0

ОДАСВУД СВЕТ

Висине и дубине небеске
Једном пољубише се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји



МАЈКА БРАНКА

Мајушна телом
Душом преголема
Златна протече

Бистроока дубоког погледа
И тмину грдну
И боје дање

Над мајкама мајка
Правду ужасну
На голим рукам
Пронесе усијану

Рано је узе гроб
Ал' запахну је
Среће дашак

Слатка јој земља
око костура



УМНО УМНО НОЋУ

Иза смеја рђа јад и чемер
Иза смеја освиљеног
Мука гола

А неће бити ува тог
Које ће издржати
Реч најјаснију

Силама песме
Јавно и јасно
Тући се


Умно
Умно

Ноћу

Ако сам човек живац
Ако сам глава умна
Лудо ли мислим

Не воле ме пчеле
Не воле ме мрави
Не воле ме војске

Учини ми се
Ето сам препознао
Срце своје

Слобода моја далека је
Ал' жива јесте
Али јесте

Србољуб Митић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top