 |
| Мирослав Б. Душанић |
Гледам те на јави и у сну,
кад ветар раскрили ововремене копрене
и кад стане, у миру наслућујем твоју суштину,
тако блиску, а тако далеку, која одваја видљиво
од неизрецивог света, одваја и спаја
распуклу земљу и млада месеца што се огледа
у делти реке, док се налазе (и тако одвојиви)
у истом смислу огледања, негде између ваздуха
и празнине, а ваздух, тај сведух што нас опасује
као књига и сенчи нам бокове, није ли израстао
из истог пупишта да нам узноси веру.
Лепо је бити савршен, деловати као неке
унутрашње целине и бити плод неког невидљивог
света због којег све и постоји, све се гласа,
ћути и немушти, због чега памтити излазак треба,
дах клијања, ницања из мртве глине, памтити
милост спруда у олујама, у часима кад су нам
везане руке, а пепео који се сећа бивше ватре
има твоје тело и твој дух који још удишу шуме.
Радомир Д. Митрић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар