0

Мајстор над мајсторима (фрагмент)

             *
             Мајстор над мајсторима
бос гази по муљу до колена,
по звездама које су најближе, најдубље, најмуклије.
Улази у сфере свих покретних звезда,
у најсавршеније песме које се међе
са тишином... јер он је скренуо са свих
путева, пре свега са оних мрављих,
и није упао у мрежу времена, бројева и мера:
он гази кроз све дубљи муљ,
и споро извлачи једну ногу па другу,
из сфера и загрљаја најближих звезда,
и из спобности да не буде оно што је...


             *
             Он је свет гледао кроз истините прозоре,
кроз прозоре који нису направљени сами од себе.
Кроз прозоре које је направио мајстор
који има своје незаборавно име и презиме.
Дружио се са првим унуком тога мајстора
и од њега је научио да гледа кроз нелажне прозоре.
Видео је - сенке, и земљу офарбану опалим
плодовима црних дудова.
Дворишна стабла воћака окречена.
Бела, бела као мноштво питомих белих зечева.
Видео је зумбуле и зеленкаде, шебој
црвеножутих цветова, гроздове жутог багрема...
Растао је и појачавао осећај
који је стекао гледајући кроз истините прозоре...

Није згодно замерати се.
Кроз пар стаклених црепова на крову
видео је беле коње, анђеле, врхове планина
и Бога како нестаје на сантама леда
у плаветнилу бескраја океана.


             Разговарао је изван света
             са својом сопственом утваром, Богом.
             Мајстор над мајсторима је све,
             а ипак је непотпун.
             Бојао се помрчине као сасвим мали,
             јер му је она сасвим огољавала душу.
             Није рођен за трговину, политику
             и религију, ни за збуњујућу прљавштину
             лукавства придобијања и завођења клијентеле...


Мирослав Лукић
/Дубоке песме немогуће љубави; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд 2006/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top