1

Самодовољност, по Сиорану

Одбегосмо у узалудне речи.
Сибири између нас откуцавају билом
гоњеног пред смрт, оставили смо
да пустош превлада никад речено,
то је оно што нас анатемише,
преухрањени бели вукови тишине,
у нама, кратак преглед распадања,
урушавање нескладних реченица
вековног смисла, у којем љубав
никад није довољно близу. Не моли ме,
остави ми прегршт речи да бих
ти могао рећи да је дуго припремани
крај који чекаш стигао и да трубе
Откровења најављују вечно ћутање,
и о томе како смо заборавили удисати
свет са чуђењем, празних руку.

Радомир Д. Митрић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top