Милан Ђокић: ПОЛ СЕЗАН

ПОЛ СЕЗАН

Зато што није ушао у Бугероов салон,
Код Надира је, у Булевар Каписин 35,
Умањен као сликар.
Али он се још није вратио у Екс
Да би му се свакодневно
Насмешила Света Викторија.
Сваки уметник, од стидљивог је
Штофа скројен.
Нејасно присуство чисте планине,
Гледа је из дана у дан,
Као Хирошиге Фуџи,
И увек је у подножју
Пред нараштајем новог лишћа
На коленима
Зато, док скида борбизонски шешир
И одлаже ногаре,
Погледом мери; одсјај неба
На предметима назначити,
И мало париског плавог.

Тако у радној свакодневици старости,
А ја сам на почетку, јер
Зато што није ушао у Салон –
Отац модерног сликарства
Постаје роб у чворовома мисли.
Тек их кистом разрешава, и зато рад,
Страшни геније, мучи га као несташно дете пса,
И у несаници тера на никад сагледив мотив
Сликати – не Пусена,
Већ мисао пред њим.
Онако како би у теби
Поново проговорио.

Милан Ђокић

/Из књиге изабраних и нових песама ИНЕ СВЕТЛОСТИ/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић