 |
Кад јесен се у зиму преобрази,
а у голему сену вида урасте срж успомена,
устајем сед у то седо време, и бивам
у прочишћењу мрк и хладан, неодлучан
да искажем речи. Те речи су мукле и тешке,
и док ступају у привид и боје глас,
глас онај што је к'о океан онда сажима
тишину у звук. Њен звук је модар
у свом настајању, да би могао обухватити
целотворје. И седим и сéдим на капији,
и ћутим недоречен и склизак, неопипљив
у свом недозвуку. Изван времена ходим,
док се време у свевреме протаче,
и тако ходећи ја сам свејединка недоречености.
Радомир Д. Митрић
 |
Нема коментара:
Постави коментар