недеља, 30. јул 2017.

Добрило Ненадић: Доротеј (фрагмент)

Народна књига - Београд ; 1987. год. 
Артемије

По овој жези, сада, Лаушеви коњаници леже крај какве речице, мутне од скорих киша. Свукли су панцире. Изули опанке. Знојаве обојке опрали и извешали по жбуњу да се суше. И одела, и кошуље и raћe. Голи ђискају по води, скачу један другом на леђа, прскају се, лудирају. Коњи брсте лишће купине и откидају вршкове младих травки. Лауш се измакао од гомиле, заклонио се за стену, умочио је своје млохаво тело у воду, трља дланом испод воде убоје и отеклине на задњици, што су ту избили као успомена на овај дуги пут проведен у тврдом седлу. Кувар на жару распоредио велику парчад меса а под пепелом у црепуљи тишти се пресан пшенични хлеб.

Али ипак, дуг, вијугав прашњави друм. Покуњени коњи, крмељиви, снуждени. Јахачи безвољни, троми, изједени смрдљивим знојем, утрнулих бутина, болних вратова. Врели метални калпаци на улепљеној коси. Прашина. Рубље на шавовима има густу смолу од прашине и зноја и ситних гњида што се онде коте. Кад приђу краљевом логору, биће то гомила безвољних преморених људи, а не гиздава колона орних коњаника за украс војске.

Добрило Ненадић

М. Тодоровић и Д. Ненадић

Кнут Хамсун: ВИКТОРИЈА повест једне љубави (фрагмент)

* 04. август 1859  † 19. фебруар 1952 
„Да, да, у праву сте, то је неопростиво. Али сад сам вам објаснио. Никада још нисам доживео такву ноћ, схватате ли. Нешто ми се јуче десило. Изашао сам на улицу и срео своју радост, своју срећу, о, чујете ли, срео сам своју звезду, своју срећу. А онда, знате, она ме је пољубила. Усне су јој биле тако црвене и ја је волим, пољубила ме и опила. Да ли су вам усне икад толико дрхтале да нисте могли да проговорите? Ја нисам могао да проговорим; срце је учинило да ми читаво тело подрхтава. Отрчао сам кући и заспао; сео сам на ову столицу и заспао. А онда сам се увече пробудио. Душа је узбуђено играла у мени и почео сам да пишем. И шта сам писао? Ево шта! Био сам преплављен чудесним и блиставим мислима, небеса су се отворила, душа ми је пливала у топлом летњем дану, добио сам вино од једног анђела, испио сам га – јако, опојно вино, пио сам га из биљурног пехара. Да ли сам чуо откуцаје сата? Или видео да је лампа догорела? Боже, кад бисте само хвалили! Све сам то још једном проживео, поново сам ходао са својом љубљеном истом улицом и сви су се окретали за њом. Отишли смо у парк, срели смо краља, од радости сам до земље скинуо шешир пред њим и краљ се окренуо за њом, за мојом љубљеном, јер је тако висока и лепа. И опет смо се вратили у град, и сва су се школска деца окретала за њом, јер је она тако млада и носи светлу хаљину. Онда смо дошли до куће од црвене цигле и ушли унутра. Пошао сам за њом уз степенице и хтео да клекнем пред њена стопала. Тада ме је загрлила и пољубила ме. Све се то догодило синоћ, тако скоро. Да ме упитате шта сам написао, написао сам дугу непрекидну оду радости, срећи. Било је као да срећа нага и насмејана лежи преда мном и дозива ме.”

Кнут Хамсун

четвртак, 27. јул 2017.

Јасна Ђурђић: ОТАЦ

*27. фебруар 1964  †07. август 2014
ОТАЦ

Годинама сам те заборављала
Твој ме је осмех, кућа,
Све на теби болело.
А кад си ме позвао,
Знала сам да ћу те заволети.
Беше касно,
Нисам више била дете.
Остало ми је само
Да у некој хладној соби
Тепам речи,
Држим те за руку
И опет плачем
Овог пута ниси ме чуо...

Јасна Ђурђић

Мирослав Б. Душанић

Борис Над: ГОЗБА ПОБЕДНИКА (фрагмент)

Књижара ЖАГОР; 2005, Београд 
3.

Затечени у једној касној епохи, која се може описати и као Доба опадања, потчињавали смо се Намеснику. Али, заштићени зидинама Замка осећали смо се и нерањивим, равнодушни према свему што је долазило из Палате.

Презирући славу стечену путем штампе и на његовим универзитетима, чинило нам се да смо се већ тиме уздигли изнад обичног живота и ступили на вишу раван. Ван Замка нехајни и весели, у кулама посвећени раду, нисмо марили за пучка збивања, ни за комешања која иначе чине Историју. Лаке душе живели смо посред надолазеће катастрофе.

Могао бих рећи да смо били срећни. Али повремено, као да се будим из дубоког сна, назрео бих више од појавности око себе. Прекидајући рад у ћелији или скрипторијуму, задрхтао бих од могућих последица било које моје мисли, геста, или изговорене речи. Јер, и на мени је почивао Поредак Света.

Али, као што одапетој стрели нема повратка, ни ја, после тих првих искорака, нисам осећао бригу ни страх. У јединству радости и језе суочавао сам се са још једном слутњом: плаветнило хладне, небеске сфере, мамило ме је лакоћом.

Ипак, и преко наших лица би каткад прелетела Сенка. Испрва, уличари би заподенули кавгу са стражарима на капијама. Затим би им се придружила светина, док је Намесникови плаћеници не би растерали ударцима с коња.

Сећам се и тишине која би пресекла сваки смех или разговор кад бисмо изјахали на градске улице. У муку нарушеном једино ударом потковица о калдрму, све јасније смо осећали притајену мржњу градског олоша.

А затим смо, најпре међу филозофима и помодним уметницима, у граду приметили црвене капуте, какве су носили следбеници Великог Дрводеље. Нехајни, ни на то нисмо обраћали одвише пажње.

Сматрајући срљање у опасност дужношћу, и презирући страх, знали смо да нема чисте анархије већ једино јачег или слабијег распада поретка. Знали смо и да се расток и расуло тешко заустављају, будући да се хране кукавичлуком и слабошћу. Изненадио сам се променама на Зеленом Брегу.

среда, 26. јул 2017.

Веселинка Стојковић: Божури цветају, моја мајко

Боле, боле ме речи

Знаш ли
Да боле
Боле ме
Речи
Које слушам

Знаш ли
Да гоне ме
Изгоне из раја

Знаш ли 
Да тоне
Тоне
Живот мој

И гле!

И гле!
Дођоше звезде да нам се поклоне,
Стигоше воде да нам жуборе,
Ветрови да нас носе,
Зоре потекоше,
Сунца нас засуше.

Процветаше ливаде
Да по њима трчимо,
Гајеви птицама се испунише,
Брда порастоше,
Висови,
Небо са земљом
Друмове широке раствори,
Божја реч стаде да збори.

Реч

...Како је добро
кад имате коме
да се обратите.
И кад немате
шта да кажете.
Тек да се јавите.

И кад немате
шта да кажете
тек да се јавите —
то је мала људска срећа.

Да ли је то само
мала срећа?
Кад можете некоме
тек да се јавите?
Шта је то што је
човеку чврст ослонац
у животу?
Реч зар није —
људска реч,
чиста, права?

...Одлази и овај дан.
Како дани брзо иду...
Али нека, долази пролеће.

Боже мој,
дај ми наду


Боже мој,
Лутах и још лутам.
Понекад ми се чињаше
Да ми је дан од светлости,
Али често није било тако.

Боже мој,
Дај ми наду.
Пространства су велика,
Не стигох да их сагледам.

Да потрчим Сунцу у сусрет,
И да ме на починак испрати,
Макар толико,
Један дан.
Да заспим као некада,
Дететом кад бејах.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 25. јул 2017.

Власта Младеновић: ОДИСЕЈЕВА ОДЛУКА


ОДИСЕЈЕВА ОДЛУКА

Донео сам коначну одлуку,
неопозиву оставку,
враћам се у мирну луку,
на моју Итаку.
Нећу да ратујем
за нечију јебаду,
идем у мировину,
враћам се у моју Хеладу.

Власта Младеновић

петак, 21. јул 2017.

Мирослав Б. Душанић: Празнина


Празнина
                За В. С.

Ноћ се спушта тама умножава
У тишини гута тијело моје 
А до јутра далеко је —
Свјежина 
Као сјечиво кожу сасијеца
Тијело подрхтава
Опрашта се — 
Можда задњи пут и јеца

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 20. јул 2017.

Марина Дурново — Владимир Глоцер: Мој муж Данил Хармс (фрагмент)

ISBN: 9789533200156

Када сам се опоравила од ударца, стала сам га тражити по затворима. Тражила сам га свуда и никако нисам могла сазнати у којем се затвору налази.
На крају ми неко рекао где се он налази и којег дана му је могуће предати пакет.
Пошла сам тамо.
Требало је по леду прећи Неву.
На Неви се налазио снег. Виши него што је моја висина. У њему је био прокопан уски пролаз тако да је једва двоје могло кроз њега проћи раме уз раме.
Обукла сам ваљенке и пошла. И ишла, ишла, ишла...
Кад сам изашла из стана, било је јутро, а кад сам се вратила, била је ноћ.
Два пута сам ишла тамо где је он био и од мене су примили пакет.
А трећи... (...)
Веројатно сам и трећи пут пошла тамо да бих му предала пакет.
Ставила сам комад нечег — можда хлеба — нешто малено, мизерно, што сам му могла дати. Пакетић је био сићушан.
Свим знанцима сам рекла да тамо идем да би сви знали, зато што сам могла и не доспети. Могло је не бити у мени снаге, а тамо је требало ићи пешице.
Ишла сам. Сунце је сијало. Сјајио се снег. Красно као у бајци.
У сусрет су ми ишла два младића. У униформама у каквим су ишли гимназијалци у време Царске Русије. Један је придржавао другог. Изнемогли је једва вукао ноге, а други га је стао водити. И тај који је водио молио је: "Помозите! Помозите! Помозите!"
Ја сам стезала тај сићушни пакетић и, наравно, нисам га могла дати.
Један од младића је стао већ падати. С ужасом сам видела како умире. И други је стао клонути.
Све је около блистало. Лепота је била нестварна. И сад ти младићи...
Ишла сам неколико сати. Била сам врло уморна.
На крају сам се успела на обалу и дошла до затвора.
Тамо где је био мали прозор где су примали пакете, чини се, никога није било или је било врло мало људи.
Покуцала сам на прозор и он се отворио. Рекла сам презиме — Јувачев-Хармс — и предала свој пакетић с храном.
Мушкарац је кроз прозор рекао:
 Чекајте, грађанко, и удаљите се од прозора.
И заклопио је прозор.
Прошле су две или пет минута. Прозор се поново отворио и исти мушкарац ми је рекао:
 Умро је другог фебруара.
И избацио мој пакетић кроз прозор.
И пошла сам натраг. Сасвим без осећаја. У мени је била празнина.
Тада ми је синуло кроз главу: "Боље да сам то дала младићима." Но свеједно их нисам могла спасити.
Сунце је зашло и било је све тамније.
Била сам у таквом очајном стању да нисам могла више ни мислити ни ићи. Било ми је потребно доћи к себи.
Не сећам се како сам се довукла до Јаше Друскина. Он је јако волио Дању. И мене такођер.
Видевши ме, све му је било јасно. Није требао говорити —видио се ужас на мом лицу.
Јаша Друскин је живио заједно са својом мајком, мало погрбљеном.
Она је поставила пред њега тањир с варивом и рекла:
 Ево ти. То је задњи тањур варива.
Он је на то рекао:
 Не, мама. Дај то Марини. Нека она једе.
Мајка се колебала, а он је поновио:
 Мама, кажем ти да то нећу ни дотаћи ако то не даш Марини.
Она је слегла раменима и дала ми тањир.
Мислим да је то вариво било од псећег меса.
Не сећам се како сам се довукла до куће. Била сам црна од туге. И врло промрзла.
Да бих се некако угријала, наложила сам пећ и убацила у њу нешто од намештаја. Неке веће даске.
Седела сам крај ватре, наравно, с огртачем, омотавши се још нечим преко огртача, и мислила, мислила, мислила...
Зазвонио је телефон. Довукла сам се до њега у ходник.
Звала је из болнице моја сестра Олга. Њој су као учитељици дали тамо кревет, иако није било довољно имати дистрофију па да те сместе у болницу.
 Мања?
Рекла сам:
 Ја сам.
Рекла је:
 Како си?
Одговорила сам:
 Лоше.
Рекла је:
 Сад ћу устати и доћи к теби.
Рекла сам:
 Не треба.
Онда је упитала:
 А Дања?
Она га је такођер волела.
Рекла сам:
 Нема га више.
Рекла је:
 Доћи ћу к теби.
Рекла сам:
 Немој. Морам сада сама решити хоћу ли окончати са собом или ћу наставити живети...
И спустила сам слушалицу.
Вратила сам се у собу, села уз ватру и гледала у њу.
Не знам колико сати сам тако непомично седела. То је био крај.
Након тога сам устала и рекла себи: "Треба живети. Изабирем живот“. И даље се продужио тај ужас.

 /С руског превео: Жарко Миленић/

«Кресты́»

среда, 19. јул 2017.

Савко Пећић Песа: У ЗОРУ ПОКЛИЧ


У ЗОРУ ПОКЛИЧ
(Мирославу Б. Душанић)

И кад последњи зрикавац 
над Уставом се огласи, 
настаће општа ларма и галама 
уз звоњаву овнујских звона нашим њивама 
и нашим увалама, све до Драшана. 
Урликнуће гром над Дањиштем 
а птице ће полeтјети јатима 
из својих гнијезда и дупља. 
Све ће замријети и одједном заћутати 
у времену које је прошло и које је било, 
али моћ пјесме и записане ријечи која титра 
у ниски ријечи и траје неће се угасити, 
него ћемо пјевати уз иконе наше 
пјесму сјећања на претке и нова рађања, 
која ће се угледати на оно што остаде иза нас
зором да кличу у здравље 
за трајање живота

Савко Пећић Песа

Перо Васлић

понедељак, 17. јул 2017.

КЊИЖЕВНО ЉЕТО У ШЛЕСВИК-ХОЛШТАЈНУ


Од 12. јула до 25. августа 2017. године одржава се у њемачкој савезној држави Шлесвик-Холштајн (Schleswig-Holstein), традиционално Књижевно љето (Literatursommer). Ове године је посвијећено балканским земљама (Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија). Календар сусрета украшава фотографија "Вишеградског моста", коју је начинио Љубинко Тадић из Дервенте. У главном граду Килу (Kiel) je простор Старе ботаничке баште у којем је смјештена "Кућа литературе", украшен двојезичним плакатима пјесника са Балкана. Слична поставка је и на крајњем сјеверу Шлесвик-Холштајна, у градићу Фридрихскугу (Friedrichskoog) на Сјеверном мору (Nordsee). Међу плакатима са пјесмама Црњанског, Миодрага Павловића, Попе, Андрића, Диздара и других, је и моја пјесма БЕСКОНАЧНО ЈА (UND UNENDLICH ICH). 


 Бесконачно ја

да ли ја то путујем из овог града
с вртологом носим
ужарене очи свих ових жена

можда уз сијевање и грмљавину
наручујем свјеже венус шкољке
што више тим сланија моја уста 

између кућа осамљен олујно се 
спуштам до жељезничке станице

да ли ја то остајем у овом мјесту
као једна избачена фотеља
ишчекујући сметларе

можда још једно писмо пишем
сједим у углу
с једним још-сам-овдје-погледом

безобразно једну жену грлим
и дуго у ноћ плешем 

Мирослав Б. Душанић
/на српски прeпјевао аутор: Мирослав Б. Душанић; објављено у антологији „Годишњак  за нову пјесму“, Франкфурт на Мајни/


 Und unendlich Ich

ob ich verreise aus dieser stadt
mit dem wirbel mitnehme
die glutäugigen blicke all dieser frauen

vielleicht unter blitzen und donner
frische venusmuscheln bestelle
je mehr desto salziger mein mund

stürmisch zum bahnhof walze
zwischen den häusern vereinsamt

ob ich verbleibe in diesem ort
wie ein ausrangierter sessel
die sperrmüllmänner erwartend

vielleicht noch einen brief schreibe
sitze in der ecke
mit einem hier-bin-ich-noch-blick

haltlos eine frau umarme
und tanze tief in die nacht

Miroslav B. Dušanić

Марија Јефтимијевић Михајловић: Тајна Смисла


Тајна Смисла

«Тренутак времена у чистом стању води
оцеловљењу бића, употпуњењу личности...»  

Онај си који Сунце призива
И чува од смрти до следећег рођења
У вртове ноћи пресађујеш звезде
Мирисима тајним омамљујеш Творца
Водама тамним враћаш невиности
Пушташ да кроз срце крштене потеку.

Ти и не дишеш — то звезде трепере
И свемир је ритам твога крвотока
Проговориш ли — полетеће птице
Изван овог неба, изнад наших снова
Додирнеш ли — на вечност нас сводиш
На Еден, на Логос, на Почетак
— јер си Светлост, јер си Љубав
Ти познаш тајну — где је зачетак 
И умеш рукама обујмити бескрај.

Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,
Изван тебе ни свет не пребива
— Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!  

Марија Јефтимијевић Михајловић 

Мирослав Б. Душанић: Змај од Авале

Василије Васа Чарапић (*1770  †29. новембар 1806)
Преузето из књиге
Знаменити Срби XIX века (Књига I, Загреб, 1901.)

субота, 15. јул 2017.

Горан Ранчић: Сецирање рата


Сецирање рата

у срцу бомбе уденете нежну реч
направите мали рез у пределу
заборављеног самртног пролећа 
урежете тугу и њоме вешто извучете
мало срце отаџбине и ставите га на 
хладни камен потом направите рез 
на малом срцу и гле великог чуда
чуда су данас могућа у сваком оку
потом морате имати слутњу песника
да бисте видели како из малог срца
излеће ка сивом небу црни гавран
девојчица која је видела повика
док је нестајала у прашини кратера
мама види златни лептир и потрча за 
сјесењеним листом љубећи ветар

(Из збирке: клопка)

Горан Ранчић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ђуро Гавела: Путовање

Ђуро Гавела 
*17. август 1907   †02. фебруар 1978

Путовање

Дивно је што нема наде
ни уздања за туге моје;
попио сам винограде,
пропићу и очи своје.


Свеједно је: гроб је лађа
у тајном мору од драгуља;
Бог ће да ме вечно рађа,
гроб ће да ме љуља, љуља...


Ђуро Гавела

понедељак, 10. јул 2017.

Виктор Шкловски: ZOO ИЛИ ПИСМА НЕ О ЉУБАВИ

* 12./24. јануар 1893   † 05. децембар 1984
ТРЕЋИ ПРЕДГОВОР

Седамдесет ми је година. Преда мном лежи моја душа.
Она се већ похабала на прегибима.
Та књига ју је онда савила. Ја сам је исправио.
Душу су савијале смрти пријатеља. Рат. Препирке.
Грешке. Увреде. Филм. И старост, која је ипак дошла.
Лакше ми је што не познајем места по којима ти идеш, не познајем твоје нове пријатеље, старо дрвеће око твоје воденице.
Сећања су се разишла као кругови на води, кругови су стигли до камените обале. Прошлости нема.
Кругови, прстенови љубави отишли су ка обали.
Нећу сести крај мора, нећу чекати лепо време, нећу позвати своју рибицу са златним пегицама.
Нећу сести ноћу крај мора, нећу захватати воду старим мрким филцаним шеширом.
Нећу рећи: „Море, врати ми прстенове".
И ноћ је већ стигла. С неба су се склониле недокучиве звезде.
Само се Венера, прва звезда вечери и јутра, вратила на небо. Веран љубави: волим другу.
Ујутру, у време када се већ бела нит може разликовати од плаве, ја изговарам реч — Љубав.
Сунце се излило у небо.
Ујутро песми нема краја, само ми одлазимо.
По књизи ћемо видети, као по води, на каквим је превојима бивало срце, колико је од прошлости остало крв и поноса, који се зову лиризам.

1963. година, Москва

П. С. Аља је већ неколико деценија француска списатељица, славна по својој прози и песмама које су јој посвећене.

СКЗ, Коло LIX, Књига 402; Београд 1966

субота, 08. јул 2017.

Химна Богочовеку Христу


Химна Богочовеку Христу
Св. Григорија Богослова

Тебе сада благосиљамо,
Христе мој, Логосе Божији,
Светлост од Светлости Беспочетне,
и Ризничаре Духа (Светога).
Ти Троструку Светлост
у Једну Славу сабираш.
Ти си разагнао таму,
Ти си створио светлост,
да у светлости све саздаш,
и материју несталну
усталиш обликом у космос,
и у садашњу благолепоту.
Ти си ум човеков просветлио
словесношћу и мудрошћу.
Светлости оне Вишње
доле га даде икону,
да светлошћу види Светлост
и свецео постане светлост.

(Песма 32,1-19)
/Прев. Еп. Атанасије Херцеговачки/

Преузето из Часопис Православне епархије крушевачке ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ; Година I ® Број 3 (135), Јун 2012. ® Крушевац