелопи,
Као и одани пас по гласу, зацвиле, до неба се чуло,
Не издржа узбуђено срце поновни сусрет са господаром.
Благо Одисеју, њега је имао ко да чека,
Он је имао где и кога да се врати.

Све то указује да је Цвијетић употребио избеглиштво као општу људску појаву. Сви који смо морали да напустимо своју кућу и родни крај деле судбину Одисеја, као и овог песника (мало ко од нас осећа као Одисеј). Нада коју песник помиње на крају песме припада и нама, кад-тад.

Цвијетић сматра да су све несреће које су задесиле аутора и српски народ последњих деценија могле да се избегну да је било више мудрости да је лепа југословенска утопија разрушена изнутра и диригована споља. Нема сумње да је и блиска прошлост била узрок томе. Песник чак помиње и бољшевичку револуцију и изневерене наде, али да још увек смењују се наши, вајни усрећитељи. Зато песник гура стену узбрдо сваког дана.

Нове власти покушавају да пронађу компромис: Можда бисмо удружени стварали чуда. / Неко паклено крштење спрема… Свако је осуђен на своју звер. Цвијетић предлаже самокритику и признање да смо сви криви, свако има Ахилову пету. Али стићи ће принудна наплата рачуна.

Песник се жали: Пресит сам рђавога друштва / И узалудних послова… Мало говоримо, више ћутимо. Повукао се у слутњи, неверици, самотињи. Али признаје: Човјек се на губитке и бол навикне.

Пред собом имамо добронамерног, искреног интелектуалца који суди и прошлим и садашњим кривцима. Он сам поставља питање: Има ли спаса? Он наводи изреку Николе Пашића у наоко неизбежном тренутку у Првом светском рату: Спаса нам нема, пропасти нећемо. Цвијетић завршава песмама о Николи Тесли и Бохумилу Храбром: По вишњем налогу, на голубијим крилима / Душа се винула у небо, узлетела пут звезда. 

ISBN:  978-86-7396-433-1
Ми­ћо Цви­је­тић ро­ђен је Ку­шла­ту код Фо­че 1946. го­ди­не. Сту­ди­је на гру­пи Исто­ри­ја ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је и маги­стри­рао. Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком факул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).

Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код Фо­че, Са­ра­је­ву и Бер­ли­ну, а као лек­тор на Универзи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској специја­ли­за­ци­ји. Нај­ду­жи део рад­ног ве­ка про­вео је на Ра­дио Са­ра­је­ву, као но­ви­нар и уред­ник Редак­ци­је за кул­ту­ру. Од по­чет­ка ра­та у Бо­сни, од но­вем­бра 1992. го­ди­не жи­ви у Бе­о­гра­ду, где је радио као са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да. За­по­слен је у ли­сту Бор­ба, у ко­ме је де­се­так го­ди­на био уредник књи­жев­ног до­дат­ка Свет књи­ге.


ISBN:  978–86–7396–554-3
Об­ја­вио је збир­ке пе­са­ма: За­у­ми­це (1976), За­пи­си (1999) — на­гра­да Умет­нич­ког удру­же­ња Крајински круг, Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006) и Бож­је се­ме /Го­спо­до­во се­ме (2007) — дво­је­зич­но издање иза­бра­них и но­вих пе­са­ма на срп­ском и македонском је­зи­ку; сту­ди­ју Лу­жич­ки Ср­би и Југо­сло­ве­ни — уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и Код Лу­жич­ких Ср­ба (1997) — избор путопи­са срп­ских ауто­ра. Аутор је књи­га књижевно­кри­тич­ких и есе­ји­стич­ких радова: Крити­ке и ко­мен­та­ри (2004), Раз­да­љи­не и близине (2006) и Кроз вре­ме­на и књи­ге (2007). У ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма об­ја­вио је ви­ше стотина књи­жев­них тек­сто­ва, пу­то­пи­са и дру­гих при­ло­га.

ISBN:  978-86-7590-158-7
Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни су му на лу­жич­ко­срп­ски, ен­гле­ски, че­шки, пољ­ски, руски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, украјински, ру­мун­ски и швед­ски. Пре­вео је ви­ше ли­те­рар­них при­ло­га с лу­жич­ко­срп­ског и не­мач­ког је­зи­ка. Из­ме­ђу оста­лог, и две књи­жи­це лужичкосрп­ских бај­ки: Три кра­сна пр­сте­на (2002) и Ле­па и ру­жна де­вој­ка (2002)


ISBN:  978-86-7396-222-1
До­бит­ник је ви­ше на­гра­да: Ра­ва­ни­ча­нин (Па­ра­ћин 2005), Злат­на знач­ка (Кул­тур­но-про­свет­на заједни­ца Ср­би­је, 2006), Злат­ни Ор­феј (Ја­го­ди­на 2007),  на­гра­де Са­ве­за пи­са­ца Бу­гар­ске за афирмиса­ње сло­вен­ских књи­жев­но­сти, до­де­ље­не на пе­снич­ком фе­сти­ва­лу Сла­вјан­ска пре­грат­ка (Сло­вен­ски за­гр­љај) у Вар­ни 2009. године и Грамате лужичкосрпских уметника у Будишину 2015. године.

Ра­ди као глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Књи­жев­них но­ви­на. Члан је Сло­вен­ске ака­де­ми­је књижевности и умет­но­сти (Вар­на, Бу­гар­ска), Ма­ти­це срп­ске, Удру­же­ња књи­жев­ни­ка и Удруже­ња но­ви­на­ра Ср­би­је.

Матица српска (1995)

«Озарен „вишњом светлошћу“ песник исписује:


Блажени глас збуђен слушах,
Просветли таму, свет и кућу;
Па се у неверици и сада питам,
Чиме си заслужио такву милост.

Обраћа се Мићо Цвијетић песнику у себи, оном из чије душе и „рушевина живота је сабрана“ збирка Свет и кућа кроз коју провејава мелодија блаженог гласа, у сну чутог. 
Глас Пресвете обезбеђује поезији животне одисеје посебну боју и атмосферу, а певање потврђује да је поезија религија душе*. Њено религијско порекло се у овој поезији обзнањује кроз песниково поимање Гласа Пресвете и Гласа Божјег. 
Тумачећи ову бит/ну песму Цвијетићеве поетике ваља имати на уму Миљковићево мишљење**: „Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“. И зато треба „заронити“ у ову песму, и поезију, ући у њен храм. Граде га седам циклуса (симболика броја седам значајна је за тумачење њене просторности и симбиозе световног и духовног): У бесудној земљи, Свет и век, Гласови, Свет и кућа, Смесице, Варљива срећа, и VII чији „Јутарњи записи из храма“ окрепљују и читаочеву душу, док 7 (седма) песма ове симфоније сажима и универзализује песникову одисеју:

Онамо где се, препорођен, из богоугодног поново враћам,
Само је, као бескућнику, путовање у нужно прибежиште; далеко,
Преко обескућеног света; из које целу вечност избивам,
Ако и онамо, сумњам, наде и спокоја има.
Негде далеко су наше куће,
Осиротеле, удовице црне.»

Мирослав Тодоровић
/Преузето из ЖИВОТ/НА ЛИРИКА ЕПСКОГ ТКАЊА (Иконостас живота и времена), објављено у БДЕЊЕ; Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 45/46, година XIII, јул – децембар, 2015./ 
_____________________________________

*   Болд. М. Т.
** Бранко Миљковић: Херметична песма 

Постави коментар Blogger

Vlasta Mladenović је рекао... субота, април 23, 2016

Свака част, велика душо, Душанићу, за овај текст о Мићи Цвијетићу, тихом човеку велике гласности српске књижевности и културе,кога заобилазе као киша око Крагујевца. Али доћи ће неко друго време, када ће све доћи на своје место.

Мирослав Б. Душанић је рекао... уторак, април 26, 2016

Драги мој пријатељу,

Наши тзв. књижевни критичари заобилазе тихе и ненаметљиве пјеснике. Код нас су на сцени дрчни и галами вични, који се у груди бусају... Груди јуначке, националне, простачке...
На сцени су „умрежени кланови“ који се међусобно хвале и потпомажу, штампају и награђују...
А како то изгледа показује и овај примјер, овдје ћу да цитирам дио изјаве жирија објављен у ГЛАСУ СРПСКЕ, у којом информишу јавност да је књижевну награду „Марко Миљанов“ добио пјесник Рајко Петров Ного. Награђена је његова збирка ПРЕКО ПЕПЕЛА, штампана 2015. год. у ПРАВОСЛАВНОЈ РЕЧИ из Новог Сада (Један избор његових старих, познатих пјесама који је надопуњен са најновијим текстовима):
Цитат: «Готово пола вијека на пјесничкој сцени наше књижевности, Рајко Петров Ного, 'Рашовић од старине', и овом позном књигом указује на своје утврђено и изузетно мјесто и није било тешко опредијелити се за награду коју му додјељујемо. Узгред, ово је до сада вероватно била једина књижевна награда коју Рајко Петров Ного још није добио", наводи се у закључку жирија.»
Жири је толико заслијепљен у својој одлуци да нам безобразно наводи да је то једина награда која је Ногу још недостајала... Послије овога човјек остаје без ријрчи...

 
Top