Душан Стојковић: ЈА

ЈА

Ја – реч наглавце на избочном зиду.
Ја – ако можда ипак.
Ја – озидано време.
Ја – жирафа у пламену да ли на рамену.
Ја – скочица смртица.
Ја – ондулирано нестајање.
Ја – заноктица живота.
Ја – трепавица Сунца.
Ја – НеЈа.
Ја – просуто месечево млеко.
Ја – загрцнуто небо.
Ја – водојажа жедне звезде.
Ја – јара мрака.
Ја – јаре вртоглава срка.
Ја – тионми.
Ја – Ја.

Душан Стојковић

Слике Милан Ђокић

Милан Ђокић: На тлу родном

На тлу родном

Ако сретнеш сељака, поздрави га речима и ћутањем.
Оно што је без речи понекад је гласније у ветру олујном.
А оно што се завршава шапутањем,
вапи у уздизању једва чујном.

Човек из народа иде увек путем
где се укрштају звезде и стазе хоризонта
У рану зору песмом у море поринутом
где се уливају реке Балкана И Хелеспонта

Изађи из свакодневних стаза и улегнућа,
погледај изнад себе у шуму крила, кликтају птица.
На обали снова древна колиба од прућа
И шљива израсла где је бачена коштица.

Човек је ишао лагано у гуњу сивом
огрнутим преко савијених леђа
док је затреперила мрежа и пређа
рибе искакале из таласа, воденица је шумила мливом.

Неко се огласио упола гласа
И наједанпут засијало сунце јасно
Закуцало у дубини земље срце гласно
И најавило клијања новог класја.

Милан Ђокић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: ПОЛ СЕЗАН

ПОЛ СЕЗАН

Зато што није ушао у Бугероов салон,
Код Надира је, у Булевар Каписин 35,
Умањен као сликар.
Али он се још није вратио у Екс
Да би му се свакодневно
Насмешила Света Викторија.
Сваки уметник, од стидљивог је
Штофа скројен.
Нејасно присуство чисте планине,
Гледа је из дана у дан,
Као Хирошиге Фуџи,
И увек је у подножју
Пред нараштајем новог лишћа
На коленима
Зато, док скида борбизонски шешир
И одлаже ногаре,
Погледом мери; одсјај неба
На предметима назначити,
И мало париског плавог.

Тако у радној свакодневици старости,
А ја сам на почетку, јер
Зато што није ушао у Салон –
Отац модерног сликарства
Постаје роб у чворовома мисли.
Тек их кистом разрешава, и зато рад,
Страшни геније, мучи га као несташно дете пса,
И у несаници тера на никад сагледив мотив
Сликати – не Пусена,
Већ мисао пред њим.
Онако како би у теби
Поново проговорио.

Милан Ђокић

/Из књиге изабраних и нових песама ИНЕ СВЕТЛОСТИ/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: НЕДОВРШЕН КРУГ

НЕДОВРШЕН КРУГ

Упорно вечерима бесови су тесни
Осветљени изнутра ко четинари
Упорне безочне речи и неумесни
Месечеви знаци, упорни лешинари
Непостиђени врискови упорно кољу
Са звезданог стратишта олује
Упорно за жртве и крагује
Словенски мољу.
Ал шта су молитве док мозгови реже
Без фењера Диоген предвиђа
Усамљеност док се бескрај растеже
Отворен бол још нагну
О шта рећи после хиљаду лета
Које поживех у залеђености минуте
Избачен најзад без ветра и бурета
На неочекивана острва плуте.

12, фебруар 1961. Београд

Милан Ђокић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: Двије пјесме

САНТЕ

Зашто размишљам о пољима
Запаљеним свитањем
Зашто размишљам о мостовима
Који због присуства неба теку плаву
Даљине не дају одговоре
Једино санте доба плове
Плове у недоглед

ДРВО

Једно дрво од стакла путује
А ветар не разбија
Једно дрво постаје метла
Ветрова и путује
А вoда не бистри
Једно дрво постаје сплет
Претњи и за час израсте шума
А руже не падају
Под ударцима разбеснелог ветра
Над завичајем
Једно је дрво постало киша

Милан Ђокић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: Село у сумраку, Фењер

Село у сумраку, Фењер

Месец на плоту био спустио котву
Нестао приликом згодном
И ту је у питомом крају свој на своме
Село раскаљано, у белу оденуто лепоту
Утонуло ниско на тлу родном

Сељак распреже кола, киша и суснежица
А уста у зобници, само врска зоб
И брига покрива старо ћебе
Уз светлост фењера, и кораци
Ужурбано иза врата, начуљене уши

Махање репом одреди смер
Корака и бат потковица
Док сумрак се смеши и греје лице
Дневних  пребирања по  смеру шаши
Тишина ће доћи уз танка превирања

У кући, зидови укућани
И сви горки осмеси су наши

Милан Ђокић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Ђокић: Ине светлости

ЗАПИС

Певајући небу ширину ил уз скуте
Земљи од сна уз давне протоке
Израста непојамна, ко сен са кулине
Свита ли је, поворка кроз међе дубоке.
Из тамних рупа, из различитих углова
Мичу се, буде, исходе, различите
Главе, нејасне, занешеног погледа
У заустављеној мисли скрите.
У стени искорачај, около скривено
Брежје, из тамних рупа искорачај
Тихи, да ход молитву веже
Тамо где је у ћутњи домашај.
И опет, подно громаде мир.
Једино се за трен обала заталаса.,
Реска вода капље, прст пружен у
Неспокој, видљиве стазе без гласа.

Књижевни клуб Краљево, 2011.

РАСКЛИМАВАЊЕ КАМЕНА

1
Тај камен
Са именом претка,
Што узидасмо га
У патиниране храмове.
Мељу расклиманим плочама
Хоће ли шта
Кад, празно се упињући
Надиру пабирци,
Изостављени људи.
Не без видљивог значења
Посматраш их;
Виде ли те, невиделци.

2
Као да давне себре твоје

Чу ли их, кад
Прислонише ухо земљи.
Изнад крви
Ливадом цвет жртве,
Извори, капљице пене
И, види:
Себе разјареног
Како на сечиво замах ухвати
Између празнине ноћне
И балчака усамљених клетви.

3

Није ли у брезама,
На пању у пошкропљеном
Остало записано.
Расклимава мисао
Камен непотпкупљив,
Јер те гледа одасвуд
У јутарњем вриску,
Просуто вино,
Непокупљене мрве са стола.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић