 |
Тишина док се стани у мени, у чамовој лађи на доку,
остављеној на милост и немилост надолазећих година
и термиту што једе je изнутра. Ако затворим очи,
бићу све оно што сам заборавио да будем.
Мала фуснота која описује задано дело Творца.
Стооке Аргосоове очи, којимa ме гледаш куд год
се окренем су подсећање како је љубав највећи немир.
Дрхтурим у себи, као пчела несмирива. У јектенији
византског појца који допире са пучине где зелени се
Атос.
Свет се не завршава. Не, до оног тренутка, док се
бисер не врати првотној шкољци и застава празном
јарболу.
У болу, коме не знам име, ја сам ћилибар,
у којем је похрањено Двојство без којег ни сад Нисам.
Радомир Д. Митрић
 |
Нема коментара:
Постави коментар