уторак, 30. септембар 2014.

Јован Николић: Дуг


Дуг
 

Памтим да ме је у том сну таксиста довезао до неосветљеног хаустора. Нисам имао готовине са собом замолио сам га да ме сачека док одем до стана по новац. Пристао је невољно. – Немојте мислити да не знам тај трик, али свеједно верујем вашој физиономији. – Остао је у таксију пред зградом са укљученим бројилом. Трчао сам уз завојито степениште, откључао стан, заграбио свежањ новца из ладице и пробудио се!

Преварио сам нехотимице човека који ми је указао поверење! Сада ме прогања помисао да се свакога часа вртлоглавом брзином увећава задужење на оном таксиметру из сна који можда до данас откуцава. Ако ме у њему онај такси возач још увек чека, дуг је већ толико нарастао да га више ни у ком случају не могу намирити. Као ни све остало што сам, обавезан законима властите карме, морао, а лењошћу и немаром пропустио учинити.

Какве су гаранције да се једном у неком будућем сну нећу поново затећи у истом таксију? Хоће ли возач препознати црте лица које су му уливале поверење те ноћи крајем новембра 1994. године? Шта може захтевати од мене да бих му намирио дуг? Донекле ме оспокојава одлазак на починак, са нешто кованих новчића у кожној врећици за талисмане о врату. Враг ће га знати неће ли са задњег седишта зарежати троглави Cerberus или се таксиста озвати на Хароново име.

Јован Николић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Листови на ветру (фрагмент)


***

Милићу, како ти је зет Рашо?
Ко зета сматра за род, а магарца за стоку није човек, одговара ми брат од стрица Милић.
Знам то, него како је Рашо?

Преписано са споменика Тикомира мог деде

Западна страна
 


Пред овим
ладним
спомеником
вечити са
нак бора
ви неумор
но тело
Тикомира
М.Тодоров
ића из Тр
ешњевице
који пожи

ви 46 год.
а умре 20
августа
1937. г. као
кадрова
чки десет
ар учесто

вао је у ба
лканском
и европс
ком рату
и тешко
после /

Источна страна 


Ево гроба где
лежи сирома
где  с одмара
тело од умора
где се равња
просјак с царе
вима
земља мајка
даје сваком
мира кој сиро
ма амо да ужи
ва


Спомен поди
гоше му супруг
а Даринка
синови Драган
Дојчило  и Моми
р  да се умес
то оца до вјека
тјеше
------------


Лишај и маховина разједају слова
Плаветна и црвена боја тек у покојем још је слову
Сунчано и тихо. Запалиo свеће.
Овде се године не броје.
Трава и аптовина покривају гробље. Орах се разгранао, три смреке  разрасле.
Ћутим у тишини, чује се пој кукавице.

Само се  у воденици понавља два пута, каже М.
А тице у крошњама дрвећа цвркућу ли цвркућу.


Мирослав Тодоровић

 
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 29. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Сцена с мајком

Савко Пећић Песа: Стара кућа
(субота, 6. март 2010 - сцена с мајком)

анђели разиграли
а мајка плаче
из суза изничу
немушти цвјетови
у свим врстама
у свим бојама ...


— у мојој башти
црни кукуријек

Мирослав Б. Душанић


Н. Сувајац: Кукуријек

Мирослав Лукић: МАЈСТОР НАД МАЈСТОРИМА (фрагмент)


Мајстор над мајсторима (фрагмент)

             *
             Мајстор над мајсторима
бос гази по муљу до колена,
по звездама које су најближе, најдубље, најмуклије.
Улази у сфере свих покретних звезда,
у најсавршеније песме које се међе
са тишином... јер он је скренуо са свих
путева, пре свега са оних мрављих,
и није упао у мрежу времена, бројева и мера:
он гази кроз све дубљи муљ,
и споро извлачи једну ногу па другу,
из сфера и загрљаја најближих звезда,
и из спобности да не буде оно што је...


             *
             Он је свет гледао кроз истините прозоре,
кроз прозоре који нису направљени сами од себе.
Кроз прозоре које је направио мајстор
који има своје незаборавно име и презиме.
Дружио се са првим унуком тога мајстора
и од њега је научио да гледа кроз нелажне прозоре.
Видео је - сенке, и земљу офарбану опалим
плодовима црних дудова.
Дворишна стабла воћака окречена.
Бела, бела као мноштво питомих белих зечева.
Видео је зумбуле и зеленкаде, шебој
црвеножутих цветова, гроздове жутог багрема...
Растао је и појачавао осећај
који је стекао гледајући кроз истините прозоре...

Није згодно замерати се.
Кроз пар стаклених црепова на крову
видео је беле коње, анђеле, врхове планина
и Бога како нестаје на сантама леда
у плаветнилу бескраја океана.


             Разговарао је изван света
             са својом сопственом утваром, Богом.
             Мајстор над мајсторима је све,
             а ипак је непотпун.
             Бојао се помрчине као сасвим мали,
             јер му је она сасвим огољавала душу.
             Није рођен за трговину, политику
             и религију, ни за збуњујућу прљавштину
             лукавства придобијања и завођења клијентеле...


Мирослав Лукић
/Дубоке песме немогуће љубави; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд 2006/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ноћни разговор с Богом


Ноћни разговор с Богом

Не жалим се Господе немам право на то
Свакоме је кажу одвагано по заслузи
Мада су ми математички омјери непознати

Која је то количина гријеха била потребна
За ова моја вишегодишња испаштања
Да ли да питам пријатеља Богдановића
Математичара и изврсног пјесника
И у његовим стиховима има бола
И наговјештаја личне кривице и гријеха
Или као заточеник и даље да ћутим
И одмјерену патњу стрпљиво подносим

А када се тишина у соби превише згусне
И постане тешка и неподношљива
Да је ја комад по комад ножем сијечем
И послије сваког успјешног реза
Кад се одсјечени дио откотрља и врисне
Да га демонском обузетошћу слушам
И одређујем смјер и брзину кретања
И бројим одскоке и бројим доскоке
Да ми то постане насушна потреба
Свакодневан и уходан ритуал

Као што су молитва прије спавања
Парче хљеба и нешто течности
Важни за моје овоземаљско бивствовање

Мирослав Б. Душанић


Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 22. октобар 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 28. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: У међупростору


У међупростору

Остали смо изван
У предјелу без имало траве
На друму који би могао да води у будућност
Или поново врати у прошлост

Нашли смо се у ничијој зони
У зони преливања
Гдје дан има исту тежину као и ноћ
Гдје су сунце и мјесец само два фењера
Објешена о суву грану осакаћена дрвета
Без листа и без плода
Без лепета крила и оглашавања птица
Као када се (про)нађеш у великој пустињи
А не посједујеш кључ Тајни
И окрећеш се са страхом и несигурно
Јер све је у сабласној сфери претпоставки
А путоказа нема

Сваки корак напријед могао би да значи
И удаљавање од циља

И хтјели би да повјерујемо да је све то сан
Ишчекујемо да се злокобне мисли удаље и нестану
Да нас било ко пробуди и ослободи
А нико не долази и не будимо се јер смо будни
И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

ПАРАДА ЈЕСЕНИ












Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 27. септембар 2014.

Дјетелина са пет листова

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: 79 дана пакла и рана


79 дана пакла и рана

(24. март 1999. /19.45 часова
– 10. јуни 1999. /13.15 часова)


када смо их болно преклињали
да истини не сијеку коријене
да провјере злокобне гласине
силне громе на нас устремише

ни висина ни дубина ни ширина
ни једна страна свијета
нити писну нити зубе шкрину

црне птице са неба утваре
истресоше пламене товаре

не имаше милост за подјелу
ни за мајке уплаканих лица
ни за дјецу усахлих зјеница

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 26. септембар 2014.

Благоје Свркота: Путовање у Мисир


Путовање у Мисир

У освит рађања сунца
Не могу да одем у Велику Хочу

И вина да се напијем црнога
Тог дана кад ми срце буде желело

Не смем ни да помислим како је накада било
Јер то крило
То истинско биће нашега рода
Изашло је из моде
И постало пламичак

Куда ли то мисли лутају
Мој Боже

Док сам слушао небеску бајку
И величао Вердија и Набуко
Изговарао сам Аве Марија
Слепо  упијао Хор Јевреја
Драга Мајко

У освит рађања сунца
Чини ми се да би путовање у Мисир
Донело срећу

....


Клуб књижевника, КУД "Ђока Павловић", Београд, 2009

СЕДАМ МАЛИХ ПЕСАМА

I

Твоје ме срце дира
Негде на прагу

Врхом својим

И иглице у оку
Теку пругом успомена



II

Открио сам тајну
Да устајеш кад свици нестају

И да се са зрацима стапаш

У вртоглавицу
Која греје као прва љубав



III

Увек као први пут
Засветли твој осмех

У зеници којом милујеш
Само делић секунде

До лепршавог бола
Који је бржи од пољупца



IV

Тог јутра ће осмех заменити снове
И донети извор
У собу пуну цвећа



V

Као талас у таласу
Сакрило се срце у грудима

И не зна на коју ће страну

Остаје једва да куца
Остаје тихо да јеца

Све док га не изда снага

И док се не окрене
Као талас у таласу



VI

Сакриле се очи

И заборавиле на дан

Који није само
Почетак краја



VII

Ти си као срећа
Ти си као ветар
Ти си као капљица кише

У срцу крхких успомена

Заувек знам


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Петру Крду: Естетска одвратност


Естетска одвратност

Живели смо недодирљиви у светлости
много песника по глави становника
у једној од најлепших зона плаве планете

живели смо у меморији вечности
научили смо да ружно буде лепо а истина
да се тањи са завишћу према будућности

потом је наш људски облик осетио
неку врсту естетског умора

наставили смо да пишемо крцати славом
банули смо на трг победе
крикнули снажно обасјани рефлекторима
и набасали на ломљиву ћелију
осаме (не без радозналости)

видели смо напокон јадног чувара
који добро зна
зашто чека и јеца од љубави према нама

Петру Крду


Фотографије: Мирослав. Б. Душанић

четвртак, 25. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Празник Преполовљења


(сриједа, 28. априла 2010. — празник преполовљења)

узалуд питах људе: нико је није на друму срео
моја сјенка је нестала изненада
и дуго су звонила звона
(чуо сам их јасно мада нисам разазнао
да ли почивна или она славска)

и наједном појави се мајка: носила је свјетиљку
корачала влажним пијеском
али иза ње нису остајали отисци стопала
(и дуго ме призивала — да ли је хтјела
да ме грди или загрли)

учинило ми се: мртав отац с повезом око чела
пред иконом светог трифуна
а звона јече беспоштедно у висине небеске
(и помиње ме тихо у молитвама
пун побожног страха)

корачах опрезно: на сваком гробу црне вране
као злослутнице изнад понора
у нестрпљивом ишчекивању нове жртве
(пробудих се презнојен и истрошен
кревет ми постао гробница)

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Otoño - Para Blanca!

Мирослав Б. Душанић

среда, 24. септембар 2014.

Момчило Настасијевић: Речи у камену


І

И буде,
на води чуду,
гојазна глад,
бескрајем небо,
небо зар?
тешко приклопи сварење.

И јесте,
тма котлова у котлу.
Бога ли ради пристави враг,
врага ли Бог?



II

Живоме живо крвави дуг,
брат брата једе,
друга друг.

Једе, а поједене
неманска већ утроба их вари
зле у гору крв.



III

То тма кад мува пауку,
преситости је
огладнети за глађу.

И похоти то
боловати за скрнављењем.

Задњу јер не доварив
чистоте кап,
лази немоћна, плази
низ брда ова,
низ трбухе,
у млака сванућа.



IV

Стамено
између животâ по зид.

Камено
за хлеб се сваки
стонтао на длану
по жуљ.

И брава,
и мимо браву
кључ кључа у вратима врата.

Издаји то,
муклије се увуче.



V

Закити, намерниче,
пест окрвави,
бравама овим по крваву ружу.

Негостопримљу
крвљу нек запечати рђу
сустали Бог.

Широко небо умору,
даљина блага скапању,
топла ли земља мајка.



VI

И кажу,
за кап-две
мирисног уља по телу
товар је потргано ружа.

И што
у племенитој ларви
гине лептирак,

тмолини ложница је,
пути њиној.

Па не ужегне у љубав
ову лаж.



VII

Пути за свилу.

Блуд блуду
свилом у нетраг то,

трулежи трулеж
на несатрулиму влат.

И затурајући,
гле, истина буде,
о зачну плод.

Јер и у подруму мемли
бледа се гљива,
чедо насмеши.

Па Исаије ликуј,
чемером кад нежељени род
родитеља прострели.



VIII

Двојих
пре сунца укрштај.

Сабласно
ноћи у ноћ је тај бат.

Да преспава се,
да претегли у Бога дан.

Жеђа јер ноћнику
испити себи лик.

Насушје данику
у јарам врат.

Дотетурава
ноћна нога стан.

Кротина стари жуљ
терету се потура.

Силази низ прозоре дан.



IX

Корак их
повазда у лов.

Замку то запиње рука,
нога у замци.

Лове,
а уловљени.

С вечери, туго,
ко коме плен?



X

Крст на раскршћу
ту наука.

Сина не распесте ви,
распео се сам.

Ни недра мајци,
ни бедра.

У крсту кад ње
рођај вам и задојење.

О, зар за даља распећа
невинога не.

Сина не распесте ви,
распео се сам.



XI

Ниско се светиљке упале,
гони ноћ.

Неспокој
звездани мир тај
њином спокојству.

На таваницу
јер не засипе,
потајни о зидове
одбију се шапати Бога.

Собе то испуни,
собичке,
чкиљи из кутија
њин дан.



XII

Ниско и ниже,
Бога дном,
наличје где изврне се у лик.

Старог модрокрви
наручи старац
вина и девојку.

О, трикрат
сува би листала грана,
трикрат би

око трулог пања
намотало лета,
колико вину и њој.

И само и само
смежурава рука о дојку.

Не гукну, сејо,
новорођенче на њој.



XIII

А блуду под прозором,
тик ту,
врта се мало зачепрљало.

Воњи на мирис,
мирису на воњ.

И замиришу ли, биљко,
трулежи дах то је из тебе,
на стабљику на лист.



XIV

И то па то,
и све то.

На кужне међе
пречиста буде,
кад стала.

Нечисти кап
чедно се откинула
и пала.

С месецем
то тихо тек
измили сетна будала.

И то па то,
и све то.


Момчило Настасијевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић