субота, 03. октобар 2015.

Александра Мариловић: ...Сасвим обичан дан* (фрагмент)


...Сасвим обичан дан је загризао своју плаву јабуку.
Облаци се гурају као да се на небу нешто дијели. (Вјечност можда?) Крошње упућују гране прама горе које као да су руке богумила.
Камен је остао непомичан у својој тврдоглавости.
Трава попут колијевке њише капи росе.
Земља је удахнула вријеме, али није остарила. За љепоту, продала је душу самом ђаволу. Животиње ходају уоколо не водећи бригу о својој малоумности (неки људи мијешају се с њима...)
Човјек је ставио прст на чело, треба добро размислити како уништити и ово мало свијета што је остало.
Творац потпуно нијем и без ауторитета посматра како грабе слободу као пацови плијен.
И овог дана сукобио се живот са смрћу.
Ко зна ко ће сутра однијети побједу нека дигне руку у бескрај...
— Све је ово срање кроз густо грање, рече Буковски и затвори поклопац мртвачког сандука...

Александра Мариловић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Истргнуто из рукописа у настајању

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: