четвртак, 28. новембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Хандкеова празнина

Мирослав Б. Душанић
Хандкеова празнина

Послије очеве смрти све је постало друкчије
Осјетио сам задах историје
Заборавио дефиниције и формуле живота
И у грчу преко ноћи остарио
Смрт до тада сасвим запостављена
Успијева све да растјера
У дан ми се ушуњала Хандкеова празнина
Непомична али никако укочена

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Рајнер Марија Рилке у књизи Писма младом песнику


"Носити у себи колико је потребно за развој па онда дати плод – то је све. Пустити да се сваки утисак и сваки зачетак осећања доврши сасвим у себи, у тами, у неизрецивом, несвесном, сопствном разуму недокучивом, и са дубоком скрушеношћу и стрпљењем сачекати час рођења једне нове светлости: једино то значи уметнички живети, у поимању као и стварању. Ту нема мерења временским јединицама, ту не важи година, и десет година нису ништа. Бити уметник значи: не рачунати и не бројати; сазревати као што сазрева дрво које не гони своје сокове и спокојно стоји усред пролећних бура, без страха да после њих може и да не дође лето. Оно ће ипак доћи. Али долази само стрпљивима, који живе као да је вечност пред њима, тако безбрижно мирни и неизмерни. Ја сазнајем свакодневно, сазнајем у болу коме сам захвалан: стрпљење је све!“

Р. М. Рилке

Александар Ристовић: Посао за више значења


Посао за више значења

Пре него што се отвори кутија
потребно је ставити кључић
у браву
са унутрашње стране кутије.
Наравно, да би се то учинило
потребно је имати невидљиве прсте,
невидљиву кутију,
свакако
и
невидљиви кључић
којим покушавате да досегнете
такозвану оностраност
предмета и поступака.

Александар Ристовић

Мирослав Б. Душанић

среда, 27. новембар 2013.

Лаза Костић

* 31. 01./12. 02. 1841 † 26. 11. 1910

Еј, ропски свете!
Куда побећи с образа твога,
С образа твога трпежљивога,
Да пропаднем у земљу
Од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил у небо да скачем?

(1861.)

Лаза Костић

Мирослав Б. Душанић

Милица Јефтимијевић Лилић: Кад себе даш

Мирослав Б. Душанић
Кад себе даш

Ако ти срце крене
Ко плима призвана Месецом
И почнеш се успињати
До Другог, до издајства себе,
Тргни се, ишчупај га,
Јер ко је Други - 
Ко си и сам, знаш ли?
Застани, сачувај се.
Превелик понор пући може
Кад себе даш а не знаш ком.

О, велико је то тамно поље
Иза очију што те зову,
Иза плаховитих речи
Што те помамно грле.
Кроз те руке насмејане
Пропасти можеш,
Себе лишен,
Ако се даш а не знаш ком
Ко јасмин танковити
Ветру помамном.

Милица Јефтимијевић Лилић

уторак, 26. новембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Други


Други
се креће царством мојих сјенки
из очију истиска сањане слике
док моју лулу с дуваном пуни
увјерен да ће открити излаз
у књигама моје библиотеке

Други
их прелистава фасциниран
као молитве шапуће ријечи
и исписујуе на папир
као да је он
пјесник

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 25. новембар 2013.

Предраг Бјелошевић: Бити човјек, форма, пјесма / Predrag Bjelošević: To be a man, a form, a poem

Мирослав Б. Душанић
Бити човјек, форма, пјесма

Бити човјек - омогућити пјесми
да се испољи кроз најразличитије форме

Бити форма - недовољно за пјесму
неразумно за човјека

Бити пјесма - надвисити човјека
изаћи из форме

Предраг Бјелошевић

Мирослав Б. Душанић
To be a man, a form, a poem

To be a man - to allow a poem
to appear in most various forms

To be a form - insufficient for a poem
irrational for a man

To be a poem - to transcend a man
surpass a form

Predrag Bjelošević

Јованка Стојчиновић Николић: Преображај

Мирослав Б. Душанић
Преображај

Свако јутро прије одласка на посао
У спаваћој соби за столићем са двије ладице
И огледалом
Утрљавам крему на лице
И размишљам шта се још може спасити из младости

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања
И ништа ми важније не преостаје
Него да широм отворим прозор
И удахнем Свјетлост
Као врелу јутарњу кафу

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди
Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало
И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

Трнци који се из пета пењу у главу
Опомињу ме да кренем

Успут до посла Свјетлост ме
У себе Преобрати

Јованка Стојчиновић Николић

Горан Ранчић: Двојнице

Мирослав Б. Душанић
чиста среда

дечаку
неко шапну

ти си одабран
песма је дух
слична месечини
слива се
из очију Свевишњег
у твоје речи

ја други
дечак без сна
питам те
чему песма ако
милосрдни анђео
уништи ватром
последњу наду

Горан Ранчић

Мирослав Б. Душанић
изгубљена Среда

                      Ружици Главашки 

дечак исплака
речи љубави
написане латицама
на француском
руком девојчице
упућене другоме

беше прва Среда
зачуше се бомбе
то
милосрдни анђели
окивају снове

беше прва Среда
дечак и ја
горимо у немоћи
изазваној
муком од лепоте

беше прва Среда
дан
саздан од узалудности

господин Сартр спава

Горан Ранчић

недеља, 24. новембар 2013.

Мирослав Лукић: Дубока песма немогуће љубави

Мирослав Б. Душанић

Дубока песма немогуће љубави

...О, где сам, где сам то, Боже, ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира. Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?

Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.

Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рај голубачких крвопија.
Ушће потока, лештар, салаш, павит
и русе косе сеоских роспија...

Све је чудесно, у сутон, на трен.
Величанствен мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље...

Мирослав Лукић

Мирослав Б. Душанић

субота, 23. новембар 2013.

Стојан Богдановић: Када је реч о пријатељу

Мирослав Б. Душанић
Када је реч о пријатељу

Када је реч о пријатељу
Морам да нацртам круг,
И то велики,
Да би могао у њега да уђе
Потом да га тамо сместим
Као што је Коста то урадио
У присуству епископа александријског
Када је усред круга тачку ставио,
Као што би и Цоне урадио
Са својим пријатељем.
Тачка је чудо
Њен део је ништа
И зато она може
Да прими све госте,
Све као песма.


Стојан Богдановић
(Овдје је представљена као самостална пјесма. У своме коначном облику је уз мале интервенције постала "само друга строфа" пјесме ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТКУ. Погледати ПРВУ и ДРУГУ верзију. Пјесма ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТКУ је објављена у збирци КРИВО ДРВО, Народна библиотека ЊЕГОШ - Књажевац / Уметничка академија ИСТОК; 2014.)

Мирослав Б. Душанић

Стојан Богдановић: Звоцање уз рођенданску честитку

Мирослав Б. Душанић
Звоцање уз рођенданску честитку

                     За Мирослава Б. Душанића, 
                     из Појезне 

Честитам песнику рођендан, 
Јутро је, уобичајено,
Жали се: Даска му фали,  
Какав би то био песник
А да му не фали,
Да му све буде потаман.
Фали и мени,
Заједно бисмо могли
Да склепамо један сандук.
Али рано је,
Нисмо још поравнали даске,
Ни оне које имамо.
Нисмо ми за овај век,
Одложићемо пут и све остало,
Жена га чека,
А и мене чека сијасет недовршених ствари.
Ако ћемо поштено,
За човека,
Мало је један век. 

Стојан Богдановић
(Друга верзија пјесме поводом мог рођендана. Пјесма добија наслов и ближи се свом коначном облику... Погледати ПРВУ ВЕРЗИЈУ. Пјесма ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТКУ је објављена у збирци КРИВО ДРВО, Народна библиотека ЊЕГОШ - Књажевац / Уметничка академија ИСТОК; 2014.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Јутро искушења


Јутро искушења

Јутрос се не будим, узалуд покушаји
Нешто се против мене уротило
Дрводјеља мјери и склапа даске
Замирисала храстовина
И све ми то некако постало сумњиво
Сигурно ме с неким замијенио
А глас ме издао, никако да изустим
Охладиће ми се кафа на столу
Жив сам мајсторе, чека ме жена
Данас је рођендан овом пјеснику
А он се у посао сасвим задубио, гледа
Искоса, глади и поравнава даске

Мирослав Б. Душанић


Честитам песнику рођендан,
Јутро је, уобичајено,
Жали се: Даска му фали,
Зар би песник био,
Да му је све потаман, 

Какав би то песник био,
А да му не фали,
Фали и мени
Један сандук да склепамо,
Али рано је,
Нисмо још поравнали даске,
Ни оне које имамо,
Нисмо ми за овај век,
Одложоћемо пут и све друго,
Жена га чека.

Стојан Богдановић

(Изворни текст који је уз мање измјене и уз још један додатак, такође написан 23. 11. 2013. преточен у пјесму ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТКУ. Под тим насловом је објављена у збирци КРИВО ДРВО, Народна библиотека ЊЕГОШ - Књажевац / Уметничка академија ИСТОК; 2014.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 22. новембар 2013.

Никанор Пара: Поезија је са мном завршила


Поезија је са мном завршила

Поезија је са мном завршила
Не кажем да било шта окончате
Не гајим лажне наде у вези са тим
Ја сам хтео да наставим да пишем песме
Али понестало је инспирације.
Поезија се лепо понела
Ја сам се понео страшно лоше.
Шта добијам када бих рекао
Ја сам се лепо понео
Поезија се лоше понела
Када знате да сам ја кривац
Прихватам да испаднем будала!
Поезија се лепо понела
Ја сам се понео страшно лоше.
Поезија је са мном завршила.

Никанор Пара

Мирослав Б. Душанић

среда, 20. новембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Азил

© by Aernout Overbeeke
Азил

Све је страно као и прва 
доживљена тама 
љепљиво клизава и без 
облика
али чежња ка горе 
на свјетлост 
ломи ме и покопава
безгласно споро 
као да је вријеме стало 
и не могу да умрем 
док се небу
не да један посебан знак

Бијег није промијенио 
ништа
заслијепи ме као бацач 
свјетла на саслушању 
и остах сасвим усамљен 
и невидљиво везан
да нестрпљиво ишчекујем
да ме оловни замор
прекрије 
и смрт из даљине
спасоносно пољуби

(20. 12. 2011 / 20. 11. 2013)

Мирослав Б. Душанић

уторак, 19. новембар 2013.

Бела Хамваш: «Орфејска поезија»


«Као последица хомеровског скретања поезија је постала спољњи призор, површна атракција, чулна драж, привлачан привид опсењујуће чаролије. Код Хомера све блиста, чак и болест и грех. Хомер човекову пажњу усмерава на ову површину, тиме обмањује и тиме опсењује. Орфејска поезија је насупрот томе права поезија која припитомљује тигрове и због које рибе провирују из воде – елементарно објављење божанских речи. Ова поезија не зна за велики поетски арсенал који је од Хомера наовамо развијен: мера, рима, поређење, слике, склоп, звецкање, гиздавост, спектакуларна продукција и чаробна игра. У орфејској поезији све зависи од надљудске моћи надахнућа. Ова поезија је пре мутна него светла; пре муцава него ритмична; пре дивља него разиграна; пре магловита него прозирна; пре прорицање, пре пророчанство, извансебност, визија, немоћ, занос, лудило него примамљивост, спретност, разумност, виртуозност која се рецитује.»

Бела Хамваш
/Diárium, фебруар, 1944./

Владимир Настић: Србија

Мирослав Б. Душанић
Србија

Ако те изговорим
упалиће се сва кандила на свијету.
Тужна ријечи, како ћу те изговорити?
Кајмакчалан - могу.
Колубару - могу.
Могу ријеке, брда костура
и ослијепљене анђеле.
Шта је то?
То се Душан празним дупљама
и мртвим костима за тебе моли.
То шљива - богородица, цвијет, трње...
Опанак.
Нож за чарапу задјевен.
С мачевима се рађаш и на сопственим
вратовима их оштриш.
Поздрављам лобање на Ћеле-кули.
Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену
са десет куршума.
Јована на мртвој стражи. Милију.
Објешене на Теразијама.
Подављене у Јасеновцу.
Кадињачу и цијели батаљон.
Небо над тобом, Србијо.
Коње ти посустале што без седланика
стрњиштима лутају...
Хоће ли икада умукнути?

Владимир Настић


Мирослав Б. Душанић

Александар Лукић: Слепа улица

ISBN: 978-86-87003-25-5 (БСМ)

Слепа улица

Срчани и истинољубиви људи,
настоје да скину маске са образина приказа.
Мало их је.

Страшила вапе да се тако што не деси.

Крај неке кошнице коју овлаш додирнеш,
где сабијени делују наши савременици,
кобојаги блиски нам по перу,
излетеће хиљаду ратоборних пчела у роју,
са љутим жаокама на готовс.

Пушке са лакираним кундацима спаковане
са војничким шошкама у холу карауле,
са бајонетима натакнутим при цеви,
приправни за узбуну, пиље у нас.

Караула. Празна порцеланска ваза
стиснута уз државну границу.

Слепа улица.

Александар Лукић

понедељак, 18. новембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Прекинут сан


Прекинут сан

Управо сам отворио очи
Заплашен да не будем
Јунак утамничен у том сну
Одбио сам из принципа
Такву епизоду
У свијету који није херојски

И прије него што поново
Заспим има да провјерим
Шта се то подразумијева
Под појмом европеизације

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Митослав Б. Душанић

Јованка Стојчиновић Николић: Сликар


Сликар

У неколико потеза
Насликао је њено
Тијело

Никада нисам замишљала
Да тако изгледају
Руке које га
Свлаче

Јованка Стојчиновић Николић

Мирослав Тодоровић: НИЧЕМ


***
 

НИЧЕМ
И већ сам РЕЧ
Зрно повесмо
Сплете миленијума тмине
У листић светиљку
Овај пламичак траве
 

Душа предака
Призива
После свега
Светлост-и кап
Речник глине
И тишине
 

Живот мој
О томе књига


Мирослав Тодоровић

Стојан Богдановић: Као песма

као песма

и зналци су отворили уста
широм гледајући његова дела
он лукаво се скрива
на тој слици
иза драгиње вири на једно
око препознаје се
рука смирена
све је по протоколу
нема шта тек
на платну пред нама
драгиња потпуно гола
као песма

Стојан Богдановић

среда, 13. новембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Рђа на језику


Рђа на језику 

због сталног осјећаја несвјестице
у току хипотетичког повратка кући из избјеглиштва
и задубљен у сопствено биће
језик се охладио у јулу 2006.
кад је преминуо мој отац
није било ни дашка у небеском плаветнилу
само су мајчине преплакане очи
продирале кроз зидове собе
и губиле се у даљину
без да су видјеле
надолазећи пламен сунца

... и давно прије тога — још при бијегу
у непознато
као знак да прави осјећаји
нису у списима — нису на језику
него да почивају и страхују у срцу 

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 3. новембар 2013.

Miroslav B. Dušanić: Femme arabe


Мирослав Б. Душанић

Femme arabe

ob sie aus dem trüben Fenster
stundenlang starrt noch

das undurchdringliche Braun
müde und ausdruckslos bald

von engen Gassen erpresst
aus ihrem Gesicht das Lachen wenn

die Wärme den Geruch trägt
von Gewürzen und Hammelfett immer

die Luft in der Hitze flirrt
verloren in verschleiertem Blick aus

den Feigenblättern geflochten
das Schamgewand ewig

die umschließende Hülle verheimlicht
Sandkörnchen des Körpers flüchtig

eine Illusion die ein Bild schafft
verlockend und verlogen unbegreiflich

ein Zeichen der Gegenliebe
am Ende mit leeren Händen besiegt 

Miroslav B. Dušanić