среда, 24. септембар 2014.

Момчило Настасијевић: Речи у камену


І

И буде,
на води чуду,
гојазна глад,
бескрајем небо,
небо зар?
тешко приклопи сварење.

И јесте,
тма котлова у котлу.
Бога ли ради пристави враг,
врага ли Бог?



II

Живоме живо крвави дуг,
брат брата једе,
друга друг.

Једе, а поједене
неманска већ утроба их вари
зле у гору крв.



III

То тма кад мува пауку,
преситости је
огладнети за глађу.

И похоти то
боловати за скрнављењем.

Задњу јер не доварив
чистоте кап,
лази немоћна, плази
низ брда ова,
низ трбухе,
у млака сванућа.



IV

Стамено
између животâ по зид.

Камено
за хлеб се сваки
стонтао на длану
по жуљ.

И брава,
и мимо браву
кључ кључа у вратима врата.

Издаји то,
муклије се увуче.



V

Закити, намерниче,
пест окрвави,
бравама овим по крваву ружу.

Негостопримљу
крвљу нек запечати рђу
сустали Бог.

Широко небо умору,
даљина блага скапању,
топла ли земља мајка.



VI

И кажу,
за кап-две
мирисног уља по телу
товар је потргано ружа.

И што
у племенитој ларви
гине лептирак,

тмолини ложница је,
пути њиној.

Па не ужегне у љубав
ову лаж.



VII

Пути за свилу.

Блуд блуду
свилом у нетраг то,

трулежи трулеж
на несатрулиму влат.

И затурајући,
гле, истина буде,
о зачну плод.

Јер и у подруму мемли
бледа се гљива,
чедо насмеши.

Па Исаије ликуј,
чемером кад нежељени род
родитеља прострели.



VIII

Двојих
пре сунца укрштај.

Сабласно
ноћи у ноћ је тај бат.

Да преспава се,
да претегли у Бога дан.

Жеђа јер ноћнику
испити себи лик.

Насушје данику
у јарам врат.

Дотетурава
ноћна нога стан.

Кротина стари жуљ
терету се потура.

Силази низ прозоре дан.



IX

Корак их
повазда у лов.

Замку то запиње рука,
нога у замци.

Лове,
а уловљени.

С вечери, туго,
ко коме плен?



X

Крст на раскршћу
ту наука.

Сина не распесте ви,
распео се сам.

Ни недра мајци,
ни бедра.

У крсту кад ње
рођај вам и задојење.

О, зар за даља распећа
невинога не.

Сина не распесте ви,
распео се сам.



XI

Ниско се светиљке упале,
гони ноћ.

Неспокој
звездани мир тај
њином спокојству.

На таваницу
јер не засипе,
потајни о зидове
одбију се шапати Бога.

Собе то испуни,
собичке,
чкиљи из кутија
њин дан.



XII

Ниско и ниже,
Бога дном,
наличје где изврне се у лик.

Старог модрокрви
наручи старац
вина и девојку.

О, трикрат
сува би листала грана,
трикрат би

око трулог пања
намотало лета,
колико вину и њој.

И само и само
смежурава рука о дојку.

Не гукну, сејо,
новорођенче на њој.



XIII

А блуду под прозором,
тик ту,
врта се мало зачепрљало.

Воњи на мирис,
мирису на воњ.

И замиришу ли, биљко,
трулежи дах то је из тебе,
на стабљику на лист.



XIV

И то па то,
и све то.

На кужне међе
пречиста буде,
кад стала.

Нечисти кап
чедно се откинула
и пала.

С месецем
то тихо тек
измили сетна будала.

И то па то,
и све то.


Момчило Настасијевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

3 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

Фотографије, фотографије...

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Сасвим аматерске, драга Веселинка. Немам чак ни фотографски апарат. Посматрам природу/објект и уживам у њој/њему... ХВАЛА!

Veselinka Stojkovic је рекао...

Избор за сваки текст...