0
Књижара ЖАГОР; 2005, Београд 
3.

Затечени у једној касној епохи, која се може описати и као Доба опадања, потчињавали смо се Намеснику. Али, заштићени зидинама Замка осећали смо се и нерањивим, равнодушни према свему што је долазило из Палате.

Презирући славу стечену путем штампе и на његовим универзитетима, чинило нам се да смо се већ тиме уздигли изнад обичног живота и ступили на вишу раван. Ван Замка нехајни и весели, у кулама посвећени раду, нисмо марили за пучка збивања, ни за комешања која иначе чине Историју. Лаке душе живели смо посред надолазеће катастрофе.

Могао бих рећи да смо били срећни. Али повремено, као да се будим из дубоког сна, назрео бих више од појавности око себе. Прекидајући рад у ћелији или скрипторијуму, задрхтао бих од могућих последица било које моје мисли, геста, или изговорене речи. Јер, и на мени је почивао Поредак Света.

Али, као што одапетој стрели нема повратка, ни ја, после тих првих искорака, нисам осећао бригу ни страх. У јединству радости и језе суочавао сам се са још једном слутњом: плаветнило хладне, небеске сфере, мамило ме је лакоћом.

Ипак, и преко наших лица би каткад прелетела Сенка. Испрва, уличари би заподенули кавгу са стражарима на капијама. Затим би им се придружила светина, док је Намесникови плаћеници не би растерали ударцима с коња.

Сећам се и тишине која би пресекла сваки смех или разговор кад бисмо изјахали на градске улице. У муку нарушеном једино ударом потковица о калдрму, све јасније смо осећали притајену мржњу градског олоша.

А затим смо, најпре међу филозофима и помодним уметницима, у граду приметили црвене капуте, какве су носили следбеници Великог Дрводеље. Нехајни, ни на то нисмо обраћали одвише пажње.

Сматрајући срљање у опасност дужношћу, и презирући страх, знали смо да нема чисте анархије већ једино јачег или слабијег распада поретка. Знали смо и да се расток и расуло тешко заустављају, будући да се хране кукавичлуком и слабошћу. Изненадио сам се променама на Зеленом Брегу.

Постави коментар Blogger

 
Top