понедељак, 21. септембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Наша соба


Наша соба

Изузмем ли самоћу све сам погубио
Она је остала вјерни пратилац
Везао нас неки усуд
Смјестио у собу
Која нам је сада заједнички кавез
Временом смо се зближили
Постали једно према другом њежни
Читамо пјесме
Изговарамо молитве
Тихујемо
Не могу да тврдим да је то љубав
Али поштујемо се
Ми смо ипак заједно толике године
Оне нас притискале
Ломиле
Натовариле нам разне болести
И више не сањамо о одласку
Куда да идемо и коме
Велики је страх од неразумијевања
Сама помисао на сусрете и лица
Која годинама нисмо чули
Нисмо гледали
Следи нам крв у венама
А тек нова и сасвим непозната лица
Убила би нас радозналост
Њихова чуђења
Упорна и бездушна гребања
По души
Као да смо злотвори и убице
Убијеђен сам да би нас прогутао
Тај отворен
И бескрајно неомеђен простор
Изгубили би се у њему
И разишли
А шта да радимо кад нам буде тешко
Кад нас ухвати туга
И пожелимо да се одморимо
Да будемо мало сами са собом
Да отплачемо
И оћутимо
Како онда и гдје да се повучемо
Када више не буде икона на зиду
Стола
Чиније с ножем и кашиком
Излизане фотеље
И нама драгих предмета
Хрпе књига на полицама и у углу собе
Наше собе ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ је рекао...

Уместо коментара:

https://pletenijesloves.wordpress.com/2015/01/09/%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%88-%D1%81%D0%BE%D0%B1%D1%83/#more-4190


СРдачан поздрав!!!

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Неизмјерно сам Ти захвалан... Чудно да ми је промакла.
Пјесму ћу да објавим на блогу.

Искрен поздрав из сјеверних предјела.