Радомир Д. Митрић: Недоречености

Недоречености

Кад јесен се у зиму преобрази,
а у голему сену вида урасте срж успомена,
устајем сед у то седо време, и бивам
у прочишћењу мрк и хладан, неодлучан
да искажем речи. Те речи су мукле и тешке,
и док ступају у привид и боје глас,
глас онај што је к'о океан онда сажима
тишину у звук. Њен звук је модар
у свом настајању, да би могао обухватити
целотворје. И седим и сéдим на капији,
и ћутим недоречен и склизак, неопипљив
у свом недозвуку. Изван времена ходим,
док се време у свевреме протаче,
и тако ходећи ја сам свејединка недоречености.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Матеја Душанић

Радомир Д. Митрић: ЈЕРИСОС (фрагмент)

ЈЕРИСОС (фрагмент)

Тишина док се стани у мени, у чамовој лађи на доку,
остављеној на милост и немилост надолазећих година
и термиту што једе je изнутра. Ако затворим очи,
бићу све оно што сам заборавио да будем.

Мала фуснота која описује задано дело Творца.
Стооке Аргосоове очи, којимa ме гледаш куд год
се окренем су подсећање како је љубав највећи немир.

Дрхтурим у себи, као пчела несмирива. У јектенији
византског појца који допире са пучине где зелени се
Атос.
Свет се не завршава. Не, до оног тренутка, док се
бисер не врати првотној шкољци и застава празном
јарболу.
У болу, коме не знам име, ја сам ћилибар,
у којем је похрањено Двојство без којег ни сад Нисам.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Успаванка за непробуђене

Успаванка за непробуђене

Тињају ватре у нашим грудима,
у часовима кад се засјени све,
док дишемо тешко у трави, од умора,
од несмиривања, од несводљивости
на простор само, од презрелости плодова
који се ослобађају кошуљице телесног
над нашим главама, под нашим ногама,
где ветар сабира опало лишће и ствара
одређени склад, покетљив и жив,
који нас разбуђује и предаје слућеном.
Треба научити гледати свет затворених
очију и бити уверен да све постоји
од оног тренутка кад се живот у нама зачне.
Сећамо се јутара кишних и магловитих,
меких од несанице и збуњености,
сећамо се драгих особа док тонемо
у невидљивост, у успомене, а исти овај
се живот полако претаче у њих.
Ходамо, несвесни унутарњег вида ствари,
лишени мере, обезвремењени собом,
а јесен се поиграва с нама и расипа
песак наших година, због чега је потребно
ћутати дубоко у себи и слушати нутрине
глас, којег је немогуће порећи.

Радомир Д. Митрић
(Освешћење, Народна књига/Алфа; Београд 2007.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Савин траг

Савин траг

У сваком си нашем слову, вазљубљени,
у свакој нашој речи, свакој нашој књизи,
у јечму и ражи, у липовој крошњи и изби,
у зденцу и хлебу, на сваком нашем путу и стази,
предстатељу, путеводитељу и ревнитељу наш,
умудри нас, увесели и освести, оче свети,
у тешкој немоћамо тузи, разлучи нас од
разметних и ништавних, снаго наша столетна,
и воздвигни нас Богу коме си нас и заветовао.
Зацели ововековне ране народа свог, извидај
рањено и немо, небесниче, ти који си нас
на небеској уцртао мапи, изведи нас из магле
и тмине и сваке злобе и вражде, нас у чијим
срцима обитаваш засвагда, завештање своје,
стадо Хромог Вука, којег штап твој и десница
твоја кроте. Занемела је земља, на којој светли
твој траг, занемеће и свет, али никада твоје речи
и дела твоја, које нас ближе наговештеној вечности,
свуда где си ходочастио, да би измолио спасење
роду своме, у Антиохији и Тиру, Акри и Атону,
Јерусалиму, Студеници и Жичи, а напосе на Врачару,
у пребелом храму на славу Светосављу.

Радомир Д. Митрић

Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Самодовољност, по Сиорану

Самодовољност, по Сиорану

Одбегосмо у узалудне речи.
Сибири између нас откуцавају билом
гоњеног пред смрт, оставили смо
да пустош превлада никад речено,
то је оно што нас анатемише,
преухрањени бели вукови тишине,
у нама, кратак преглед распадања,
урушавање нескладних реченица
вековног смисла, у којем љубав
никад није довољно близу. Не моли ме,
остави ми прегршт речи да бих
ти могао рећи да је дуго припремани
крај који чекаш стигао и да трубе
Откровења најављују вечно ћутање,
и о томе како смо заборавили удисати
свет са чуђењем, празних руку.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Песма узетога Лазара

Песма узетога Лазара

И тада устах,
Обневидео од смрти,
Предат вечном ћутању
У које ми беше обрасло тело,
И од светлосне руке задобих
Живот златострујни, што ме опи
Изнутра, сваку ми дотичући жилу,
А када пак отворих очи, угледах себе
Како стојим у његовој сенци, примајући
Најобилнији дар што се неком може
Даривати, док сведочих о вечности
Која се добија искупљењем,
Творењем Божије речи,
Која је, као евангелист
И каже, судија над судијама,
И логословна мисао
С п а с е њ а.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Оживљавање сенке

Мирослав Б. Душанић

Оживљавање сенке

Гледам те на јави и у сну,
кад ветар раскрили ововремене копрене
и кад стане, у миру наслућујем твоју суштину,
тако блиску, а тако далеку, која одваја видљиво
од неизрецивог света, одваја и спаја
распуклу земљу и млада месеца што се огледа
у делти реке, док се налазе (и тако одвојиви)
у истом смислу огледања, негде између ваздуха
и празнине, а ваздух, тај сведух што нас опасује
као књига и сенчи нам бокове, није ли израстао
из истог пупишта да нам узноси веру.
Лепо је бити савршен, деловати као неке
унутрашње целине и бити плод неког невидљивог
света због којег све и постоји, све се гласа,
ћути и немушти, због чега памтити излазак треба,
дах клијања, ницања из мртве глине, памтити
милост спруда у олујама, у часима кад су нам
везане руке, а пепео који се сећа бивше ватре
има твоје тело и твој дух који још удишу шуме.

Радомир Д. Митрић

Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Тиресија, осамљености

Тиресија, осамљености

Одувек сам вас волео, тихе
медитеранске ноћи, топла братска
предвечерја мога дечаштва, која 
дочекивах у хладу каквог бора, мирте
или маслине, док је светлост тихо зрела,
као у неком магновењу, ширећи око себе
ауру присности, сећам вас се, ноћи
медитеранске, ноћи бурне, које чините
да се и сада у мени узбуркају унутрашња
мора, вртложећи мој дух, изнутра,
памтим те јесење дане у којима је
влажни песак морских обала био једина
колевка, у којој заиста одрастах,
са кишама меланхолије, у којима туговах
као Јов. Нигде се, о, не тугује више
него на жалу морском, гледајући 
како старац неки, налик Тиресији
из Хомерових причања, гасне, заједно
са својом сенком, мислећи на немогућност
људске природе да у потпуности досегне
пространство мора обгрљеног небесима.

Радомир Д. Митрић

Радомир Д. Митрић: Расипање

Мирослав Б. Душанић

Расипање

Та сенка што ме сад скрива
заправо је моја смрт која је ишчилела
из мене и настанила се у овом
разбокореном свету, у моје име,
и ево је сад како корача површином
воде, уместо мене, као млади месец
шири своје крваве руке.
Све заправо почива у издисају,
у стварности што је недосегљива
попут огледала у којем је видљиво
само наше странствовање, живот
као изгнанство вечног трена
за који свет шири своје трулежне руке,
али га одбија наша неверица,
док обитавамо у лажљивој светлости,
у досади и гордости, а наше тешке руке
расипају песак нашег постојања
у овом свету што наличи фантазми.

Радомир Д. Митрић

Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Досезање Суматре

Радомир Д. Митрић

Досезање Суматре

У мрклој гаснемо ноћи, бездомни,

бескрајно тужни и одвише груби

од стихија рата, обречени суштаству,

аркадијски снени, иноплемени,

слутећи како преко пољā,

ангелоусрдни допиру гласи,

безмерни, предати ветру исконском,

који наше мијазмичне душе, у житу

заспале, позивају на узгон, горе,

ка врховима суматраистичких планина,

катарзичном послању, што нас сабира

у Књигу Постања, којег заслужујемо,

тек када пронађемо смисао речи,

раздешених у унутрашњем небу,

растворљивих у ономе после, увек.

Радомир Д. Митрић