Приказивање постова са ознаком Пјесме за најмлађе. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Пјесме за најмлађе. Прикажи све постове

понедељак, 21. новембар 2016.

Мошо Одаловић: Лампино дете


Лампино дете

Тамо, у оно доба,
кад није било струје,
кренуо дечак Небом –
да звезде препакује!
– Ову ћу у вр крова,
а ону сред дворишта...
лаку ноћ, густа ноћи,
и мрачна чудовишта!

Мајка му рече: – Немој!
Ти си лампино дете!
Помериш једну звезду,
лаку ноћ, читав свете.

Мошо Одаловић

Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски графити (ноћу)

уторак, 31. мај 2016.

Јован Јовановић Змај: НОЋ

НОЋ

Рујна зора јесте лепа,
А данак је радост права,
А вечер је тако мила —
Ноћу ваља да се спава.

Ал’ ако се кадгод из сна
Ти пробудиш, с одра скочи
Па погледај кроз прозора
Дивну слику мирне ноћи.

Ти погледај ћилим ови,
Ким нас ноћу Бог покрива,
Трудна тела душа чиста
Да што слађи санак снива.

Нагледај се те милине
Па се диви вишњој моћи:
Богу зоре и вечери,
Богу дана, Богу ноћи.

»Невен« 1881.

Јован Јовановић Змај

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 16. март 2016.

Мирјана Балтезаревић: ВЕТАР


ВЕТАР

И када ти мрси косу
и голица те по носу
са четири стране дува,
ветар увек леђа чува.

Кад нестане снаге, воље
кад помислиш, нема боље
снага нека у те груне
чим ти ветар мало дуне.

Ветар ти је друг неживи.
Сунце, Земља, вода, као...
Отераће облак сиви
да наставиш где си стао.

Мирјана Балтезаревић
Мирослав Б. Душанић

понедељак, 14. март 2016.

Мошо Одаловић: БАШ ЛЕПО


БАШ ЛЕПО

У животу животуљци,
корачају путем својим;
дај, запиши, па подвуци —
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

Свако јутро које сване
урачунај у дан више;
кажи дану: Хвала, дане,
ШТО МЕ ЧУВАШ И ШТО ДИШЕМ!

Имаш Сунце, небо плаво,
цветно поље којим ходиш;
мућни својом здравом главом —
ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!

Све је вечно што Бог створи.
Хвала, Богу и свецима.
Сваког дана изговори:
БАШ ЈЕ ЛЕПО ШТО МЕ ИМА!

У животу животуљци,
корачају путем својим;
пиши читко, па подвуци —
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

Мошо Одаловић
/Преузето из РИЗНИЦА, Књижевни часопис за дјецу, година I, број 3; Бања Лука/

Мирослав Б. Душанић

недеља, 31. мај 2015.

СНИЧАК

Кад год ми се укаже прилика радо прегледам и прочитам школски лист. И увијек се „у њему пронађем“... Управо сам ишчитао СНИЧАК; бр. 32, јануар 2015. (Лист ученика ОШ „ Емилија Остојић“ – Пожега)



недеља, 24. мај 2015.

Горан Радош: Носијада / Јелена Глишић: Чистота

Горан Радошевић Радош
Носијада

Нос је оно што мирише
Нос је оно да се дише
Нос је оно са две рупе
Нос те боли кад те лупе
Нос је оно међ’ очима
Нос је црвен кад је зима
Нос порасте кад се лаже
Нос изгори на сред плаже
Кроз нос може да се прича
Ружан нос је кад си чича
Цвикери на носу седе
Доктори ти у нос гледе
Кад си пијан нос те ода
Кад си болан цури вода
Неки нос се свуда тура
Чачкање је некултура
Носеви су врло битни
Било крупни или ситни
Све носеве више мање
Називамо носекање

Горан Радош



Чистота

Шапни мени
сада свијете,
шта то краси
свако дијете.

Је л` то душа
чиста, мека,
која само
љубав чека?

Је л` то срце
што не крије,
да за мржњу
чуло није?

Ил` је маште
пуна глава,
жељна игре
и кад спава?

Ил` још тајна
нека има,
на тим плавим
небесима?

Јелена Глишић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 22. октобар 2014.

Јелена Глишић: Дједова прича


Дједова прича

С тугом неком у очима,
расприч'о се дједа стари,
како некад живјело се,
какви некад бјеху дари.

Сата, каже, није било,
будио га цвркут птице,
хладна вода са извора
умивала руке, лице.

Брзо, брзо, на посао
журиле су руке, ноге,
јутром Сунце милује нас
и оре се пјесме многе.

А у свакој кући живи
слога, игра и весеље,
само хљеба, здравља, рада,
такве су тад биле жеље.

Прича мени сјетно дједа,
док поглед му негдје лута,
слутим да је опет дјечак,
бос, рашчупан, без капута.

Јелена Глишић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. јул 2014.

Тоде Николетић: Корен



Корен

Свако стабло има корен
Свака стаза свој почетак
Од пупољка свет је створен
Цвет је прво био цветак.

Океан је био река
Река поток пун слободе
Све је пошло издалека
Од обичне капи воде.

Птица да би била птица
Мрави да би били мрави
Створени су из честица
Сачињени од љубави.

Кућа да би била кућа
Пуна среће - пуна жеља
Почиње од надахнућа
Па тек онда од темеља.

Све почетак негде има
Или расте или цвета.
Љубав кажи пољупцима
За лепоту целог света.

Тоде Николетић


Мирослав Б. Душанић

недеља, 2. март 2014.

Душко Радовић: Кад је био мрак


Кад је био мрак

Кад је био мрак,
кад је био мрак,
појурила мачка миша
чак, чак, чак.


Појурила мачка миша
чак, чак, чак,
а да л га је прогутала,
ил га није прогутала,
то ни она није знала
- јер је био мрак,
јер је био мрак...


Душко Радовић

Мој никад заборављени мачак Исаак

четвртак, 9. август 2012.

Grigor Vitez: Maslačak / Григор Витез: Маслачак


Maslačak

- Hej, maslačku uz poljski put,
a gdje ti je dukat žut?
- Pravio sam trampu:
dao ga za lampu.
- A kome ćeš sjati,
može li se znati?
- Djeci, kad ne pušu,
obasjat ću dušu.

Grigor Vitez


Маслачак


- Хеј, маслачку уз пољски пут,
а гдје ти је дукат жут?
- Правио сам трампу:
дао га за лампу.
- А коме ћеш сјати,
може ли се знати?
- Дјеци, кад не пушу,
обасјат ћу душу.

Григор Витез

понедељак, 16. јул 2012.

Мирослав Б. Душанић: Лутка

© by tanasije.com: Lutka (Лутка)
Лутка

Виђали су је с лутком на прозору
Увијек насмијану
Њена лутка је била много необична
Гледала је паметно и трептала очима
Махала и отпоздрављала ручицама
Као сва дјеца

Једног кишног јутра
На прозору је сједила само лутка
Није се покретала
Није ни очима трептала
Укочено је гледала негдје у даљину
И као да је чекала

Прошли су многи дани с кишом и осунчани
На прозору се никад више
Није појавило насмијано лице дјевојчице
С њеним нестанком
И лутка је постала сасвим обична
Заборавила је све научене покрете

(1981/2012)

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 5. април 2012.

Мирослав Б. Душанић: Свијет мој дјечији

© by JM
Свијет мој дјечији

Често пожелим да ми као некад
Свијет буде мален
И омеђен дједовим гуњем
Да мирише на свјежу погачу
И цијел‘ у видокруг стане
У тај простор између дворишта
И торња цркве Светог Андреја

Да у њег‘ смјестим шишмише
Птице пјевице и селице
И једног страшно паметног ћука
Са узвишице изнад Драшана
Све залутале пчеле и бубамаре
Два до три бумбара и скакавце
И мраве и цврчка који свира
И мачка у чизмама
И Пинокија и гаврана и лисицу
И Алису и њена чаробна огледала
И Гуливера пустолова и патуљке
И жапце који крекећу
Све док не постану принчеви
Замахну мачевима
И узјахају риђане или вранце

Башта би ми била сљезове боје
Са кућицом за јежа
У њој би лијане пасуља приткаша
Небо досезале
Бакине дуње цвјетале и рађале
Само медне плодове
И мирисала би липа и жалфија
И израстала чуваркућа
А и у злу да се нађе
Заштитница перуника...

Ал' ми преоста само пјесма ова и сан
Гдје могу још свјетове дјечије
Свјетове моје да градим
И бленем сатима у звијезде
Бројим капи и оговарам кише
Гдје могу вјетровима да пркосим
Или од досаде зијевам
А да не испаднем ни мало смијешан

Мирослав Б. Душанић

© by JM
И перила и прелази на Драшану
гдје се приказе јављају
Тукови, ливаде, виваци и баре
гдје виле станују
И испод брда
гдје крушке чемерике расту
И Уставе воде хладне
гдје извор Просијек пркоси
И Репишта, Дањишта, Василишта
гдје се јастребови надвијају
а гаврани гракћу
вране гачу
И на југу и на сјеверу
истоку и западу
гдје рода нашег
глас се чује
и живот бдије

Савко Пећић Песа

недеља, 15. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: А могао сам и ја постат' дјечији пјесник


А могао сам и ја постат'
дјечији пјесник
          

Само дјецо да се зна
Постао бих пјесник и ја
Добар, мио, врсног ума
Да не бјеше тог Ршума

Златиборца из Љубиша
Веселог к‘о чича Триша
Све опјева у трен ока
Од аждаје до потока

Обрадио сваку тему
Па ја сада имам трему
Како старим све ми теже
Као да ми ријечи бјеже

Зато дјецо не чекајте
Записујте и вјежбајте
Грешке моје не правите
Већ на вријеме започните

Сваког дана ријечи нове
Уклапајте у стихове
Ко на вријеме учи наук
Тад му Ршум није баук

Мирослав Б. Душанић

Љубивоје Ршумовић: Немам више времена

Немам више времена

Имао сам много времена
Било је слободно па дошло
Док сам мислио шта да радим
Време је прошло

Сад лутам свуда по граду
Тресем се од пете до темена
Како да уживам у неком раду
Кад немам времена

Љубивоје Ршумовић

Ich habe keine Zeit mehr

Ich hatte viel Zeit

Sie kam, sie war frei
Während ich dachte, was soll ich tun
Sie war vorbei

Jetzt irre ich durch die Stadt herum

Zittere von der Ferse bis zur Haarspitze
Wie kann ich irgendeine Arbeit genießen
Wenn ich die Zeit nicht mehr besitze

Ljubivoje Ršumović

(Nachdichtung: Miroslav B. Dušanić)

субота, 14. август 2010.

Чика Јова: Јован Јовановић Змај

Фотографија: Перо Васлић

Шта ја све имам?

Ево имам два ока у глави,
Њима гледам, како с' небо плави,
Видим цвеће, тице, рибе чиле,
Видим моје родитеље миле.
Очи моје, Богу хвалу дајте,
Очи моје, весело гледајте!

Ево имам ува два,
Послушна су обадва,
Њима слушам, кад нам вели нана:
Децо моја, будите ваљана!
И кад баба зове, да се ради:
Ко год ради, не боји се глади.

Имам уста, да говорим њима
Оцу, мајци, пријатељ'ма свима;
Што год мислим, казат' могу,
Што год не знам, питат' могу.
Могу певат', смејати се могу,
Ох, па могу молити се Богу!

Имам срце малено у груд'ма,
Весело је међу добрим људ'ма.
Љуби све, што ј' добро, љуби силно, живо,
Ал' откуд ми срце, ко ми га даривȏ?
Бог ми га је дао, та зар не знам, гле,
Бог ми дао срце, Бог ми дао све.

Јован Јовановић Змај

ЧИКА ЈОВА
СРПСКОЈ ДЕЦИ
НИРНБЕРГ 1997

субота, 10. јул 2010.

Григор Витез

Епитаф војнику који је пао у часу потписивања примирја

Вијест је летјела брже од птице
Брже од вјетра
Брже од муње,
Гугутала је од среће у етеру.
И стигла је прекасно.

За оне који су пали увијек је прекасно.

А да је стигла само пол сата раније, он би био жив.
Руковао би се са друговима и смијао.
Да је стигла дан раније, много би њих још остало живих.
Да је стигла много много раније, много много би их још остало живих.

Требало је вијест послати много много раније,
Прије но што су почели падати мртви.

* 15. фебруар 1911  † 23. новембар 1966
За Григора Витеза у Хрватској кажу једноставно: хрватски пјесник, дјечији писац и преводилац. Његово име носе многе установе у Хрватској, нарочитио школе и дјечији вртићи. Но ни једном ријечју се не помиње да је он Србин. Рођен је 15. фебруара 1911. у селу Косовац поред Окучана. Дјетињство је провео испод планине Псуњ, а о свом селу је написао: „Данас је тај национални састав донекле измијењен, а у дане мога дјетињства у Косовцу је било, осим Срба и нешто Хрвата, још доста Чеха, а затим Словака, Пољака, Галицијана, и покоја кућа Мађара, Нијемаца, Талијана и других. Та је мјешавина настала у вријеме кад је у Славонији створена тзв. Војна крајина (Граница), прије двјеста и више година.“ У Косовцу је завршио пет разреда основне школе, потом се уписао у гимназију у Новој Градишки, да би по завршетку четвртог разреда прешао у учитељску школу у Пакрац.

О свом поријеклу је рекао: „Можда би требало нешто рећи и о настанку презимена моје породице. Моји преци с мајчине стране, Милосављевићи, дошли су у Славонију, како се претпоставља највјероватније негдје из Босне, иако није искључено ни то да су се доселили за велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Преци с очеве стране дошли су негдје из сјеверне Далмације, из Равних Котара или Буковице, и имали су презиме Алавања И данас још имамо рођаке с тим презименом у околици Дарувара, и они су заједно доселили из Далмације. Један од Алавања, који је дошао у Окучане, дакле у граничарски крај, имао је почасни наслов витез, и то је касније узето као презиме.“

Прије Другог свјетског рата радио је као учитељ у многим мјестима у Босни и Херцеговини, по Славонији и Хрватској. Послије рата је радио у Министарству просвјете и био уредник издавачке куће Младост. Осим поезије и прича за дјецу писао је и поезију за одрасле, преводио с руског, словеначког и француског језика.

Објавио је више књига за одрасле и дјецу: Пјесме (1950.), Сан борца у зору (1955.), Наоружане руже (1955.), Веселе замке (1955.), Препелица (1956.), Сто вукова (1957.), Кад би дрвеће ходало (1959.), Као лишће и трава (1960.), Једног јутра у гају (1961.), Иза брда плава (1961.), Хватајте лопова (1964.), Гдје приче расту (1965.). Постхумно му је објављена књига Игра се наставља (1967.), као и избор из стране поезије за дјецу Четири вјетра (1968.). Григор Витез је умро 23. новембра 1966. у Загребу, а сахрањен је у свом родном селу.

1963. године је добио награду и златну плакету Младо поколење. Најстарија награда која се додјељује књижевницима и ликовним ствараоцима који живе и дјелују у Хрватској, за њихова ауторска остварења у књигама за дјецу, објављена у једној календарској години, носи његово име. Основана је и додијељена по први пут 1967. године.


Кад би дрвеће ходало

Кад би дрвеће ходало,
Шуме би се разилазиле на све стране.
Дрвеће би ходало,
А махале њихове гране.

Кад би дрвеће ходало,
И паркови би шетали недјељом са шетачима,
А можда би и заиграли мало с играчима.

Кад би дрвеће ходало,
Међу птицама би дошло до велике пометње,
Јер би и гнијезда кренула у шетње.

Кад би дрвеће ходало,
Ја бих писао наранчи са југа,
Нек дође код мог болесног друга.

О својим пјесмама каже: „У своје пјесме сам уткао много звукова, мириса, боја и покрета из свијета властитог дјетињства. Моје дјетињство је протекло у малом славонском селу, у пољу, у шуми, у дворишту, на ливадама, гдје је природа тако близу, гдје осјећаш и најмањи њен дах и промјену. Тај свијет је морао учи у ове пјесме које су намијењене дјетињству других, јер сам само на стазама властитог дјетињства могао наћи пут до других дјетињстава Зато је у овим пјесмама много природе, гласова, птица и животиња, дјечијих несташлука, задиркивања, шале, игре – онога што је било свијет мога дјетињства које сам на овај начин покушао вратити и показати нешто од тога другој дјеци. Уједно сам хтио да пружим у њима што више ведрине и радости, оне неповратне радости која је својствена само дјетињству и коју живот одраслима разбија и полако уништава, а човјек вазда тежи да нешто од тога сачува и даље.“ 

Григор Витез: Шевина јутарња пјесма
Завод за уџбенике и наставна средства
Београд; 1998.
Дохвати ми тата мјесец

Дохвати ми, тата, мјесец,
Да крај мене мало сја!
Дохвати ми, тата, мјесец,
Да га руком такнем ја!

- Мјесец мора горе сјати,
Не смије се он скидати.
Он мора код звијезда бити,
Пут звијездама свијетлити,
Да звјездице кући знају,
Кад се небом наиграју.
И на земљу мора сјати,
Да зец види вечерати,
Да јеж види путовати,
Да миш види трчкарати,
Да би птице могле спати,
И да теби, моје дијете,
Мјесец лаган сан исплете
Од сребрних нити
Па да сниваш и ти.

Избори из његове поезије тзв. поетске збирке штампане су у више наврата како за његова живота тако и послије, као нпр. Повјерење живота (1985.). Четири збирке његове поезије су преведене на мађарски, словеначки и македонски језик, а неке од његових пјесама су преведене и објављене на петнаестак језика. За вријеме рата у Хрватској његови насљедници и породица су протјерани а његова кућа опљачкана и уништена. Поновно (рекао бих чак масовно) објављивање његових пјесама, прича, изрека и сликовница је наступило у новије доба, тачније по осамостаљењу Хрватске. Хрвати га сада сматрају својим најзначајнијим писцем за дјецу.