0
* 12./24. јануар 1893   † 05. децембар 1984
ТРЕЋИ ПРЕДГОВОР

Седамдесет ми је година. Преда мном лежи моја душа.
Она се већ похабала на прегибима.
Та књига ју је онда савила. Ја сам је исправио.
Душу су савијале смрти пријатеља. Рат. Препирке.
Грешке. Увреде. Филм. И старост, која је ипак дошла.
Лакше ми је што не познајем места по којима ти идеш, не познајем твоје нове пријатеље, старо дрвеће око твоје воденице.
Сећања су се разишла као кругови на води, кругови су стигли до камените обале. Прошлости нема.
Кругови, прстенови љубави отишли су ка обали.
Нећу сести крај мора, нећу чекати лепо време, нећу позвати своју рибицу са златним пегицама.
Нећу сести ноћу крај мора, нећу захватати воду старим мрким филцаним шеширом.
Нећу рећи: „Море, врати ми прстенове".
И ноћ је већ стигла. С неба су се склониле недокучиве звезде.
Само се Венера, прва звезда вечери и јутра, вратила на небо. Веран љубави: волим другу.
Ујутру, у време када се већ бела нит може разликовати од плаве, ја изговарам реч — Љубав.
Сунце се излило у небо.
Ујутро песми нема краја, само ми одлазимо.
По књизи ћемо видети, као по води, на каквим је превојима бивало срце, колико је од прошлости остало крв и поноса, који се зову лиризам.

1963. година, Москва

П. С. Аља је већ неколико деценија француска списатељица, славна по својој прози и песмама које су јој посвећене.

СКЗ, Коло LIX, Књига 402; Београд 1966

Постави коментар Blogger

 
Top