Приказивање постова са ознаком Miroslav Todorović (Мирослав Тодоровић) - 2. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Miroslav Todorović (Мирослав Тодоровић) - 2. Прикажи све постове

уторак, 07. март 2017.

Мирослав из Трешњевице


ПЕЈЗАЖ/И ОВИХ СТИХОВA
                 
МОТРИМ пејзаж
Мотрим древну поезију како разлистава
Поетику логоса и све склапа универзално
Док песници још траже златно руно метафоре
Што ће све сабрати и као зора јутарња
Отворити лист песме
Пророчки 
                   ис/писан

О томе облаци небом и
Хуј ветра понад гора
Видело зелене тишине пролећа и пејзаж
Из којег мотрим слике речи 
Док ветар понад  
                               Свевремено

Гракће гавран 
Чују се тзв.  симболи епике
Истину вечности тумачи трава
У њој књига наших сви наслови
Невидљиве странице песме и

Пејзажа ових  
                       
                       Стихови = Слике

Поглед с Белог Камена
Ви-ДЕЛОМ КЉУЧА

НАЂОХ кључ 
(Поруку)
Скривен између цигли
Ал цигле цреп и све беше
Руном траве пролећне
ПрекривЕНО

Где је брава?
                       Кућа? 
                                  Укућани?

Шуми ветар у крошњама.
Расплићу видела влати.
Дах вечности отуд чује

Шуми из почетка света
Из Велике књиге
Светли
У том шуму ромори
Историја свега
Мрачна крила шири
Кроз трепере миленијума 
Лети

О томе универзум песма
И  ветар понад гора 
Дух маглИНЕ
И овај кључ оПЕВАН
Стиховима древним
Што знају смисао земаљске истине

Нађох кључ 
Порука стиже

Стојим пред вратима празнине
Стихом мотрим 
Све/Т плаве
У даљини нигдине

Као песма писана
Кључем куће које одавно нема


МЕТАФОРА ЗЕМАЉСКИХ ИСТИНА

ВИДИК мог стиха
Земаљска истина што
Видела логос списом овим у 
Тишину томова вавилонски зида 
И бива опис божанског почела 

Слово да се отвори Реч
Потоња кроз прву прозбори
О томе лирика земље дашак
Прахом што светлост је 
Кано над водом маглина
Што метафора је земаљских истина

Међ мислима мојих гора
Светлост јутарња лист је библијски
Чујем исконски шум висина
На хоризонту песме ове само
Вечерња румен земаљских истина

Господ Логоса мотри пејзаж
Сећа се о чему вековима књиге узаман слове 

Празан из ноћи израња лист
У магли Голгота у тишини Христ
На столу свеће пламен и чаша вина 
Што метафора је земaљских истина

Фото М. из Трешњевице
ПЕСМА О ТОМЕ

КАМЕН на који стихове уреза древни песник
Нађе ме међ стењем виса  
Од народа прозваног Светиња
Линије пре слова мотре мој
У чуду поглед
Јер све је ту у том
Древном клупку линија 

Стишала се бука миленијУМа 
У гнездо тачке
Само одзвон озгора
Из плавети шума
Речи што у песми васкрсло значе
И зраче

Све(т) је у овој на камену мапи
Мотри песник и слово Живот-но
Ево сенки списа из линија се Књига чита 
Чује Глас што одговором пита 

Је ли истина поезије песма о томе
Ил се Истина у линији на камену овом зачела
Да буде књига вишња првом и потоњем
Сушт универзума смисао почела 

Чује се из камена 
Чита - ОЧЕ наш иже јеси
Мотриш 
                 из линија ових порука 

Све је у ненаписаној песми

Мирослав Тодоровић

петак, 03. фебруар 2017.

Преузето из <ГРЧКА СВЕСКА>


* * *

ДА напишем песму
Налик на овај талас
Што обалу дотиче и
На језику мора оставља
Поруку

У сјајним капљицама
Твог погледа отвара се
Иза тог сјаја
Простор песме свеколике

Мисао
Лута пучином

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 16. октобар 2016.

Мирослав Тодоровић: Добитник награде Златна струна Смедеревска песничка јесен, 2016.


ПЕСМА КОЈУ НИКО НИКАДА НИЈЕ НАПИСАО

                                    Најбоље су оне песме које нису написане
                                                                                  М. Црњански

ДАНИМА вековима размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма 
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад 
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да  поручи да је све 
                                Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално  бистри
У слику дневну коју  онај пећински песник 
Оком стихова у
                             Цртеж  вечности претвори


Верни мој читаоче 
                                    ако л
Чујеш само светлости дашак 
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове 
Љеска се у огледалу том
                                   ТВОМ  И МОМ



ВИДЕЛОМ ЈАВЕ

СЛУШАМ своје стихове 
Мотрим  како оцртавају
Свелик што је у свему
Али се само песми јавља
Оној што  
                     Мисао  је о Њему

Унаоколо сенке светле 
Језиком земаљских списа
Небо разведрава 
Потоњи опис древног обриса

Потоње се у првом чује
Кроз речи што ко-смо-С значе
О томе божја визура
У епском пејзажу  ове књиге

СВЕ тачке

уторак, 31. мај 2016.

Mирослав Tодоровић: МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ


МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ

На дашчани зид пушнице коју је отац саградио за сушење меса поставио сам изложбу. После очеве смрти и она је занемела, заборавила све мирисе, утонула у тишину.
На зиду празна флаша од апатинског пива, празна флaша од вискија Балантајн, на средини већ поцрнелих дасака гоблен Мона Лиза у позлаћеном раму. На зид од већ поцрнелих букових дасака прикуцао сам и себе: моје књиге песама „Земаљско и небеско“ и „Потоња верзија“. Пробио сам ексером књиге као што су Исуса на крсту разапели.
Лети наслањам на зид, да се одморе, косу, виле, грабуље, мотику... Окачио сам и брус за оштрење косе, два грабова штапа туна прислонио. Придодао овог пролећа и штап од крушковог мадљара. Композиција налик на песму која ми је у видном пољу док седим за столом под смреком. Песма без речи са цвркутом птица. И грактањем гаврана.
Посматра стари Љубе моју изложбу.
Чуди се, пита: — А женска? Шта ти је ? Мисли, на Мона Лизу.
Одмахнем руком. Осмехнем се.
Осмехне се и он. Намигне.
 Лепа је, каже, ако. Али не треба да је свуда качиш.
Прође зима, однесоше мразеви Мона Лизу, осташе само књиге на брвнима. Да бледе и тамне. Још их држе већ зарђали ексери.
И штапови висе. Чекају.
На мој сто слеће сеница. Ветар хуји понад брда. У јесењој тишини док се све смирује ја у мојој инсталацији видим како се и живот у виру мисли и јесењих боја стишава. Шапуће, шушти у сувој трави...

Јесен , 2013.

Mирослав Tодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 29. мај 2016.

Мирослав Тодоровић: ЈУТРО СА СТИХОВИМА

ЈУТРО СА СТИХОВИМА

ЈУТРО са стиховима древног песника
Изгрева у светлости Остреша
После толико векова чујем Глас
Из титраја зрака што на лист овај пада
Васељену стиха обасјава

Препознају ме његови стихови
Као кад се пријатељи у непознатом сретну
Обасја песма као што у ноћи лампа
Виделом испуни сакралну тишину празне собе
А тишина огласи у сећању
Цео живот на трен заискри
Кано свеће пламичак у причи о томе
Залелуја

Зна ли тај древни песник
Да читам његове стихове
Није ли он сада ветра шум
Лист што помера се сенка што на књигу пада
Вечности причу
У видело јутра овог уписује

Читам стихове древног песника
Гледам излазак сунца иза завичајних гора
Из крошања цветних разлеже се пој славуја
А живот се цео претвара у трен песме
Кано свеће пламичак у причи о томе
Залелуја

2003.
(Спрам расутих звезда, 2006, 2007)

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 04. фебруар 2016.

Мирослав Тодоровић: ШУМ ЛИШЋА


ШУМ ЛИШЋА

СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад

Али то је један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових речи
До чијих врата још не стигосмо

Срећом живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш дашак ноћни тек

Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некадашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 16. јануар 2016.

Мирослав Тодоровић: ДАН СТВОРЕН ЗА СТИХОВЕ


ДАН СТВОРЕН ЗА СТИХОВЕ

Срећа је писати стихове
а притом не схватити да си стваралац
                                                      В. Бурич


Дан се претакао у стихове
С вечери спрам расутих звезда
Слушао сам одјеке дана
Фијук косе опојни мирис трава
Крилио се ваздух за душу песме о томе

Поезија живота је светлуцала
Универзално у капљицама росе
Као шум ветра у крошњама
Хујали преко свега миленијуми
Исписивали у плаветној измаглици брда
Постојанијој од мермерних статуа
Видим их и ове вечери на старим новинама
Припремљеним за ложење ватре

Невешто сам и данас косио траву
Позно учио вештине рада на земљи
Уморан седео у хладу смреке
Отуд мотрио древну књигу пејзажа
Тумачио облаке бродио са њима небом
Из свега слушао далеки дашак песме

Оштар фијук косе плашио косове
Престајали су да звиждућу своје оде животу
Из крошњи околног воћа пратили чудног косача
Зашто ремети спокој њихов незвани гост

Чуо сам из сећања како Отац звонко оштри косу
Знао је тајну бруса и сечива
Познавао алат у душу слушао говор трава

Живели узајамно испуњавали судбину

Стих антологија је гнездо
Са тек излеглим тићима у трећем реду малињака

Трепери лисје у ваздуху чује крило
Видљива лирика лета са музиком предела

Чујем је из свега
С вечери спрам расутих звезда стихови

Трешњевица, 2005/2007.


Мирослав Тодоровић



Фотографије: Кућа у Појезни у којој сам одрастао и Душанића тукови, по којима сам "табанао"...

Мирослав Тодоровић: ЛЕПЕТ КРИЛА

ISBN: 978-86-916377-0-5