0

Дједова прича

С тугом неком у очима,
расприч'о се дједа стари,
како некад живјело се,
какви некад бјеху дари.

Сата, каже, није било,
будио га цвркут птице,
хладна вода са извора
умивала руке, лице.

Брзо, брзо, на посао
журиле су руке, ноге,
јутром Сунце милује нас
и оре се пјесме многе.

А у свакој кући живи
слога, игра и весеље,
само хљеба, здравља, рада,
такве су тад биле жеље.

Прича мени сјетно дједа,
док поглед му негдје лута,
слутим да је опет дјечак,
бос, рашчупан, без капута.

Јелена Глишић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top