0

«Као последица хомеровског скретања поезија је постала спољњи призор, површна атракција, чулна драж, привлачан привид опсењујуће чаролије. Код Хомера све блиста, чак и болест и грех. Хомер човекову пажњу усмерава на ову површину, тиме обмањује и тиме опсењује. Орфејска поезија је насупрот томе права поезија која припитомљује тигрове и због које рибе провирују из воде – елементарно објављење божанских речи. Ова поезија не зна за велики поетски арсенал који је од Хомера наовамо развијен: мера, рима, поређење, слике, склоп, звецкање, гиздавост, спектакуларна продукција и чаробна игра. У орфејској поезији све зависи од надљудске моћи надахнућа. Ова поезија је пре мутна него светла; пре муцава него ритмична; пре дивља него разиграна; пре магловита него прозирна; пре прорицање, пре пророчанство, извансебност, визија, немоћ, занос, лудило него примамљивост, спретност, разумност, виртуозност која се рецитује.»

Бела Хамваш
/Diárium, фебруар, 1944./

Постави коментар Blogger

 
Top