0

ЂАВОЛСКИ СВАТОВИ

(Приповедање Борисава М. Матића из села Љубичевца код Страгара, Рудничког, рођеног 7. октобра 1907.)*

   Још нешто да ти испричам. Ишо сам једном, имо сам друга у Црнући. Звао се Миленко Красојевић. Са њим сам онда лепо стајао. Ја сам био код манастира Враћешнице, па сам ишо оздо путом. Кад сам био оздо, наишли сватови, ноћ је била. Наишли сватови; то је ука, ука – песма, само ври. Пошо сам из Враћешнице касно. Песма низ пут, сватови, само јури – фијакери, и јашу коње људи, и песма – нема, само ломи.
   И ја сам стао са стране, а тај мој побратим – иде на коњу, и мене вели: „Откуд ти ту... одакле идеш?“ Реко, ја пошо кући. „Па, де си омрко?“ Реко, био сам у Враћешници. „Ајде, каже, седи поред мен, јаши.“ Ја узјаша и седо. „Држ се добро“, вели. Ја га увати за леђа, вако. „Немо да се упуштиш од мене. Држи се добро, иначе – оћеш да останеш.“ Да л’ лети, да л’ иде? – ни ја не знам.
   Докле смо ишли, шта смо радили? Ишли за девојку. Седели смо свуд. Отишли домаћинској кући – у Липовац, и седели за совром. А он мене (побратим) каже: „Седи ти поред мене.“ Ја сам седео мало поред њега, па сам се, нако – и уплашио. Не знам, не познајем никога сем њега. Док смо узели девојку, све то, и ручали. Ал’ иду неки људи око совре, играју, и вако веле: „Овај да се убије.“ Вако руком на мене: „Овај да се убије.“ Један, па други, па трећи. А онај мој побратим: „Слушај, ти само, каже, ћути. Ништа немо да говориш.“ А ја сам ћуто. Ћуто, док је то прошло све.
   Ајде уземо девојку – кренемо. „Ајде, каже, напред.“ Појашаше они сви. „А ти, побратиме, са мном. Ал’ се, каже, држи добро.“ Тако, куд смо ишли, де смо? – не знам ни ја. Кад је расвит био, није свануло још, петлови певају, ја на једној крушки. Бога питај чија то кућа била. Ја на оној крушки. Јаој, сав сам био подеран, онако. Од чега сам био подеран, ни ја не знам.
   И, куд ћу ја – да вичем домаћина, они спавају. Вичи ја, вичи, не могу да се скинем. Док, изиђе једна жена гологуза иза куће, ради себе – да мокри. Није ни знала да сам ја  на крушки. Кад ме је угледала она се прекрстила пет пута: „Шта ћеш ту... и ко је ово?“ Па виче људе: „Изиђите овамо – да видите шта је ово?“ Гледају људи: „Штаћеш ту, и одакле си?“ Реко, немо да ме питаш, дај лотру. И она донесе лотру, и ја сиђем полако. Не смем ни да причам де сам био. Скинем се, сав ицепан. Ту сам се мало одморио код њи. Дадоше ми неко одело те се преобучем. Дали ми после мало да једем. То било у Горњој Црнући, од Ерића. Те дођем полако кући.
   Кажем ти, ја опет једва чекам да видим мојег побратима. Ал’ тај човек мој побратим, живио у Милановцу. Једва чекам ја д идем у Милановац... А онда, одем ја у Милановац, па не смем да га питам одма. Као, не знам ни сам – да л’ је то тачно он био. А он гледа у мене па вели: „Шта ме гледаш, побратиме?“ Па, гледам те – реко. Каже, вели: „Слушај, ти си срећан, што сам се ја потревио те ноћи да идем. Иначе би ти награбусио – куд си наишао и ко је те срео.“ И тако то, каже: „Срећан си колико си тежак.“ И ја више тог побратима не видо. Тако ти бе’а. Ја протури ту свадбу лепо. Једва сам осто жив.

Владета Коларевић
/Свједочанство и илустрација преузети из ОМАЈА - књижевни лист, број 3; Велика Плана, јесен 2008./

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊ 

* Прибележено по основу неколико казивања, негде концем лета 1996. у Љубичевцу, негдашњој Бушници

Постави коментар Blogger

 
Top