среда, 30. септембар 2015.

Драгиша Васић: Сан каплара Белића


Сан каплара Белића

  Једанаестог дана, тешки и чувени маршеви албанског другог одреда завршавани су маршем Драч – Тирана.
  Приморјем, но по излоканом и каљавом путу, кретали смо се крајњем циљу наших маршева, јер су нас тврдо уверавали, да ћемо у овој, после Драча, најпријатнијој вароши Албаније остати као стална посада. Међутим, иако су знали да их тамо чека дужи одмор, слабији војници маршовали су ћутећи и уморно. Зачеље колоне отезало се све више и више, и изнурени од напора војници свраћаху ван пута, већ после неколико километара, да се одморе и прикупе нову снагу. Баш на половини пута био сам позван од команданта одреда, који ми издаде ово наређење:
  – Са двадесет одабраних војника задржите се на овом месту, и тек кад будете пропустили и последњег заосталог војника, крените се напред за одредом. Скрећем вам пажњу, да су на овом путу мештани убијали наше заостале војнике из првог одреда, који је, пре неколико дана, овуда прошао. Пазите!
  Пошто сам одабрао и одвојио људе, остао сам на путу неколико часова. Заостали војници, које сам храбрио, прикупљали су се и пролазили поред нас, заморено, гегуцајући. Можда се одред налазио близу циља, кад сам се ја са својим људима кренуо, и без икаквог узнемиравања маршовао лагано по тамној ноћи, која је наступила.
  Зауставио сам се тек пред саму поноћ и одлучио да ноћим поред пута код једне кућице, која се близу друма у помрачини беласала. Сматрао сам да ћу правилније извршити наређење командантово ако не стигнем одмах у варош близу које смо се налазили, већ ако ноћ проведем на путу.
  Пошто сам одредио стражарска места и издао потребна наређења, изаберем једно месташце поред зида оне кућице, легнем и убрзо, јер сам био уморан, заспим. Али већ после пола часа тргоше ме из тврдог сна ужурбани и збуњени гласови мојих војника. Скочим што сам пре могао и угледам војнике око мог одличног каплара Белића, који се бацакао и ногама и рукама и који је бунцао. А кад смо га са тешком муком савладали, умирили и расанили и кад је потпуно дошао к себи, он нам, нешто стидљиво, исприча овај свој баш нимало чудноват сан:
  – Чувам ја, као, овце на ливади, и то овде негде у Албанији. Свирам, као, у свиралу, а нигде никог, осим стада и мене, нема. Одједанпут нагрнуше са две стране Арнаути, наоружани пушкама, а међу њима и пуно неких жена. Кад, не постаја дуго, а они поскидаше пушке и почеше пуцати. Простреше се по земљи мртви и жене и људи, а после не знам шта би јер ме ви почесте дрмусати те се пробудих.
  Чим сам саслушао сан, ја са извештаченом срдњом покарах каплара Белића што нас је узнемирио и наредих да се људи умире и да понова легну.
  Пробудио сам се кад је већ било добро свануло. Погледам, потом, око себе и видим да смо провели ноћ усред једног малог сеоског гробља. Она кућица, што се синоћ беласала у мраку, била је гробница. Четири бело окречена гроба били су поређани један поред другог. Усред гробља неколико кипарица уздизали су се високо и достојанствено...
  За непуни час стигли смо у варош где сам одмах команданту рапортирао: да ми се ништа особито није десило и да сам довео војнике исправно.
  Месец дана касније, на путу из Тиране за Драч, код села Кашара, чувени одметник Сулејман-бег са друштвом беше убио нашег наредника Лаловића и редова ђачке чете, учитеља и пуковског писара Средојевића, који су службеним послом ишли у Драч. Поводом овог случаја наређено је нашој чети да разоружа неколико села око Тиране.
  Једно послеподне, за време док су се војници одмарали, позва ме наш тумач, кога смо повели, да свратимо у једну оближњу кућу и видимо једног чудног и повученог старца, који је имао близу сто година.
  – Вреди вам доста да га видите и чујете – рекао ми је тумач Алија Нухбеговић.
  Затекли смо старца крај ватре, која је тињала у средини мрачне и непријатне собе. Мали, погурен, симпатичан и потпуно ћосав чичица пушио је и покушао да устане кад нас је угледао. Разумео сам кад му је Алија, поздрављајући га и дајући му знак да седне, рекао:
  – Ово ти је српски официр. Хтео је да те види и да поразговара.
  Он проговори са руком на срцу:
  – Живео! И нека му алах да што жели. Слушао сам много доброга о Србима.
  А Алија, пошто ми ово преведе и пошто седосмо пред старца, рече:
  – То ти је, господине, стари Ђоктула Абдула из Кашара. Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац.
  И обраћајући се њему упита га:
  – А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако затворен, чамиш у својој кући и мрзиш на овај народ? Знам, валах, да ти је тешко причати, али причај ради господина.
  Стари повуче много дима из своје цигаре, па вртећи главом и чинећи устима као да срче чорбу, одговори:
  – По, по, по. Испричаћу, да би знао господин какав смо ми народ. Јест... јест, треба да зна. Ево, то је овако било: женио сам сина, хтео сам да га усрећим и себе да усрећим. У Комзи, једном селу тамо код Кроје, био ми је пријатељ, један поштен кмет, који је имао кћер младу, лепу и честиту. Ја сам је изабрао за свог сина, здравог, кршног Рустема. Ретко је кад било таког весеља и радости у Албанији као у богатом дому мога пријатеља, одакле смо се, после венчања, кренули нашој кући у Кашаре. Успут смо певали и клицали, а свирали нам тирански чочеци. Одједном, на лепом и чистом дану, угледасмо гомилу људи и жена, који су нам ишли у сусрет. Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом из нашег села Кашара... Ох... То је било поред пута близу вароши, кад се свадбе сретоше. Наши су махали главама оним другим сватовима да се склоне и обиђу, јер не ваља да се младе виде. Они су опет давали знаке нама да им се склонимо. Али се нико не склањаше. Тада смо им ми отпочели претити, а они нам одговорише исто тако претњама. И како смо били тврдоглави и једни и други, а пушке нам беху о раменима, ми их поскидасмо једновремено, несвесно, као по команди, и на несрећу и нашу и њихову. Пушке плануше и крв се проли. Зачас, и међу првима, младе и младожење беху мртви, ваљаху се у својој младој крви. Је ли видео господин оно гробље поред пута где су кипариси... Хм...
  И старац се стресе и настави:
  – Покажи, Алија, кад онуда прођете. У кућици сахранили смо младенце, малочас бујне, румене, пуне живота. Тамо је мој син, мој Рустем; а седамедесет и четири гроба око кућице, то су сватови, они из Комзе и они из Кашара, наши и њихови. Ја сам остао жив на своју несрећу, а стари и добри Јусуф одмах је полудео, па је умро после кратког времена. благо њему. Ето реци, Алија, господину: такви смо ми. Док сам могао, ишао сам на гробље. Сад не могу, стар сам. Има само од свадбе педесет година... Долазе ми људи и причају да је војска српскога цара добра, племенита. Нови цар, да га алах поживи, умириће нам крв.
  Старац је још говорио, док сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипарица у гробљу, крај пута, где смо ноћили, и сна мога каплара Белића.

Драгиша Васић
/Прича и илустрација преузети из ОМАЈА - књижевни лист, број 2; Велика Плана, лето 2008./

уторак, 29. септембар 2015.

Власта Младеновић: ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ или О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС


ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ
              или
О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС


 Мирославу Б. Душанићу, уздарје


Мрачно је доба,
епоха стида,
моја је соба
без зида,
на души отворена рана,
узалуд се рида,
нико не чује плач славуја,
мучна је тишина,
боли, боли истина.
Чекам да сване,
анђеле бели,
мој радни дане,
трпим ноћ,
као што и моји су трпели,
чекам да бол умине,
плач да прође,
киша да престане.
Чекам да сване,
чекам славне дане.

Власта Младеновић

/Објављено у Власта Младеновић: ФУСНОТЕ ЗА МОКРАЊЦА — ISBN: 978-86-80634-01-2/

Мирослав Б. Душанић: Прилог изучавању српске литературе


Прилог изучавању српске литературе

                                Власти Младеновићу

Драги мој пријатељу Власто
Ево ме послије ћутања дужег
Ништа ми није помогао бијег
С поезијом сам Ти заст‘о
Свака ми ријеч о врату тег
А строфа непремостив бријег

Опет се обнавља стари адет
Само онај који у амбасади чита
Стихове о тузи и завичају
Тај је признат и цијењен поет
Као некад за вријеме Тита
О њему се пише и сви га знају

Такви су соколи српске ријечи
Њени чувари и барјактари
С њима се маршира у Европу
Док Боже правде салоном јечи
Смјењују се млади и стари
И хвале коктел и добру клопу

Печење с ражња и домаћа љута
Као и слика предсједника на зиду
Залог су да цвјета наша култура
Она никада неће скренути с пута
То мораш да имаш увијек у виду
Када се изучава српска литература

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 28. септембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Херувимска пјесма


Херувимска пјесма

Шта је то онострано питаш ме
С погледом у небо
И у неизмјериву даљину
Зар није сурово сво ово безнађе
У очима нашим и око нас
Зар не видиш шта нас снађе
Јаблане су олује поломиле
И како да очекујемо богиње
Са које небеске лађе
Да обрадује њихов љупки глас
Свуда одјеци бубњева и ратници
Са све четири стране надиру
И нико више не мари за нас


Не кукај мило моје нисмо јадници
Сам Господ нам шаље спас
Погледај иза облака се назиру
Зраке сунца и анђеоски гласници

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Задах леша


Задах леша

Живот ме изневјерио
Искочио из колосијека и вози
Не обазирући се на мене

А волио сам га пуним плућима

У народу постоје подсмјешљиви
Изрази: Сипање из шупљег у празно
И Упорно слагање закрпе на закрпу
Тек толико да на нешто личи

Ако и успијевам некога да заварам
Себе баш никако

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 26. септембар 2015.

Џонатан Велс: Иконе еволуције


 «Иконографија убеђивања погађа, чак и више од речи, срж нашег бића. Сваки демагог, сваки обмањивач, сваки рекламни агент, зна и искоришћава убеђујућу моћ добро изабране слике...
Али, многе од наших слика су отелотворење идеја маскираних у неутралне описе природе.
Ово су најмоћнији извори прилагођавања, пошто нас идеје, које се износе као описи, наводе да изједначавамо експериментално са недвосмислено тачним.»
- Стивен Џеј Гулд / Stephen Jay Gould, Wonderful Life
(New York: W. W. Norton, 1989, p. 28)

ПРЕДГОВОР
 
    За време мојих студија физичких наука и постдипломских студија биологије на Универзитету Калифорнија, Беркли, веровао сам скоро свему што сам читао у својим удџбеницима. Знао сам да су књиге садржавале мањи број штампарских грешки и мање чињеничке грешке, и био сам скептиан на филозофске тврдње које су ишле изван тих доказа, али сам мислио да је већина онога што сам учио било у суштини тачно.
   Ипак, док сам завршавао свој докторат из ћелијске и развојне биологије, приметио сам да су сви моји уџбеници који се баве еволуционом биологијом садржавали недопустиву грешку - цртежи ембриона кичмењака показују сличности које су требале да буду доказ за порекло од заједничког претка. Али, као ембриолог знао сам да су цртежи погрешни. Не само да су искривљено приказивали ембрионе које је требало да приказују, него су такође изостављали раније ступњеве на којима ембриони изгледају веома различито једни од других.
   Моја процена цртежа ембриона потврђена је 1997. године када су британски ембриолог Мајкл Ричардсон (Michael Richardson) и његови сарадници објавили чланак у часопису Anatomy and Embryology, упоређујући цртеже из уџбеника са правим ембрионима. Ричардсон је касније цитиран у водећем америчком часопису Science како каже: "Изгледа да се испоставља да је то једна од највећих превара у биологији."
    Па ипак, већина људи остаје несвесна истине, а чак и уџбеници објављени после 1997. године настављају да приказују ове погрешне цртеже. Открио сам да и многи други примери из уџбеника такође искривљено приказују доказе за еволуцију. Испрва ми је било тешко да у то верујем. Како је могуће да толико много уџбеника садржи толико пуно погрешних представа, и то тако дуго? Зашто нису примећене раније? Затим сам открио да су други биолози приметили већину њих, и да су их чак критиковали у писаној форми, али су њихове критике биле игнорисане.
    Образац је доследан и указује на нешто више од просте грешке. У најмању руку, указује на то да дарвинизам охрабрује извртање истине. Колико се ових извртања чини несвесно, а колико намерно, остаје да се види. Али, је резултат јасан: Студенти и јавност се систематски погрешно информишу о доказима за еволуцију.
   Ова књига говори о тим доказима. Да би их документовао, користио сам цитате из радова стотине научника, од којих већина верује у дарвинистичку еволуцију. Када их цитирам, то не чиним због тога што желим да изгледа као да они одбацују Дарвинову теорију; већина од њих је не одбацује. Цитирам их зато што су експерти по питању тих доказа.
    Где год је било могуће, избегавао сам стручни језик. За оне који хоће више детаља, укључио сам опсежне белешке на крају књиге које упућују на научну литературу. Намена белешки није да буду исцрпне (осим тамо где набрајају изворе цитата), већ да помогну читаоцима који желе да истражују ствари подробније.
   После текста поглавља следе два додатка. Први критички процењује десет широко коришћених уџбеника биологије, од средње школе па до постдипломског нивоа. Други предлаже упозоравајуће етикете, као оне које се користе на кутијама за цигарете, за школе које би можда желеле да их поставе у свој наставни материјал да би упозорили ђаке и студенте на погрешне информације.
     Многи људи су били веома љубазни да прегледају и дају коментар на овај мој рукопис. Неки од њих су то јавно учинили, а други су желели да остану анонимни. У појединим случајевима, ови други су изабрали анонимност да не би дошли под удар од стране људи који се одлучно противе закључцима ове књиге.

                                                             - Сијетл, Вашингтон
                                                                                  Јул 2000

ISBN: 978-0895262004

Владета Коларевић: ЂАВОЛСКИ СВАТОВИ


ЂАВОЛСКИ СВАТОВИ

(Приповедање Борисава М. Матића из села Љубичевца код Страгара, Рудничког, рођеног 7. октобра 1907.)*

   Још нешто да ти испричам. Ишо сам једном, имо сам друга у Црнући. Звао се Миленко Красојевић. Са њим сам онда лепо стајао. Ја сам био код манастира Враћешнице, па сам ишо оздо путом. Кад сам био оздо, наишли сватови, ноћ је била. Наишли сватови; то је ука, ука – песма, само ври. Пошо сам из Враћешнице касно. Песма низ пут, сватови, само јури – фијакери, и јашу коње људи, и песма – нема, само ломи.
   И ја сам стао са стране, а тај мој побратим – иде на коњу, и мене вели: „Откуд ти ту... одакле идеш?“ Реко, ја пошо кући. „Па, де си омрко?“ Реко, био сам у Враћешници. „Ајде, каже, седи поред мен, јаши.“ Ја узјаша и седо. „Држ се добро“, вели. Ја га увати за леђа, вако. „Немо да се упуштиш од мене. Држи се добро, иначе – оћеш да останеш.“ Да л’ лети, да л’ иде? – ни ја не знам.
   Докле смо ишли, шта смо радили? Ишли за девојку. Седели смо свуд. Отишли домаћинској кући – у Липовац, и седели за совром. А он мене (побратим) каже: „Седи ти поред мене.“ Ја сам седео мало поред њега, па сам се, нако – и уплашио. Не знам, не познајем никога сем њега. Док смо узели девојку, све то, и ручали. Ал’ иду неки људи око совре, играју, и вако веле: „Овај да се убије.“ Вако руком на мене: „Овај да се убије.“ Један, па други, па трећи. А онај мој побратим: „Слушај, ти само, каже, ћути. Ништа немо да говориш.“ А ја сам ћуто. Ћуто, док је то прошло све.
   Ајде уземо девојку – кренемо. „Ајде, каже, напред.“ Појашаше они сви. „А ти, побратиме, са мном. Ал’ се, каже, држи добро.“ Тако, куд смо ишли, де смо? – не знам ни ја. Кад је расвит био, није свануло још, петлови певају, ја на једној крушки. Бога питај чија то кућа била. Ја на оној крушки. Јаој, сав сам био подеран, онако. Од чега сам био подеран, ни ја не знам.
   И, куд ћу ја – да вичем домаћина, они спавају. Вичи ја, вичи, не могу да се скинем. Док, изиђе једна жена гологуза иза куће, ради себе – да мокри. Није ни знала да сам ја  на крушки. Кад ме је угледала она се прекрстила пет пута: „Шта ћеш ту... и ко је ово?“ Па виче људе: „Изиђите овамо – да видите шта је ово?“ Гледају људи: „Штаћеш ту, и одакле си?“ Реко, немо да ме питаш, дај лотру. И она донесе лотру, и ја сиђем полако. Не смем ни да причам де сам био. Скинем се, сав ицепан. Ту сам се мало одморио код њи. Дадоше ми неко одело те се преобучем. Дали ми после мало да једем. То било у Горњој Црнући, од Ерића. Те дођем полако кући.
   Кажем ти, ја опет једва чекам да видим мојег побратима. Ал’ тај човек мој побратим, живио у Милановцу. Једва чекам ја д идем у Милановац... А онда, одем ја у Милановац, па не смем да га питам одма. Као, не знам ни сам – да л’ је то тачно он био. А он гледа у мене па вели: „Шта ме гледаш, побратиме?“ Па, гледам те – реко. Каже, вели: „Слушај, ти си срећан, што сам се ја потревио те ноћи да идем. Иначе би ти награбусио – куд си наишао и ко је те срео.“ И тако то, каже: „Срећан си колико си тежак.“ И ја више тог побратима не видо. Тако ти бе’а. Ја протури ту свадбу лепо. Једва сам осто жив.

Владета Коларевић
/Свједочанство и илустрација преузети из ОМАЈА - књижевни лист, број 3; Велика Плана, јесен 2008./

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊ 

* Прибележено по основу неколико казивања, негде концем лета 1996. у Љубичевцу, негдашњој Бушници

Гојко Тешић: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, НАЈЕВРОПСКИЈИ СРПСКИ ПИСАЦ (фрагмент)

* 01. март 1891  † 01. август 1955
  «Винавер је у српској литератури XX века постао симбол поетског модернитета, она врста ствараоца који је већ у првој деценији својим радикалним поетичким захватима (нарочито у спору са тзв. ларпурлартистичким концептом Богдана Поповића и позитивистичком, прагматистичком естетиком Јована Скерлића) иницирао пројекат српске авангарде (заједно са Светиславом Стефановићем, Димитријем Митриновићем). Прелом, преврат, разарање класичних форми и норми (са Причама које су изгубиле равнотежу, телеграфским сонетима сачињеним од једносложних стихова), са пародијама као специфичном формом критичког пре/вредновања поетске традиције итд.) оно је што је Станислава Винавера као францускога ђака бергсоновско/малармеовско/валеријевског типа начинило радикалним зачетником модернистичко-авангардног пројекта.
  Неспорно је да је Станислав Винавер најевропскији интелектуалац модерне српске књижевне уметности XX века – широкога образовања, несводљивог и неканонизованога духа, увек у жестоком спору са оном врстом догматског, идеологизованог, нормативистичког, позитивистичкога мишљења и певања које је тековина мртве традиције. Увек је из европскога окружја у српски поетски контекст критички преносио, препевавањем и превођењем острашћено и занесено, пркосно и у инат законодавцима и проповедницима поетске праксе и промишљања оно што је негде, тамо у свету, највредније, најзначајније...
 Станислав Винавер – јесте парадигма српског поетског модернитета, магична стваралачка појава српске авангарде, језички маг и чудотворац, преносник онога што је у европској поетској модернистичкој традицији најсветије, најплодотворније, најживље у матици највреднијега. Станислав Винавер је у српској књижевној уметности, понављам, с разлогом – најевропскија, најсветскија појава модернога кова – највећи, најбожанскији Институт српске поетске модерности у коме је језик врхунаравни, најврховнији Бог над боговима... Тај језички, поетски и критички геније за свога живота није имао слављеничких књижевних манифестација њему у част, за живота је био без иједног признања за књижевни рад. За њега, вечитог прзницу, инаџију, неугодног и опаког полемичког противника по неком неписаном правилу, остао је презир, непоштовање, игноранција – оних владајућих старих соцреалистичких списатељских властодржаца с којима је био у перманентном књижевничком (не само идеолошкоме!) спору. Додуше, они су били идеолози литературе а то је за Винавера био сасвим довољан повод за исцрпљујући и непрекидан рат који је, у свакој прилици, добијао...»

Гојко Тешић
/Књижевни магазин, Месечник Српског књижевног друштва, број 73-74; Београд, јули - август 2007./

Мирослав Б. Душанић

Србољуб Митић: Три пјесме


ОДАСВУД СВЕТ

Висине и дубине небеске
Једном пољубише се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји



МАЈКА БРАНКА

Мајушна телом
Душом преголема
Златна протече

Бистроока дубоког погледа
И тмину грдну
И боје дање

Над мајкама мајка
Правду ужасну
На голим рукам
Пронесе усијану

Рано је узе гроб
Ал' запахну је
Среће дашак

Слатка јој земља
око костура



УМНО УМНО НОЋУ

Иза смеја рђа јад и чемер
Иза смеја освиљеног
Мука гола

А неће бити ува тог
Које ће издржати
Реч најјаснију

Силама песме
Јавно и јасно
Тући се


Умно
Умно

Ноћу

Ако сам човек живац
Ако сам глава умна
Лудо ли мислим

Не воле ме пчеле
Не воле ме мрави
Не воле ме војске

Учини ми се
Ето сам препознао
Срце своје

Слобода моја далека је
Ал' жива јесте
Али јесте

Србољуб Митић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. септембар 2015.

Драган Р. Аћимовић: СА ЦРЊАНСКИМ У ЛОНДОНУ (фрагмент)

ISBN: 86-7363-425-3
Филип Вишњић, Београд 2005.
Библиотека Талас

– А Иво Андрић? – упитах.

Госпођа Црњански ускочи: „Ива сам ја прва упознала. Дошао у Београд, после рата, млад и туберкулозан, без веза. Нашла сам му стан и пријатеље…“

„Иво је срећан човек“, настави Црњански. „Увек га је пратила срећа. Имао је лепу каријеру, лепе жене, увек добре приходе. Сад, кад се оженио Милицом Бабић, имао је ту срећу да његова ташта поседује диван стан усред Београда, усред несташице апартмана… Срећан човек нађе и добру ташту!… Био је овде, у овој соби, ту је седео где ви сада седите; разгледао собу, питао нас свашта, мало говорио о земљи и људима, више о литератури, а онда погледао у сат: треба да иде. Неко га чека рече, у Амбасади. У ствари, пазио је на протокол. Увек је такав био: ред, пажња, церемоније, прави дипломата од каријере… Такви људи успевају, драги мој Аћимовићу, зато пазите шта, где и како говорите, како се понашате. За мене је све то касно…“

Рекох: – Излази да је Андрић по свом понашању и писању био предодређен за нобеловца.

„То му из Београда припремају већ две-три године. Прво је пропао пред Квазимодом, па онда пред Сен-Џон Персом. Овога пута помогао је лично Хамарскјолд. То сте ви писали о Андрићу као нобеловцу у „Нашој речи“ (а ја сам рекао да је Црњански оригиналнији и значајнији писац од Андрића) донеће вам непријатности. Андрић има пуно пријатеља, не само политичких. Како објашњавате да је „Искра“ тако лепо писала о Андрићу. Па, Парежанин је, као Андрић, као Милица Бабић – Босанац“.

Драган Р. Аћимовић*

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Драгољуб Драган Р. Аћимовић (Јагодина 1914 - Јоханесбург 1986), новинар, песник, преводилац, путописац и издавач. Као гимназијалац је са колегама покренуо књижевни лист БРАТСТВО, а прије Другог свјетског рата је објавио књигу филмских критика ЗА СЕДМУ УМЕТНОСТ; Библиотека "Нови филм", Београд, 1938. Под псеудонимом В. Рашчанин објавио ЛИРИКА НАЈМЛАЂИХ, књижевна расправа, "Нови хоризонти"; Београд,1939. Због политичких прилика обрео се као емигрант у Паризу, а од 1952. године је био у преписци са Милошем Црњанским. Он се с Црњанским срео 1953. у Паризу и те исте године му је штампао књигу ОДАБРАНИ СТИХОВИ. Драган Р. Аћимовић се потом сели у Јоханесбург гдје је отворио и сопствену издавачку кућу. У њој је објавио више плакета поезије и неколико књига прича и есеја, међу њима и једну своју. Он је 1961. године са супругом био у Лондону, тада је посјетио Црњанског и његову супругу. По повратку у Јоханесбург објављује (1962.) књигу Црњанског на српском језику ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ. На основу својих контаката са Црњанским написао је стотињак страница мемоарске прозе. Књигу СА ЦРЊАНСКИМ У ЛОНДОНУ 1961 објавио је у Минхену 1979. године, двије године послије смрти Милоша Црњанског. Ова књига се прво појавила као сепарат српског емигрантског листа, да би касније доживјела неколико издања.

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

Милош Црњански у Лондону 1961.

четвртак, 24. септембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Врана


Врана

Јесен је и небо отежало

Видим како ломи свјетлост
Притиска цријеп
На земљу пада први уморан
Лист

Од пуцкетања крова бјеже 
Сјенке

Изнад кружи врана
Једнолично омеђава простор
Наступајуће празнине

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 23. септембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Суочавања (фрагмент)


* * *

И јасно сам чуо ударе звона као некад

глас оца: Откуд змија у недоба

Покајнички посматрах ријеку и пијесак

пса који лаје на сопствену сјенку
и почех да сумњам

Изливао сам из себе сумњу узнемирен

као пас

Мирослав Б. Душанић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станимир Трифуновић: Када напустиш собу


Када напустиш собу

Када напустиш собу
у којој ниси била
и која је то постала када те је наслутила
и у којој је преврнута остала
твоја шољица за кафу
и жеља коју ниси смела да изустиш
јер бих је могао чути и испунити…
и од чије буке су зидови напукли
да се срца не би распукла…

Када напустиш ту собу
у коју ни крочила ниси
прерано углавном
а у њој те све упамтило
и у којој су ти дланови остали на мом лицу
и један завејани пожар
који ниси смела да распалиш
јер бих га својим уздасима могао разбуктати
и од чије ватре се истопила планета
да се очи не би истопиле

Када напустиш собу
у којој ниси гостовала
у неко време можда случајно
а сваком календару остала најдражи гост
и у којој су сви сатови стали
када си први пут трепнула
и један вулкан на хоризонту
који си са страхом посматрала
јер се у мојим очима плавио
и од чијег заласка је свет остао без боја
да би чежња остала румена

Када напустиш ту собу
у коју ниси слетела са Ружњег Шерементјева ни Пулкова
прекасно по правилу
или прерано
загледана у катедралу Александра Невског
у једном далеком граду
на североистоку Европе
(где мећаве горе)
где сам ти писао песме које ти нисам говорио
и ти их слушала никада их не чувши
и ја те несаницама клесао
и чекао да ти причам о бори на десном образу
да се душе не би наборале

Када напустиш ту собу
у којој сам остао да би се твојим могао звати
а ти отишла да би моја остала
као што су моји
Москва или Петроград
и сузе које тек треба да исплачем
јер их дугујем времену пре и после тебе
и од којих би потопио трен који се твојим крсти

Када напустиш собу
коју нећеш напустити
и која ће тек постати твоја
јер се туђи дом мора напустити
као празна села
и пусте цесте
И соба ће изаћи кроз врата
којих није ни било
и на која је једино тишина смела
Ако јесте…

Станимир Трифуновић
/Из ауторске збирке поезије ТИШИНЕ/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 22. септембар 2015.

Славко Гаврановић: Унезверитет и Свемучилиште


«Мушкарци се данас већином друже са функционерима, профитерима, газдама и згодним конобарицама, а ми остали смо за њих мртваци на годишњем одмору, не познају нас. Мене чак не познају они којима сам задаћу писао некад у основној и гимназији, а ето их, има их и по функцијама, убацили се преко неке странке, својте, и одрађују да себе и својту намире, а онда ће њих помести и доћи ће нови, па ће само тако – од зла оца и горе мајке.»



Славко Гаврановић, звани Шабан, самоуки је зналац више свјетских језика. Њемачке укрштенице рјешава боље од самих Нијемаца, страствени је љубитељ књижевности, човјек који је заиста прошао сито и решето, и пророк који каже да нам се не пише добро. Већ неколико година продаје књиге на улицама Бањалуке, Приједора, Новог Града.
/Интернет магазин МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА/



Саша Скалушевић Скала: ЂАВОЉА ЈАЈА & СТЕНЕ


ЂАВОЉА ЈАЈА

Истински наказни свет
из тих јаја
како је Новица то 
давно опевао
изашао је 
излегао се пред нама 
тако добро
да никад не нестане


СТЕНЕ

Истурпијали смо свој живот
стене са којих смо се бацили
у њега 
у њу
бесциљно 
олако 
директ на главу
без трага 
кругова и вира

хранитељи државног апарата 
дозволили су на то тако лако
или су нам подметнули ногу

Саша Скалушевић Скала

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Стојан Богдановић: ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ

ISBN: 978-86-89485-19-6

ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ

Стар сам човек и осећам када киша крене из Хилдесхајма,
тада почне све да ме боли.
Свака кошчица.
Само кљуца.
Вртим се дан-два, три, све гледам да не досађујем,
па решим као мало дете,
јер матори људи и подетиње,
да питам нешто,
али не директно,
него онако.
Те некако и добих одзив.
Изнуђен, али као почашћен!
Нећу Вас утешити, ако кажем да ми нешто фали.
Штавише, можете помислити да и Вас то чека.
У ствари, мени одавно фали све.
Надао сам се да ће нешто доћи,
то је и једно од тумачења смисла живота.
Али остаде само на тумачењу,
а чекање беше џабе.
Зато сам све то дебело платио.
Иронија као моћно средство у поезији,
а и другде у књижевности, је ништа, и то дибидус,
колико је та рђа моћна у животу.
Пре пет-шест месеци нешто ме беше стисло,
морадох код доктора.
Рече ми човек да сам тежак тип,
да би било добро да скинем неко кило.
Мало се почудих, па климнух главом,
као, добро.
Кад изађох од тога мешетара размишљах са оно мало мозга,
он се иначе скупља са годинама као чварак,
с тим што се чварак скупља на вишој температури,
а мозак на вишим годинама,
и шта сам смислио,
па дошао сам до закључка да никако не могу скинути толику килажу                                              
јер ми је он прописао гомилу лекова.
Напросто, човек када све то прогута,
мора да пукне од муке.
Иако спадам у оне који су свашта појели и прогутали,
изгледа да сам толико претеривао с тим,
да сада не могу више ни да зинем.
Јер, ако овако наставим појешћу себе.
Можда је то једно од решења.
Али, морам признати за мене није утешно,
верујем неће бити ни за Вас.
Напротив, убеђен сам да су сва та решења штетна од оног момента
када сазнате за њих.
А лепо смо живели без решења,
нарочито без оних која вам нуде тзв. доктори.
Све ово сам написао зато што ћете ме Ви добро разумети,
као што ја разумем Вас
и као што врло добро не разумем себе.

Ово ћу писамце објавити
да не би неки који се издају за пријатеље и Вама и мени
помислили како нешто мутим,
још мање да Ви и ја мутимо!

Лидију и Вас срдачно поздрављамо Биља и ја, чак из Ниш(а).

Држте се!

29. јун 2015.

Стојан Богдановић






Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 21. септембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Наша соба


Наша соба

Изузмем ли самоћу све сам погубио
Она је остала вјерни пратилац
Везао нас неки усуд
Смјестио у собу
Која нам је сада заједнички кавез
Временом смо се зближили
Постали једно према другом њежни
Читамо пјесме
Изговарамо молитве
Тихујемо
Не могу да тврдим да је то љубав
Али поштујемо се
Ми смо ипак заједно толике године
Оне нас притискале
Ломиле
Натовариле нам разне болести
И више не сањамо о одласку
Куда да идемо и коме
Велики је страх од неразумијевања
Сама помисао на сусрете и лица
Која годинама нисмо чули
Нисмо гледали
Следи нам крв у венама
А тек нова и сасвим непозната лица
Убила би нас радозналост
Њихова чуђења
Упорна и бездушна гребања
По души
Као да смо злотвори и убице
Убијеђен сам да би нас прогутао
Тај отворен
И бескрајно неомеђен простор
Изгубили би се у њему
И разишли
А шта да радимо кад нам буде тешко
Кад нас ухвати туга
И пожелимо да се одморимо
Да будемо мало сами са собом
Да отплачемо
И оћутимо
Како онда и гдје да се повучемо
Када више не буде икона на зиду
Стола
Чиније с ножем и кашиком
Излизане фотеље
И нама драгих предмета
Хрпе књига на полицама и у углу собе
Наше собе ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић